Оформили су трговачку мрежу која је дуго одолевала изазовима и њихово
трговачко царство је до пада под Рим опстало читав миленијум. Матични градови (Тир, Сидом, Бејрут) постали су вазали Асирије, Вавилоније, Персије и Грчке. Па, ипак, Феникија је често била поштеђена војних упада које су трпеле друге територије региона. Војне силе су препуштале Феничане њиховој трговини. Год. 322. пре Хр. Александар Велики је освојио феничанске престонице а нека од тих освајања су била веома сурова. Феничанске колоније су, ипак, остале независне све до окончања тзв. пунских ратова када је пала значајна феничанска колонија Картагина. Познати картагински војсковођа који се појавио
пред вратима Рима био је принуђен да уточиште потражи у матичној Феникији, где је и убијен. Занимљиво је приметити да његово његово име, Ханибал, има теофорични облик односно укључује име најпознатијег хананског божанства Баал/Ваал.
Администрација и војно устројство Феникије је предет разматрања. Бибија сведочи о градским монархијама, док картагински документи (који представљају најисцрпнији извор података о феничанској администрацији) сведоче о постојању олигарске републике која је подразумевала постојање Сената састављеног од представника племићких породица и задуженог за: поштовање основних и доношење нових закона, спољне финансије и давање пуномоћја војним заповедницима (као што је био познати Ханибал). Сенатом су преседавали на годину дана изабрани главни магистрати (суфети). Чини се да је картагињански модел комбиновао уређење наслеђено из матице са обрасцима грчких полиса и Рима. Грчки и римски писци су били склони да Феничане опиши као лукаве али су признавали да је њихов административни систем одличан и супериорнији у односу на друге. Могуће је да су древни феничански градови били монархије краљева ограничене утицајем богатих трговачких породица. Они су можда били номинални владари и нових колонија које су ти градови оснивали, али те колоније су практично биле независне и, стога, слободне да унапреде свој друштвени систем. Практично, будући да су монарха имали
тамо негде били су у могућности да формирају
републиканску управу. Иако никад нису били војна сила, надметање са Грчком око трговачких рута допринело је да конструишу прве искључиво ратне бродове - галије наоружане великим металним шиљком или овном у облику кљуна. Ово је било значајно током
персијско-грчких ратова (од 5. в. пре Хр) будући да су феничански бродови чинили значајан део персијске флоте. Пораз код Саламине (480. год. пре Хр) указао је да њихови бродови имају малу маневарску способност. Даљим усавршавањем бродоградње створена је картагинска флота која је доминирала над римском све док Римљани нису направили реплике насукананог картагинског брода. Картагињани су имали једину значајну копнену војску која се може сматрати феничанском јер је користила слонове као ударне јединице.
Феничанско
траговачко царство темељило се, ипак и пре свега, на вештим занатлијама (због чега су тамошњи градови били значајни производни центри) и на моћној трговачкој флоти и знаменитим бродовима који су били украшавани коњским главама у част свог бога мора, Јама и Мота, бога смрти што сведочи да су у културолошком и религијском смислу Феничани били наследници угаритске културе.
У уметничким производима Феникије комбинују се мотиви Египта, Месопотамије, Егеја и Сирије. Сачувано је доста од древне рељефне структуре а најстарије такво дело је кречњачки саркофаг Ахирама, краља Библоса (11. в пре Хр). Слоновача и резбарење дрвета постали су феничанска специјалност. Становници Сидона су били толико вешти у изради стакла и били су узор за египатску производњу фајансе.
Такође, поставили су стандард за рад у бронзи и сребру. Чини се да су развили уметност серијске производње тј. да су осмисли начин да велике количине артифеката обликују на исти начин. Украшавали су их различитим мотивима (Хорусово око, скајбер, соларни полумесец...). Иако су били конкуренти, феничански градови преносили су културу, веровања и друштвене норме народа због чега их научници називају
древним посредницима. Феничани су били веома цењени као бродоградитељи, произвођачи стакла и боја и импресивног нивоа вештине у производњи луксузних и уобичајених добара. Феничко писмо је основа за већину западних језика који се данас пишу а њихов град Гебал (који Грци називају Библос) дао је име Библији. Наиме, Гебал/Библос био је велики извозник папируса (гр. biblos) материјала који се у Грчкој и Египту користио за писање. Библос је, чини се, био и центар у којем је усавршена бродоградња и где је први пут започет дизајн закривљеног трупа. Захваљујући квалитетни бродовима и вештим морнарима Библос, Сидон, Тир, Арвад и Бејрут су превозили луксузну робу и сировине на и са прекоморских тржишта на Блиски исток. Ови нови трговачки путеви су захватили већи део источног Медитерана, укључујући Месопотамију, Кипар, Родос, Кикладе, Грчку, Крит, Либију, Египат па чак и Британију. Остаци са феничанских бродова страдалих у бродоломима пружају податке о терету који су возили: бакар и калај, посуда за складиштење течности (уље, вино), стакло, висококвалитетна керамика, осликана грнчаруја, гвожђе, сушена риба, кедрово дрво или дрвене уметничке производе (намештај пронађен у гробницама Кипра), обрађена слоновача (пронађена у Месопотамија), орнаментирани накит златни (од шпанског злата) и сребрени (рударен у Северној Африци), кућни прибор и фарбана нојева јаја, тамјан и егзотичан зачин - цимет. Преузимали су и комбиновали технике и стилове из свих крајева са којима су долазили у контакт током трговачких путовања. Учврстивши колоније на Криту, Садринији и Сицилији, Феничани су практично ускратили другим трговцима приступ богатствима Шпаније, северозападне Африке и Британије (где су набављали калај неопходан за прављење бронзе). У светлу ових чињеница не чуди што Плиније тврди да су Феничани
измислили трговину.
