Ivan Radak16. mar 2025. 08:00
BETAPHOTO/MILAN TIMOTIC
Nemoguće je da ovoliko ljudi ne vidi. Nemoguće je da ovoliko ljudi ne razume. Nemoguće je da ovoliko ljudi ne zna šta je ispravno.
Oni koji su juče pohodili Beograd sigurno su se jutros probudili ponosni na sebe. Pokazali su koliko su odlučni da neki tuđi dan, koji je njima doneo noć, zamene za svoj dan.
Svakom ko je pratio jučerašnji događaj ili učestvovao, jasno je da je tu bilo puno više ljudi u odnosu na procene policije. Takođe, video je da su rešeni da budu iznova i iznova gde organizatori pozovu. I da istraju da se
slučaj stanice u Novom Sadu istera do kraja.
A postoji mnogo simbolike, ili možda bolje reći kosmičke pravde, da se krug zatvori sa nesrećom u Novom Sadu.
Stanica nosi puno paralela s našim sistemom koji je nažalost sve samo ne sistem.
Neodržavanje
Korozija je pojela zatege koje su držale nadstrešnicu, ali je još više pojela sve na čemu bi sistem trebalo da se drži. Institucije su padale jedna za drugom, vladavina prava s njima, odgovornost za kraj. I pre nego što im takav krnji sistem padne na glavu u potpunosti, građani su ustali.
Dogodilo se praktično isto. Neko je bio toliko neodgovoran da nikada nije našao za shodno da proveri u kakvom su stanju stanica i zatege na nadstrešnici, a nekog nije bilo briga da li korodiraju zatege sistema. Promatrao je razvoj korozije jer je u takvoj situaciji samo on rešenje. Ili bolje rečeno, po slobodnoj volji nadležan, u zavisnosti od toga da li stvari idu po dobru ili po zlu.
Da li je iko u vrhu ikada uradio snimak stanja konstrukcije sistema, kao što se proziva struka da isto nije uradila u Novom Sadu. Ili ga nikada nije bilo briga u kakvom stanju je konstrukcija.
Ali, to šta je trebalo je sada samo njihov problem.
Šta sada
Masovnost skupa u Beogradu sugeriše da nas možda veoma skoro čeka pravljenje snimka stanja sistema. I pitanje šta bi mogao da pokaže.
Iskustva koje je donela stanica u Novom Sadu ne obećavaju. Sasvim je izvesno da bi eventualna promena vlasti značila da će Srbija morati da se vrati nekoliko koraka unazad da bi sanirala sve urušeno u prethodnih 12 godina. Pre nego što uđe u bilo kakve ozbiljnije reforme.
Kada se pogleda kako se brinulo o stanici u Novom Sadu, kada se iz dokumentacije vidi kako su donošene odluke, kako su skraćivani rokovi, požurivani poslovi, davane instrukcije, pitanje je u kakvom stanju će ovo društvo dobiti nazad svoja javna i druga državna preduzeća. Kako u pogledu finansijskog stanja (što se od ranije može naslutiti) tako i u smislu organizacije.
Drugi par rukava su zakoni. Neka nova vlast potrošiće najmanje godinu dana, ako bude želela, da poništi sve leks specijalise i druga loša rešenja u zakonima, kao i da razmotri i ponudi neka bolja.
Dugovi, projekti, kadrovi
Treće, pitanje zaduženja države odnosno cene po kojoj smo se zaduživali prethodnih godina je nešto što će stvarati ozbiljnu nesanicu nekom novom ministru finansija. Spram BDP-a (korigovanog) zaduženje na papiru nije veliko. Ali, i dalje
dugujemo gotovo 40 milijardi evra, a za razliku od 2000. ovog puta malo je verovatno da će biti otpisa.
Četvrti krupan zalogaj je pitanje šta sa velikim projektima poput Ekspa, Beograda na vodi ili rudnika litijuma.
Prekinuti ili nastaviti? Ako se prekida, kako to rešiti sa investitorima. I po kojoj ceni?
Na kraju, možda i najvažnije, gde naći ljude da sve ovo reše. Jer, nije to samo stvar promene ministara i državnih sekretara. Pitanje je koliko je po dubini kadrovski razrušen sistem sa „stručnjacima“. Dakle, nije reč o desetinama ljudi koje je potrebno nadomestiti već stotinama, možda i hiljadama. Gde je taj rezervoar spremnih da se prihvate tako nezahvalnog posla?
BETAPHOTO/MILAN ILIC
Korak po korak
Ali, što bi rekli – korak po korak. Više razloga za brigu u ovom trenutku ima ona strana koja sada donosi odluke.
Nemoguće je ignorisati 300.000 ljudi, ako je tačna procena. Još teže ako ih je bilo više. A, najteže je ignorisati da bi neka privreda mogla sutra da pokuca na vrata. Privrednici (ili kako god ih nazvali) koji su ozbiljno investirali u projekte. I sada bi možda mogli da ostanu bez uporišta koje je donosilo poslove.
Zašto je iznenađen onaj ko donosi odluke dok ga verovatno muči huk autoputa i zvuk studentskih koraka? Do kog ishoda je moglo da dođe kada je korozija pojela sistem?
Skup u Beogradu navodi na razmišljanje da se Stanica Novi Sad zatvara uskoro. Na mnogo načina.
A ono što je posebno dobro u celoj situaciji jeste da su oni stariji dobili kao na dlanu dokaz da mladi više nego dobro razumeju šta je država i šta je naša uloga u njoj. I da mogu mirno da spavaju jer ima ko.
