Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Француски немири и западни Балкан
Запад ће ваљда сада разумети многе од својих неопрезно произведених грешака на огледној парцели званој екс-Југославија. Суочиће се са реалношћу да рецепти Џона Стјуарта Мила немају, као ни доскора Марксови, кључ за решавање мултиетничких сукоба не само у Босни, на Косову, у Чеченији, него ни у гету париског предграђа или у исламизованом берлинском бецирку
Сваки министар Владе Србије ће се до паничног страха напрезати да објасни Европи како се уопште могло десити да неки лудак на неком зиду у овој земљи испише паролу која може да утиче на међунационалне односе. Европа нас је “научила” да се њене вредности имају поштовати, без обзира на цену. Ако их не разумемо, то само показује да још нисмо зрели за демократију и да ће, наравно, доћи време када ћемо схватити да је “све ово” било за наше добро. Јер: људска права и заштита мањина у мултикултуралном друштву “свето су тројство” религије Нове Европе, те и последњи балкански паганин има да их усвоји или га неће бити. Ослободили смо се илузија и сигурни смо да “сила Бога не моли”.
Углавном верујемо да смо далеко од тога да бисмо уопште могли да разумемо европске проблеме, а објашњење којим се то доказује садржано је у мудрости: да бисмо ми “били срећни кад бисмо имали такве невоље”. Тим евроаксиомом ће сваки медиокритет презриво одбацити сваку исконску потребу човека да мисли својом главом. Постулат о “слободи мишљења”, угаони камен идеје друштва које бисмо хтели да изградимо, тако се модификовао у слободу “да се мисли шта треба”. Научени смо новој догми: верујемо да ће Запад то несумњиво умети да реши. Европа зна пут! (поздрав Ланс'лоту који и даље у то дечачки наивно верује – оп. 7/9)
Зна ли?
Пре неколико месеци се на насловној страни магазина “Тајм” појавило питање: Да ли је мултикултурализам (у Европи) мртав? Питање је злослутно и јасно, а одговор је био – тако и тако. Ко би, уосталом, у данашњој Европи могао преузети улогу Ничеа и узвикнути: Мултикултурализам је мртав! Да ли би горда Европа имала стрпљења да га саслуша?
После бомбашког напада на воз у Мадриду и одмазде и према онима који за то нису директно одговорни, после убиства Ван Гоговог “унука” у Холандији и осветничких похода толерантних Холанђана, после британске драме и несрећне смрти Бразилца чија је тамна пут била довољан повод за умирање, стигли су улични нереди младих “исламских имиграната” у самом срцу Европске уније. Полуотворених очију гледамо како у “граду светлости” једна од најефикаснијих полиција на свету недељама покушава да обузда уличне нереде младих “исламских имиграната”. С неверицом се питамо да ли су то уздрмане оне велике вредности због којих смо ми – кад су биле угрожене у нашој бившој држави – бранећи их на “наш глупи, неевропски начин”, изашли на толико лош глас?
Оптимисти ће рећи да су ово у Француској социјални немири, одговор сиротиње из предграђа на гетоизацију, недостатак посла, безнађе. И да Европа “има мере”. Нема сумње да су такве чињенице донекле тачне. Али оне садрже озбиљну мањкавост. Исламској сиротињи се није прикључила хришћанска сиротиња, с младим Мароканцима аутомобиле нису палили млади Французи. Богатији “муслимански имигранти” ће свакако настојати да се не прикључе својој сиротињи, али друштвена пукотина која овим догађајем настаје у европском друштву и њих ће “обележити” и више приближити њиховој раји него класи којој они по свом материјалном богатству припадају.
Мултикултурална/мултиетничка Европа се суочава с “балканизацијом” сопственог простора. И ускоро ће почети да личи на психолога који дели савете родитељима док му је сопствени син наркоман, или на распуштеницу која објашњава поуздан пут за трајно одржавање успешног брака. Можда ће се Леви или Финкелкраут сада сетити својих лекција Босни или на Косову те поћи за Сен-Сен Дени и проповедима вратити живот у нормалу.
Запад ће ваљда сада разумети многе од својих неопрезно произведених грешака на огледној парцели званој екс-Југославија. Суочиће се са реалношћу да рецепти Џона Стјуарта Мила немају, као ни доскора Марксови, кључ за решавање мултиетничких сукоба не само у Босни, на Косову, у Чеченији, него ни у гету париског предграђа или у исламизованом берлинском бецирку. Све лекције које су нама држали бациће низ реку: доносиће се (већ је почело) закони који ће десетковати права мањина, приче о људским правима звучаће као бајати вицеви сужњева из Гвантанама и Абу Граиба, а “сређивање стања” производиће даља неповерења и затегнутости на чијим ће се маргинама велика начела мултикултурализма топити као лањски снегови. Глобална борба против тероризма ће корак по корак легализовати локални “сукоб цивилизација”, тако да се још овог лета није нашао непатворени либерал који би папу Бенедикта XVI укорио због клерикализма када је оно тихо, без протокола, али не тајно, примио Оријану Фалачи поводом њеног чувеног текста, једног од најоштријих јавних излива нетрпељивости према муслиманима који настоје да Европу обликују и према сопственим потребама.
