Евроскептицизам: 111 евроскептичких фрагмената

Teodosije

Domaćin
Banovan
Poruka
4.932
Mилош Кнежевић, Евроскептицизам: 111 евроскептичких фрагмената, Заслон, Београд 2008, стр. 232

Ова књига даје добар одговор на питање шта данас у Србији значи бити „евроскептик”. Кнежевић одмах прави разлику између евроскептицизма и еврофобије. Евроскептицизам није страх од Европе или мржња према њој. То је „рационалан и критичан став према ЕУ” (19). Може се истовремено волети Европа, сматра Кнежевић, али и бити критичан према ЕУ. И сам аутор је евроскептик „управо из јаког осећаја наклоности ка европском културном и цивилизацијском тоталитету” и зато што „верује у будућност Европе у другачији континенталним контурама” (20).

Кнежевић, међутим, сматра да, рационални посматрач из Србије, мора озбиљно да замери ЕУ барем три крупне ствари: потискивање модерних националних држава у име феудалних или вештачких „европских” региона; културну искључивост, па и културни расизам према свему што не припада одређеној концепцији Европе; и систематско понижавање (прет)кандидата за чланство у ЕУ (а посебно Србије), са циљем промене њиховог културног (националног) идентитета (20-21).

Европска унија, као својеврсна „наддржава”, доживљава све друге државе, а нарочито оне које је усисала, или тек хоће да усиса, као конкуренте. Она жели слабљење и нестанак свих европских држава, жели да их фрагментизује и испразни од стварне моћи, како би Брисел, као центар те нове супердржаве, имао посла само са атомизованим, предмодерним (феудалним), или недавно скројеним регионима. То је оно што увиђа и чешки педседник Вацлав Краус који каже: „Не могу да се помирим са чињеницом да је циљ Уније – Европа региона. За мене је то крај света. Ја желим Европу држава, Европу Пољске, Чешке, Португалије, Ирске, а не Европу Доње Штајерске, Северне Моравске или Горње Аустрије” (наведено код Кнежевића, 116). Али, Краусов протест је вапај жедног у пустињи. Мрвљење и слабљење држава остаје основни циљ целокупне бриселске бирократије, тачније европске политичке класе. Њој националне државе сметају као носиоци реалне демократије и макар ограничене грађанске контроле над елитом.

Наиме, док у националим државама ипак постоји извесна мера демократије, Европска унија је у све већој мери права олигархијска творевина. Њоме владају „комесари” (који се баш тако се и зову), који заправо нигде нису бирани, већ кооптирани (49). Европски парламент у Старзбуру, по садашњем дизајну ЕУ, има само саветодавну функцију. Европски посланици примају огромне плате, као део коруптивне ренте, али они ништа важно не одлучују. Одлуке се доносе, у Европској комисији, у Бриселу, из које ће ускоро бити одстрањени представници мањих земаља. У ЕУ заправо постоји „вишеструко дискриминаторска хијерахија европских земаља” (50), тачније локалних бирократија, које су све више само пуке филијале јединствене и клептократске политичке класе Царства. Док политократе из неких земаља, попут Немачке, Француске, Британије, Шпаније или Италије, доминирају, дотле су представници појединих локалних бирократија потпуно скрајнути, а неке нације фактички и не постоје у центрима европског политичког и економског одлучивања.

Та потмула и притајена идеологија „хијерархичности нација”, како је назива аутор, до изражаја посебно долази када је реч о односу Брисела према земљама изван ЕУ. Кнежевић подсећа да ЕУ, чак и након последњег проширења на Румунију и Бугарску, не обухвата више од 41 посто територије Европе (43). ЕУ једноставно не само да није цела Европа, она није ни већи део Европе, а понајмање је једина Европа, Европа као таква. Но, за еврократску елиту Брисела само је ЕУ истинска Евопа. Реч је о тихој, подразумевајућој подели становника Европе на „цивилизоване” и „вараваре”, односно, на „праве Европљане” и оне који живе „изван зидина псеудо-Царства”, како то каже Кнежевић (36). Та истинска, мада притајена идеологија Брисела, најбоље се може видети управо кроз концепт проширења ЕУ.

По том концепту, проширење се не схвата као плуралистичко богаћење Федерације новим, самосвојним народима, већ као пуко проширење Царства новим, културно унификованим и хомогенизованим поданицима, потрошачима-пореским главама. Отуда проширење ЕУ има облик унутрашњег колонијализма, тачније културно-цивилизацијског унификовања сваке различитости и самосвојности. За бриселске културтрегере, источноевропске нације су једно велико ништа, пука сировина која тек треба да буде прерађена у некакав културни фабрикат. За Брисел источну Европу чине дивљаци које се тек дугорајним поступком „култивизације” могу претворити, најпре, у „полу-Европљане” (тј. у „кандидате” или „нове чланове” ЕУ), да би тек у неодређеној будућности они могли постати „прави” и „истински” Европљани.

И као што се колонијализам 19. века одигравао под кринком ширења „цивилизације”, „трговине” и „хришћанства”, тако се овај унутрашњи колонијализам 21. века одиграва под маском ширења „европских стандарда”, „слободног тржишта” и „људских права”. Али, иза те високопарне реторике крије се вулгарно економско и политичко „ресателитизовање источноевропских земаља” (38), као и тежња да се, кроз тзв. кандидатски стаж, свим источноевропским друштвима изврши колективно „прање мозга”. „Предкандидатске државе и нације су скрајнута и понижена бића са европске полуперипферије”, упозорава Кнежевић, које су „подвргуте опсежном социјалном и политичком инжењерингу” (53). За аутора ове књиге је запањујуће да такву концепцију културног самопонижавања прихватају чак и елите у „земљама-(пред)кандидатима”. Те елите показају чудновато одсуство интелектуалне аутономије, достојанства и самопоштовања.

Понижавање нарочито прихата „слој самоовлашћених и преплаћених заступника и тумача европских идеја” (23) који се надају да ће, као награду за „утеривање” свог народа у ЕУ, постати део привилеговане, европске, транснационалне класе и делити сво њено богатство и моћ (35).
http://www.nspm.rs/prikazi/evroskepticizam.html

Човек је артикулисао оно што би сваки нормалан Србин и Српкиња требали да осећају.
 

Back
Top