Quantcast

Ezra Paund

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
Paund je rođen 30. oktobra 1885. godine u Hejliju, u američkoj državi Ajdaho. Kada je imao 18 meseci, njegova porodica se preselila u predgrađe Filadelfije. Na Pensilvanijski univerzitet upisao se 1901. godine. Nakon toga je prešao na koledž Hamilton, gde je studirao romansku filologiju, da bi studije završio 1906. godine i vratio se u Pensilvaniju. Tokom studija sprijateljio se sa pesnicima Vilijamom Karlosom Vilijamsom i Hildom Dulitl, sa kojom je bio veren. Kasnije je radio kao profesor na jednom koledžu u Indijani, ali je ubrzo morao da ode, kada je otkriveno da su ga na radnom mestu posećivale žene.

Nakon što je stigao u London 1908. godine, objavio je prvu zbirku pesama A lume spento. Godine 1914. oženio se sa Doroti Šekspir, ćerkom Olivije Šekspir. U to vreme, on je pokušavao da stvori svoj pesnički jezik. U Pariz se preselio 1920. godine, gde se susreo sa nadrealistima, a posebno se zbližio sa Hemingvejem. Godine 1924. seli se u Italiju. Do tada je već objavio knjige: Posveta Sekstu Properciju, Hju Selvin Morbeli, a počeo je da piše i Kantose, na kojima je radio do kraja svog života.

Godine 1933. primio ga je Benito Musolini. Tada dobija i svoju emisiju na radiju. Za vreme Drugog svetskog rata svoju radijsku emisiju koristio je u propagandne svrhe − govorio je u korist fašističke vlade. Kada su Sjedinjene Američke Države, čiji je bio državljanin, ušle u rat njihova Vlada optužuje ga za izdaju. Nakon Musolinijeve propasti, 1945. godine uhapsili su ga i predali armiji SAD. U zatvoru završava Kantose iz Pize, koji su posle četiri godine dobili Bolingenovu nagradu. Nije mu suđeno jer je proglašen neuračunljivim i poslat u psihijatrijsku bolnicu, gde je proveo 12 godina. Nakon izlaska iz bolnice vratio se u Italiju, gde je proveo ostatak života, uglavnom u društvu pesnika i italijanske aristokratije.
Preminuo je u Veneciji 1. novembra 1972.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
Paund: Pesnik i politički zatvorenik

Ezra Paund se 1945. suočavao sa smrtnom kaznom zbog zločina izdaje. Za pesnika koji je rekao da „postoji samo nekoliko stotina ljudi… koji su u stanju da prepoznaju šta ja radim“ pitanje razumevanja (i nerazumevanja) postala je stvar života i smrti. Grandiozna trotomna biografija iz pera A Dejvida Mudija, čiji je poslednji tom nedavno objavljen, trasira Paundov put od sudnice u Vašingtonu.

Ezra Lumis Paund rođen je u Ajdahu 1885. Čim je iz Amerike stigao u London (1908), ova mlada paljevina je želela da razbuca učtive konvencije viktorijanskog stiha. Njegove pesme bile su moderne po formi, ali ne i po sadržaju. Koristio se drevnim jezicima i mitskim alegorijama u cilju bavljenja pritiskajućim temama kao što su vladavina i pravda. Njegovi epski Kantosi koje je pisao 50 godina sadrže preko 800 strana stihova ispisanih kombinacijom engleskog, srednjevekovnog provansalskog, italijanskog, latinskog i mandarinskog jezika. Svojom priličnom opskurnošću, Paundova poezija ponudila je radikalno novi pravac. Njegov žurnal Blast (Eksplozija) promovisao je Vorticizam (britansku varijantu Futurizma); iza scene, Paund je sredio materijalne podsticaje za siromašne modernističke umetnike poput Džejmsa Džojsa i Vindama Luisa sve dok nisu postali bolji nego što su bili. Hemingvej, Eliot i Jejts (između ostalih) su smatrali Paunda za neprocenjivog kritičara. Tražili su od njega da im uređuje spise i prihvatali drastične promene koje im je sugerisao.

