(Imao sam nekih problema pa je izgledalo kao da sam te zaboravio, ali nisam, ja ne zaboravljam tako lako svoje prijatelje - a ti jesi prijatelj jer si za razliku od drugih dobro uzdrmao moju hipotezu.)
Ok, ovo je način razmišljanja koga mogu da poštujem.
Kažu da sjaj Supernove ne traje dugo - svega oko dvadesetak dana. Prepostavimo da smo je opazili kad se Zemlja u svojoj orbiti oko Sunca približavala Supernovoj i da smo u vreme prestanka približavanja detektovali svetlost koja i u odnosu na Supernovu ima brzinu c. Posle toga nema više detekcije jer su brze svetlosti prohujale, a sporije ne možemo detektovati.
Ne valja odgovor, iz dva razloga.
Prvo, da, inicijalni sjaj supernove traje relativno kratko. Ali ejekta se mogu onda pratiti godinama (ja sam gore poslao slike na kojima vidimo kako se talas odmiče od zvezde iz godine u godinu). Tako da ti i dalje ostaje isti problem.
Drugo i važnije...kakve veze ima da li je supernova prestala da sija ili nije, ako njena svetlost još nije stigla do nas? Evo, ponoviću ti postavku, ali dodaćemo ograničeno trajanje supernove.
* * *
Imaš supernovu, udaljenu milion ly, u pravcu ravi rotacije Sunčevog sistema. Ona se sastoji od raznih čestica, koje se kreću najrazličitijim brzinama. Tako da praktično bilo kojom brzinom da se krećeš prema ili od te galaksije, vidiš neku od tih svetlosti (pošto uvek ima neke svetlosti koja se kreće brzinom c prema tebi).
Uzmi da deo neba u kome se nalazi supernova posmatraju obzervatorije u proleće i u jesen iste godine. Razlika Zemljine brzine u odnosu na supernovu je oko 60 km/s između te dve tačke, zbog rotacije oko Sunca.
Pre milijardu godina, supernova je eksplodirala. Ona je prema nama poslala, po tvojoj hipotezi, svetlosti različitih brzina. Sijala je da kažemo deset dana, i onda se ugasila.
U jesen, kada se krećemo od supernove, mi sa nje detektujemo onu svetlost koja prema nama ima brzinu c, koja u odnosu na centar supernove ima brzinu c + 30 km/s. Ovom brzinom, bilo je potrebno 999900 godina da pređe put do nas.
Mi deset dana posmatramo ovu svetlost (uzmimo da se Zemljina brzina prema supernovi ne menja značajno). I onda ona prođe.
Ali svetlost koja je sa supernove prema nama krenula brzinom od c - 30 km/s je i dalje na putu prema nama. Još uvek je dvesta godina od sunčevog sistema!
A svetlost koja je sa supernove prema nama krenula brzinom od c - 15 km/s je takođe još uvek na putu ka sunčevom sistemu. Još joj treba sto godina!
A svetlost koja je sa supernove prema nama krenula brzinom od c - 1 km/h takođe još nije stigla. Njoj će trebati još nešto više od tri godine da stigne do nas.
Itd. Kako Zemlja bude usporavala (u odnosu na supernovu) i onda se okretala i ubrzavala, tako bi do nje stizale svetlosti raznih brzina. I onda bi one nestale, ali bi se ponovo naletelo na njih u sledećim rotacijama, stotinama godina.
Ako ne veruješ, probaj sam da uradiš računicu. Označi zvezdu, napravi znake za talase, izračunaj gde će se ti talasi nalaziti milion godina kasnije (u zavisnosti od njihove brzine), i gledaj šta će sa Zemlje biti vidljivo u kom trenutku.
* * *
Takođe, ne moramo mi zaista ni da ulazimo u rotaciju Zemlje oko Sunca. Možemo još lakše, rotacija Zemlje oko sopstvene ose.
Uzmi dva čoveka Peru i Žiku, koji posmatra ovakvu supernovu (a ovoga imaš bukvalno na desetine hiljada, pošto hiljade teleskopa posmatraju supernove čim one budu nađene).
Oni je posmatraju samo četiri sata, ali sa različitih mesta. Pera posmatra supernovu od trenutka kada ona izađe iznad noćnog horizonta, do trenutka kada dođe na vrh svog puta preko neba.
Žika gleda sa teleskopa koji je više istočno (recimo da je Pera u Havajima, a Žika negde na Američkom kontinentu): u početku posmatranja, za njega je supernova na vrhu svog puta preko neba, a on je posmatra od tada pa sve do trenutka kada ona zađe na horizontu.