Запад ће ваљда сада разумети многе од својих неопрезно произведених грешака на огледној парцели званој екс-Југославија. Суочиће се са реалношћу да рецепти Џона Стјуарта Мила немају, као ни доскора Марксови, кључ за решавање мултиетничких сукоба не само у Босни, на Косову, у Чеченији, него ни у гету париског предграђа или у исламизованом берлинском бецирку
Сваки министар Владе Србије ће се до паничног страха напрезати да објасни Европи како се уопште могло десити да неки лудак на неком зиду у овој земљи испише паролу која може да утиче на међунационалне односе. Европа нас је “научила” да се њене вредности имају поштовати, без обзира на цену. Ако их не разумемо, то само показује да још нисмо зрели за демократију и да ће, наравно, доћи време када ћемо схватити да је “све ово” било за наше добро. Јер: људска права и заштита мањина у мултикултуралном друштву “свето су тројство” религије Нове Европе, те и последњи балкански паганин има да их усвоји или га неће бити. Ослободили смо се илузија и сигурни смо да “сила Бога не моли”.
Углавном верујемо да смо далеко од тога да бисмо уопште могли да разумемо европске проблеме, а објашњење којим се то доказује садржано је у мудрости: да бисмо ми “били срећни кад бисмо имали такве невоље”. Тим евроаксиомом ће сваки медиокритет презриво одбацити сваку исконску потребу човека да мисли својом главом. Постулат о “слободи мишљења”, угаони камен идеје друштва које бисмо хтели да изградимо, тако се модификовао у слободу “да се мисли шта треба”. Научени смо новој догми: верујемо да ће Запад то несумњиво умети да реши. Европа зна пут! (поздрав Ланс'лоту који и даље у то дечачки наивно верује – оп. 7/9)
Зна ли?
Пре неколико месеци се на насловној страни магазина “Тајм” појавило питање: Да ли је мултикултурализам (у Европи) мртав? Питање је злослутно и јасно, а одговор је био – тако и тако. Ко би, уосталом, у данашњој Европи могао преузети улогу Ничеа и узвикнути: Мултикултурализам је мртав! Да ли би горда Европа имала стрпљења да га саслуша?
После бомбашког напада на воз у Мадриду и одмазде и према онима који за то нису директно одговорни, после убиства Ван Гоговог “унука” у Холандији и осветничких похода толерантних Холанђана, после британске драме и несрећне смрти Бразилца чија је тамна пут била довољан повод за умирање, стигли су улични нереди младих “исламских имиграната” у самом срцу Европске уније. Полуотворених очију гледамо како у “граду светлости” једна од најефикаснијих полиција на свету недељама покушава да обузда уличне нереде младих “исламских имиграната”. С неверицом се питамо да ли су то уздрмане оне велике вредности због којих смо ми – кад су биле угрожене у нашој бившој држави – бранећи их на “наш глупи, неевропски начин”, изашли на толико лош глас?
Оптимисти ће рећи да су ово у Француској социјални немири, одговор сиротиње из предграђа на гетоизацију, недостатак посла, безнађе. И да Европа “има мере”. Нема сумње да су такве чињенице донекле тачне. Али оне садрже озбиљну мањкавост. Исламској сиротињи се није прикључила хришћанска сиротиња, с младим Мароканцима аутомобиле нису палили млади Французи. Богатији “муслимански имигранти” ће свакако настојати да се не прикључе својој сиротињи, али друштвена пукотина која овим догађајем настаје у европском друштву и њих ће “обележити” и више приближити њиховој раји него класи којој они по свом материјалном богатству припадају.
Мултикултурална/мултиетничка Европа се суочава с “балканизацијом” сопственог простора. И ускоро ће почети да личи на психолога који дели савете родитељима док му је сопствени син наркоман, или на распуштеницу која објашњава поуздан пут за трајно одржавање успешног брака. Можда ће се Леви или Финкелкраут сада сетити својих лекција Босни или на Косову те поћи за Сен-Сен Дени и проповедима вратити живот у нормалу.
Запад ће ваљда сада разумети многе од својих неопрезно произведених грешака на огледној парцели званој екс-Југославија. Суочиће се са реалношћу да рецепти Џона Стјуарта Мила немају, као ни доскора Марксови, кључ за решавање мултиетничких сукоба не само у Босни, на Косову, у Чеченији, него ни у гету париског предграђа или у исламизованом берлинском бецирку. Све лекције које су нама држали бациће низ реку: доносиће се (већ је почело) закони који ће десетковати права мањина, приче о људским правима звучаће као бајати вицеви сужњева из Гвантанама и Абу Граиба, а “сређивање стања” производиће даља неповерења и затегнутости на чијим ће се маргинама велика начела мултикултурализма топити као лањски снегови. Глобална борба против тероризма ће корак по корак легализовати локални “сукоб цивилизација”, тако да се још овог лета није нашао непатворени либерал који би папу Бенедикта XVI укорио због клерикализма када је оно тихо, без протокола, али не тајно, примио Оријану Фалачи поводом њеног чувеног текста, једног од најоштријих јавних излива нетрпељивости према муслиманима који настоје да Европу обликују и према сопственим потребама.