Abrazivnost je postala njegov zaštitni znak. U jednom njegovom saopštenju, vezanom za jedan od časopisa kog je uređivao, stoji i sledeće:

Egzil će biti objavljivan tri puta godišnje sve dok mi ne dosadi da ga izdajem. U njemu će biti obrađivane teme koje su mi lično interesantne, i malo je verovatno da će se svideti onima koji su zgroženi trenutnim stanjem u britanskoj književnosti…
Nakon kratkog boravka u Parizu, Paund je stigao u Italiju, smestivši se 1924. u Rapalu. Mudi opisuje kako su Paundova poezija i politika počele da teže zajedničkom ishodu u Musolinijevoj Italiji. Paund je počeo da fiksira ekonomiju i bankarstvo kao koren rata i nejednakosti. Napisao je brojne kantose u kojima je pročistio poglede Džona Kvinsija Adamsa na temu vlade, džefersonijanske ekonomije i bankarskih teorija XIX veka. Prodaja narednih izdanja Kantosa dramatično je opala. Čak je i manjina njegovih posvećenih čitalaca priznala da su njegovoj poeziji neophodni opširni komentari i prevod da bi bila shvatljiva.

Zajedno sa brojnim Italijanima, Paund je u Musoliniju video jaku i stabilnu alternativu nadirućem komunizmu i nesređenom kapitalizmu. U svetlu široko rasprostranjenog siromaštva i nezaposlenosti tokom Velike depresije, fašizam se (posebno u svom italijanskom obliku) činio kao blagotvoran treći put. Anti-semitizam nije igrao nikakvu ulogu u politici italijanskih fašista do 1938, kada je uveden pod uticajem nacističke Nemačke.

Mudi beleži Paunda kao užurbanog pisca pisama i eseja. Napadao je američke senatore i komitete direktivama o regulisanju rada banaka i oporezivanju. Čak je imao i audijenciju kod Dučea. Međunarodno zelenašenje postalo je njegova opsesija. Mnoge Paundove antisemitističke izjave proizašle su iz stapanja njegove mržnje prema eksploataciji kapitala sa povremenim, uzgrednim pretpostavkama o jevrejskoj kontroli svetskih finansija. Provokativna stanovišta oko umetničkih pitanja bila su decenijama Paundov manir, i on je propustio da uvidi da je u ratnoj Evropi rasno peckanje postalo pitanje života i smrti.

Za vreme Drugog svetskog rata, Paund je u seriji radijskih govora pričao u korist fašističke vlade. Vlast je želela priču o kulturnjačkom prosvetiteljstvu. Ono što je dobila su ekonomske teorije protkane anti-semitizmom, koji je očigledno zbunjivao slušaoce. Paundovi spisi i emitovanja na kanalima koje su kontrolisali fašisti nisu bili fašistička propaganda, već njegova lična propaganda sastavljena od podsmeha, pogrdnosti i poezije kojoj se povremeno događalo da bude blisko usklađena sa zvaničnom propagandom. Njegova dreka o Protokolima sionskih mudraca i jevrejskim bankarima iza Čerčila i Ruzvelta nije dospela do američke publike, ali su je čule obaveštajne službe Saveznika i zabeležile je.

U američkom Ustavu, izdaja se definiše kao „davanje pomoći i komfora (utehe, prim. prev)“ neprijatelju u toku rata. Teško je da se uvidi koliko su Paundovi izlivi žestine pomogli Italiji i utešili je, no, pošto je bio američki državljanin, uhapšen je čim je dopao šaka američke vojske. Međutim, da bi neko bio osuđen zbog izdaje potrebne su izjave dva očevica. Zapravo niko nije video Paunda da piše članke za novine, a radijski tehničari koji su radili njegove prenose nisu znali engleski pa nisu ni mogli da posvedoče šta je on stvarno govorio. Veći deo materijala koje je pripremilo tužilaštvo bilo je irelevantno i zapaljivo.

Slučaj koje je imalo tužilaštvo bio je toliko manjkav da bi se suđenje verovatno završilo presudom da Paund nije kriv. Ipak, njegov dodeljeni advokat priznao je ludilo svog klijenta bez konsultacija sa njim. Iscrpljenog šezdesetogodišnjaka jakih i ekscentričnih stavova efektno je izigrao njegov tim pravnika koji ga je nagnao da za nedokazivu optužbu za izdaju implicitno prizna krivicu. Paund je proglašen ludim i zatvoren u Sent Elizabet, vašingtonsku bolnicu za ludake. Za izdaju mu ne bi bilo ni suđeno. On nije ni osuđen ni oslobođen zbog izdaje i malo je onih (uključujući i bolničke lekare) koji su smatrali da je zaista bio lud. Ipak, više od 12 godina čamio je u moralno-pravnom limbu, zatvoren u ustanovu za mentalno obolele, okružen lobomotomizovanim, katatoničnim i senilnim ljudima.