Da je supernova tačno na ravni rotacije Zemlje, i da čovek osmatra tačno sa ekvatora, razlika u brzini bi bila plus-minus 450 m/s. Ali uzmimo realniju stvar: supernova nije u ravni rotacije, a Pera i Žika nisu na ekvatoru. Otud, njihova brzina prema supernovi varira od +100 m/s (u trenutku kada supernova izađe na horizontu) do -100 m/s (u trenutku kada zađe).
Ok do sada?
U trenutku kada Žika počinje svoje posmatranje, svetlost sa supernove pada pravo na Zemlju. On će videti svetlost koja se u odnosu na samu Zemlju kreće brzinom c (pošto rotacija u ovom trenutku ne utiče na Žikino kretanje u odnosu na supernovu). I lepo posmatra čovek šta se događa.
U istom trenutku, Pera pogleda u nebo i...ne vidi ništa. On se trenutno kreće prema supernovi brzinom od dodatnih 100 m/s u poređenju sa Žikom. Otud, on bi morao da detektuje onu svetlost koja je sa supernove pošla brzinom od c-100 m/s. Toj svetlosti treba 89 dana duže da pređe put od supernove do Zemlje - i prva svetlost te brzine još nije stigla do Sunčevog sistema, kamoli do Perinog teleskopa.
Četiri sata kasnije, situacija je obrnuta. Pera se sada nalazi u poziciji da lepo vidi supernovu, gledajući svetlost sa nje koja je brzinom c prešla ceo put.
Ali sada Žika više ne vidi supernovu! On se sada kreće 100 m/s od supernove, i prema tome mogao bi da vidi samo onu svetlost koja se sa supernove kreće brzinom od c + 100 m/s. Ali zadnji trag te svetlosti je davno prošao pored Zemlje - 89 dana ranije, da budemo precizni.
Otud, teleskopi bi svaki fenomen tipa udaljene supernove prvo videli u trenutku kada se Zemlja okreće od tog fenomena; on bi za posmatrače sa druge strane Zemlje bio potpuno nevidljiv. Onda bi fenomen tokom dana i nedelja (ili godina i vekova) polako postajao nevidljiv za ljude na strani koja se okreće od njega, a postajao bi vidljiv za one koji se kreću ka njemu.
* * *
A možemo i još prostije. Uzmi snažne x-ray bljeskove, koje detektuju razni detektori istovremeno na satelitima i na hiljadama obzervatorija na Zemlji.
Ovakvi bljeskovi traju delić sekunde, i dolaze sa raznih udaljenosti. Uzmimo jedan koji dolazi sa udaljenosti od milijardu ly.
Uzmi dve obzervatorije čija se brzina u odnosu na izvor bljeska razlikuje za jedan
centimetar u sekundi.
Ove dve obzervatorije bi detektovale bljesak u razmaku od
dvanaest dana.
Nijedan bljesak ne bi mogao da bude detektovan istovremeno u svim obzervatorijama na svetu, nikada - u trenutku kada prva obzervatorija detektuje najbržu svetlost (a neka mora biti prva), druge se kreću malkice ili malkice više nego malkice pogrešnim brzinama, i za njih je ta svetlost nevidljiva.
I jeste komplikovano jer treba uzeti u obzir još neke uticaje.
Na primer?
Neće! Zašto bi se pomerale?
Zbog onoga što si preskočio:
Naravno, za to vreme će Zemlja zarotirati za neki ugao, ali to nema značaja - važno je da obe svetlosti padnu u isto vreme na prijatelje i u tačku preticanja
A šta sa onom svetlosti koja je već bila na putu? Stalno uzimaš da postoji nekakva trenutka komunikacija između zvezde i posmatrača, tako da zvezda svakom posmatraču teleportuje onu svetlost koja treba, bez slanja bilo kakve druge svetlosti, i bez potrebe da ta svetlost pređe put između zvezde i Zemlje.
Nemam sad vremena da crtam. Uzmi i sam nacrtaj šta se događa sa svetlošću koja se kreće 40 m/s sporije, i gde i kada ta svetlost stiže na Zemlju. Uzmi u obzir da Rigel zrači sve svetlosti svim brzinama (možda će ti biti lakše ako napraviš kružnicu oko Rigela, i gledaš gde se i kada te kružnice presecaju sa Zemljom); takođe, uzmi u obzi da se za sat vremena ugao Zemlje prema Rigelu promeni značajno, za oko 15 stepeni.
)