[4]
Културно наслеђе Феникије је огромно. Верује се да су Феничани били прва медитеранска култура која је стигла у Британију а према сведочењу Херодота (које потврђују савремена истраживања) њихова флота направљена по наруџбини фараона Неха II опловила је Африку око 600. год. пре Хр. чинећи их првим људима који су обишли читаву обалу Африке. Библијска сведочанства говоре да су Феничани били вешти градитељи и архитекте те да су били цењени градитељи храмовних комплекса због чега им је поверена изградња јерусалимског храма (2Дн 2:1-5; 4:11-17; 9:9-11). Опис овог храма и његове орнаментике показује велики степен сличности са древним хананско-феничанским храмовима. На жалост, мало је материјалних остатака феничанске архитектуре будући да је она значајно више девастирана него грчка или римска.
Многе древне грађевине налазе се испод савремних насеља. Чини се да је вештачка заштићена унутрашња лука (названа котон) била јединствена карактеристика многих феничанских градова-држава окружених зидинама које су штитиле урбана подручја, светишта, јавне зграде и радионице. Градска некропола (гробље) налазила се изван бастиона. Током гвозденог доба Феничани су обично спаљивали своје мртве и пепео стављали у глинене урне које су закопавали. Изнад места укопа су постављали камен са именом покојника и именима божанстава којима су мртви посвећени. Ова гробља (тофет), откривена су у западним пунским колонијама Феничана и у срцу Феникије (Тиру). У познијем периоду, покојници су сахрањивани у гробницама које су уклесиване у стенама или чак полуусеченим а полусазиданим гробовима. У гробницама су пронађене посуде и личне ствари покојника..
Главни елементи феничанског архитектонског стила били су наизменични низови заглавља и носила изграђених од дугих, добро обучених блокова; зидови од камених стубова са пољским каменом у просторима између њих; протоеолске капителе, Хаторске капителе и папирусне капителе; удубљени отвори (и врата и прозори); орнаментисане прозорске ограде; и орнаментисани ортостати. Ову феничанску архитектуру усвојили су и опонашали сви народи Палестине — Израелци, Јудеји, Филистејци и сви народи источног Јордана. Сви су верно следили овај стил у јавним зградама и палатама престоница, додајући и модификујући неке аспекте, све до асирских освајања (8.в. пре Хр). Од тог времена феничански архитектонски стил одржао се само у Феникији, и то све до раног јелинистичког периода (300–100. пре Хр). Изненађујуће је мали број ископаних феничанских храмова. Од храмова гвозденог доба најпознатији су откривени ван Феникије, у Китиону на Кипру. Последњих година откривено је неколико мањих капела сличних старо-хананаском обрасцу какав је откривен у израелском Асору и Тел Дану, као и у феничанским приобалним насељима и прекоморским колонијама. Култ који се практиковао у овим светиштима посведочен је грчким и библијским референцама као и пронађеним феничанским натписима.
Од 9-6.в. пре Хр. Феничани су производили украшене предмете — посебно оне повезане са козметиком — направљене од кречњака, алабастера, шкољки, стакла, фајансе, метала и других материјала. Крајем 8.в. под асирском доминацијом долази до опадања овог типа производње. Користе се јефтинији материјали у што једноставнијем дизајну. Најчешћи производи су козметичке палете од тврдог кречњака (имитација мермера). Већина је била украшена концентричним круговима са тачкама у средини или мрежастим дизајном у различитим облицима. Ту су и равне козметичке палете од алабастера, које се вероватно користе за мешање боја или праха, и украшене шкољке
Tridacnas quamosa. Један крај козметичких палета од алабастера обично је био угравиран у облику главе богиње.