Mudi piše: „Ukratko, kako su psihijatri i bukvalno posvedočili 1946, Paund je bio kriv zato što je imao pogrešne ideje, i trebalo bi biti lud da se to ne uvidi.“ Efikasno utamničen zbog podrške fašizmu i javnog izražavanja antisemitskih stavova – a nijedno od ta dva zapravo nije zločin po američkom Ustavu – Paund je bio politički zatvorenik u državi koja nije poznavala kategoriju političkog zločina. Nije mogao da bude pomilovan pošto ni za jedan zločin i nije bio osuđen. U narednim godinama, njegova zatočenost postala je cause célèbre za advokate, pisce i zagovornike slobode govora, među kojima je bilo i onih koji su se borili protiv fašizma. Sve osramoćenija, američka Vlada odbacila je optužbe za izdaju 1958, što je omogućilo njegovo oslobađanje i mogućnost povratka u Italiju. Proglašen je za štićenika svoje supruge, Doroti, i do kraja života nije mu bilo dozvoljeno da ima račun u banci, potpisuje ugovore, poseduje imovinu ili da sačini testament. Umesto da bude osuđen na smrt, Paund je osuđen na poluživot. Umro je u Veneciji 1972. u 87. godini života.

U prva dva Mudijeva toma teško je naći simpatiju za nepromišljenog provokatora i prozivača Jevreja; u završnom tomu teško je ne osetiti nešto prema čoveku kojeg je slomila sopstvena arogancija i pravosudna greška. Jedan od Mudijevih talenata kao biografa je predstavljanje kompleksnih rukavaca Paundovog pada bez propratnog stvaranja utiska da je on bio neizbežan ili čak predvidljiv. Mudi se više fokusira na rad nego na život, pronicljivo primećujući da se Paundovi spisi (u mejnstrim kulturi) sve manje i manje razumeju i sve su manje uticajni s protokom vremena u odnosu na Eliota i Džojsa. Mudi je ekspert za modernističku književnost i kao takav je napravio upućen vodič i za osnovne teme i za kompleksne aluzije, samouvereno objašnjavajući brojne aspekte Kantosa. On je uspeo da Paundu udahne novi život i naglasi vitalnost njegove poezije. Mudi savremenim čitaocima omogućava da shvate koliko je Paund bio briljantno opasan, u zabludi i fascinantan.

Aleksander Adams
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
RONJENJE

Okupao bih se u tuđini:
Ove utehe nagomilale su se na meni, u njima se davim!
Gorim, toliko sam zagrejan za to novo,
Nove prijatelje, nova lica,
Mesta!
O, biti daleko od ovoga,
Od ovoga što je sve ono što sam želeo – da spasem to novo.

A ti,
Ljubavi, ti mnogo željena, ti za kojom sve više žudim!
Zar mi nisu odvratni svi zidovi, ulice, kamenje,
Sav mulj, sva izmaglica, sva magla,
Sve vrste saobraćaja?
Ti, preleteo bih samoga sebe kao vodu,
O, ali jako daleko od ovoga!
Od trava i niskih polja i brda
I sunca,
O, sunca, dosta!
Dalek i usamljen, među nekakvim
Tuđincima!
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
KROTKA MAČKA

„Smiruje me kad sam među lepim ženama.
Zašto bi čovek stalno lagao o takvim stvarima?
Ponavljam:
Smiruje me razgovor sa lepim ženama
Čak i kada pričamo sve same gluposti,

Zujanje nevidljive antene
Istovremeno je podsticajno i ugodno.“
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
UGOVOR

Sklapam ugovor sa tobom, Volte Vitmene –
Predugo sam se tebe gnušao.
Dolazim ti kao odraslo dete
Koje je imalo svojeglavog oca;
Sada sam dovoljno star da budemo prijatelji.
Ti si bio onaj što je oborio novu šumu,
A sada je vreme za rezbarenje.
Isti su nam srčika i koren –
Hajde da se trampimo.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
EZRA PAUND O POEZIJI

Iz pisma Harijti Monro, urednici časopisa „Poetry“ (odlomak)

Njen jezik mora biti dobar jezik, koji ni na koji način ne odstupa od govora osim većim intenzitetom (tj. jednostavnošću). Ne sme biti knjiških reči, perifraza, inverzija. Mora biti jednostavan kao najbolja Mopasanova proza, i strog kao Stendalova.

Ne reči koje se rasipaju u ništa.

