Filozofija jeste potraga za istinom ili za onim što bi bilo najpribližnije istini ... međutim s obzirom na koji način i koji su motivi te potrage može se dobiti dojam da filozof ne traga za istinom već za nečim drugim... emotivna, limbička potraga jeste najčešća i jeste najčešći uzrok potrage..razum traži rješenja za impulse iz Id-a, pa bilo da pokušava potisnuti Id, marginalizovati ga, izdižući razum na pijedestal, bilo da ističe snagu impulsa iz Id-a marginalizujući i označavajući slabim čovjeka koji se odriče svojih nagona ...a možemo sve i negirati jer na kraju sve je proizvod ograničenog ljudskog bića, organski ograničenog, a kako organski tako i organskim proizvodom..'dušom' ..
Čovjek je u usaglašavanju svog bića sa spoljašnjom sredinom pronalazio raznovrsne načine, a kada bi se zaustavio u pitanjima, pronašao i prepoznao ono što se slagalo sa ustrojstvom njegove ličnosti razvijao bi svoju filozofiju, školu i pravac...
posljednje pitanje..? Nema ga. Apsolutna istina ne postoji...
Nauka daje odgovore na mnoga pitanja koja su još stari Grci postavljali ..otkriva strukturu, polako i one najsitnije djeliće ljudskog bića o kojima se samo nagađalo; daje novu dimenziju filozofiji..no i nauka se razvija, neprekidno..nema krajnje tačke, tako da u potrazi za istinom uvijek ima mjesta da se potraga zaustavi, kao i da se neprekidno kreće napred ..
Interesantno je primetiti kako se ti dogmatski ponasas u diskusijama. Patku, na primer, prebacujes da je laik u medicini (ides cak i dalje, u psihijatriju,oko pojma shizofrenije,na pr.), a sama ne pomisljas da si, recimo, laik u filozofiji ?
I tu, moram da priznam, oziman je u pravu. Cim se potegnu argumenti iz nauke - svako ko se bavi odredjenom naukom prebacuje protivniku u diskusiji da on
ne razume, jer je laik u tom podrucju. Samo nije u filozofiji dozvoljeno da nekoga nazoves laikom, jer, boze moj, podrazumeva se da svi znamo filozofiju i svi mozemo da mudrujemo, filozofiramo (i onako filozofija nije nauka).
Nece biti bas tako !
Istina jeste jedan od osnovnih pojmova filozofije (narocito gnoseologije), ali to ne znaci svesti filozofiju na
potragu za istinom. To je veliko,bas veliko osiromasenje filozofije (cemu je,inace, sklon pozitivisticki um, tacnije, razum ).
Dalje, to sam vec naglasio, sam pojam istine je razlicito definisan ( i razlicito
vrednovan ! ) s obzirom na razlicite polazne pozicije filozofa, filozofskih skola, filozofskih sistema, itd., itd...
Tako, na primer, Niče smatra da istina nije najvisa kategorija i smisao covekovog postojanja, vec je "umetnost vrednija od istine". Tesko bi se i jedan Fihte, recimo, slozio sa takvim osiromasenjem filozofije ( narocito,rekoh, zbog nedostatka slobode u samom cinu potrage ). Ili. ako ona to jeste (filozofija = potraga za istinom ),
gde je tu covek i uloga coveka kao
stvaralackog bica, kao nekog ko
menja svoj svet i samim tim menja i sebe ?!
Gde je tu umetnost, gde je praksa, gde je napredak, gde je - sloboda ?
Kada kazes " Covek je u
usaglasavanju svog bica sa spoljasnjom sredinom...", da li pomislis i na to da covek i menja i stvara tu "spoljasnju sredinu" ?!
Diskutabilna je i tvoja teza da "apsolutna istina ne postoji" . Da priupitam (ostavljajuci, namerno, po strani pojam apsolutnog koji u filozofiji ima i drugacije znacenje od zdravorazumskog ) sta je onaj Dekartov "apsolutni pocetak" (Hegel) - Cogito ergo sum ( Mislim, dakle
jesam ) ? Ili, na primer, Fihteovo "apsolutno JA " ? Itd., itd..
I da zakljucim. Ne mogu da prihvatim da je filozofija (narocito, samo ) potraga za istinom jer u tom cinu, potrazi, nema niceg stvaralackog !
Ako nisam uspeo da te dovedem do toga da malo razmislis o tom tvom stavu , onda -
"dzaba sam krecio ". 