Ritam MORA imati smisla. Ne može biti samo bezbrižno otaljavanje, nezavistan i bez stvarne veze sa rečima i smislom, tamti tam tamti tam tam ta.

Ne sme biti klišea, ustaljenih fraza, žurnalističkih stereotipa. Jedino bekstvo od toga je preciznost, rezultat velike usredsređenosti na to što se piše. Test pisca je njegova mogućnost da postigne tu usredsređenost i njegova moć da ostane usredsređen dok ne
dođe do kraja pesme, imala ona dva ili dve stotine stihova.

Objektivnost i opet objektivnost, i izraz: bez robovanja prošlosti, bez nejasnih prideva, bez tenisonijanskog govora, bez ičega, ičega što ne možeš u nekoj okolnosti, u naboju nekog osećanja zaista reći. Svaki literarizam, svaka knjiška reč, traći delić čitaočevog strpljenja, delić njegovog poverenja u tvoju iskrenost. Kada neko zaista oseća i misli, on zamuckuje u običnom govoru; to je samo pljusak, prazna zapenušanost uzbuđenosti pisanjem, ili opijenost metrom, taj pada toliko lako – o, koliko lako! – u govor knjiga i pesama koje je pročitao.

Jezik je sačinjen od konkretnih stvari. Uopšteni izrazi i nekonkretni termini su stvar lenjosti; oni su govor, ne umetnost, ne stvaranje. Oni su dejstvo stvari na pisca, ne kreativni čin samog pisca.

„Epiteti“ su obično apstrakcije – mislim na ono što zovu „epitetima“ u knjigama o poeziji. Jedini pridev koji vredi koristiti je onaj koji je suštinski za smisao tog mesta, ne dekorativni, nakinđureni pridev.
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Povratak

Gle, vraćaju se; ah gle, kako krzmaju,
gle im spore i plašljive noge,
gle kako se spotiču, gle nesigurnog
vrludanja!

Gle, vraćaju se, jedan po jedan,
prestrašeni, kao napola budni;
ko da bi se snijeg skanjivao pasti
i mrmljao u vjetru,
spreman da se vrati.
To su oni što su se uzdizali
"na krilima strahopočitanja",
to su Nepovredivi!

Bogovi krilatih postola!
A s njima srebrni psi
što njuše zračni trag!

Haj! Haj!
Ti bjehu brzi na hajku;
ti bjehu oštroga njuha;
ti bjehu duša krvi.

Spori na vođici,
beskrvni vodiči!
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Jednom

Gledam mastilo vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče.
Zašto bi se neko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno bismo i to je dosta:
Kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba?
Ili maj iz severca suvomraznične zime?

Jednom zajedno bismo, i to je dosta:
I šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno bismo i to je dosta.
Vreme to vide, i ne vraća se više.

Ko smo mi da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu lagali našim zaveštanjem?
 

Neno

Iskusan
Moderator
Poruka
6.421
Daljnje instrukcije

Dajte, moje pjesme, izrazimo naše niže strasti,
izrazimo našu zavist ljudima sigurna posla,
bez brige za budućnost.
Daljne instrukcije
Dajte, moje pjesme, izrazimo naše niže strasti,
izrazimo našu zavist ljudima sigurna posla,
bez brige za budućnost.
Vrlo ste besposlene, moje pjesme.
Bojim se, zlo ćete svršiti.
Zastajkujete po ulicama,
Tumarate po uglovima i stajalištima autobusa,
Ne radite skoro posve ništa.
Vi čak ne izražavate naše unutarnje plemenitosti;
Vi ćete vrlo zlo svršiti.
A ja?
Ja sam otišao poluslomljen,
Ja sam vam toliko toga pričao da vas skoro vidim oko sebe.
Drske male životinje, bestidne, bez odjeće!
Ali vi, najnovije pjesme od sviju,
Vi niste dovoljno stare da učinite mnogo zla,
Nabavit ću vam zeleni kaput iz Kine
Sa zmajevima izvezenim na njemu,
Nabavit ću vam skrletne svilene hlače
Sa statue djeteta Krista u Santa Maria Novella,
Da ne kažu da oskudjevamo ukusom
Ili da nema kasta u ovoj porodici.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.465
Doria

Budi u meni kao vječna ćud turobnog vjetra,
Ne kao prolazne stvari koje su - radosti cvijeća.
Imaj me u ljutoj samoći tamnih hridina
I surih voda
Nek bogovi o nama nježno zbore u dane buduće
Sjenovito cvijeće Orcusa nek' te se sjeća.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.