Pretpostavljam da se najveća smrtnost beležila zapravo među decom i ovo znatno utiče na globalnu sliku. Ko bi dočekao dvadesetu, imao je razumnu šansu da dočeka i četrdesetu.
Otprilike trostruko manju nego danas. Da li je to razumno, ostavljam tebi.
Upravo to sam i ja rekao.
Dakle, prašume ne utiču na smanjivanje ugljen dioksida u atmosferi. No, to nije mišljenje aktivista za smanjivnje CO2.
Ne, opet - osnovna matematika. (Ostavljajuci na stranu da, u stvari, tvoja teza nije tacna: prasuma proizvodi znacajnu kolicinu organskog taloga, koji odvodi CO2 iz atmosfere i vezuje ga u organskom obliku na znacajan period vremena.)
Uradicu ovo sa malim brojevima, da bi bilo jasno.
Uzmi da imas parce prasume. Prasuma je sastavljena uglavnom od jedinjenja ugljenika. Uzmi da ona svake godine uzima 1000 tona CO2 iz atmosfere. Ovih 1000 tona postaje povezano u drvetu, ali otpaci drveta istrule i oslobode 1000 tona. Balans, nula.
Sada ti dodjes i raskrcis prasumu. Poseces drvece, spalis zbunje.
Onih 1000 tona CO2 je oslobodjeno u atmosferu. Plus, oslobodjeno je jos 100,000 tona CO2 sagorevanjem ugljenika koji je cinio drvece i zbunje. Plus, sada vise nema sume koja moze da veze 1000 tona CO2.
Rezultat? 101,000 tona CO2 vise u atmosferi. Unistenje sume koja moze to da veze u organski oblik.
To je problem.
Ovo je više bio moj sarkazam. Mada... Tako složen i dinamičan sistem teško da se može svesti na samo jedan parametar. Pa makar to radili i atomosferski hemičari.
Imas obicaj da govoris mnogo o stvarima koje nepotpuno poznajes. Nije samo jedan parametar: kalkulacije ukljucuju citav spektar jedinjenja sumpora i azota (mnogi od kojih imaju mnogo veci efekt od CO2, ali ih ima mnogo manje u izduvnim gasovima), i razne druge stvari.
Evo ti jedna slicica uproscenih sheme atmosferske hemije azotnih radikala:
Sumporna hemija je malo prostija, ali je zato hemija OH jedinjenja (vodene pare, jonskih nuzproizvoda, itd.) znatno kompleksnija. A sve uticu jedna na drugu toliko komplikovano da jos niko nije uspeo da proizvede tacnu ukupnu shemu.
Međutim, kada se o jednom problemu sukobe različita mišljenja, dolazimo u situaciju kao sa verama.
Ovde je, u stvari, problem mnogo slicniji kao u situaciji sa evolucijom i kreacionizmom.
99.999% naucnika zna da je evolucija tacna. Onih preostalih 0.001% ili ima religiozna uverenja koja su jaca od svih dokaza, ili ima psiholoske razloge zbog kojih ne moze da prihvati evoluciju (recimo, prihvatanje evolucije bi znacilo da ce ih roditelji odbaciti a zena ostaviti, sto nije redak slucaj u fundamentalistickim porodicama), ili zaradjuje novac kroz prodaju knjiga protiv evolucije.
Tih 0.001% je veoma glasno, stalno se gura u novine, na televiziju, drze predavanja, objavljuju knjige - i stalno ponavljaju istu recenicu: "Mi samo hocemo jednako vreme, nije fer od evolucije da ne dopusta da se nase misljenje cuje u skolama".
Ljudi onda misle da je ovo stvarno neka kontroverza, da naucnici zaista nisu sigurni da li je evolucija tacna ili ne. Kreacionisti cesto masu listom od tri stotine naucnika koji su potpisali peticiju da "Inteligentni Dizajn" predstavlja ozbiljnu naucnu alternativu evoluciji. To njima izgleda kao ozbiljan argument - hej, tri stotine naucnika se ne slaze, to mora da je velika kontroverza. Na stranu sto su vecina od tih tri stotine doktori teologije, a ne nauke, oni ne shvataju da je to
tri stotine ljudi koji se ne slazu protiv pola miliona koji se slazu.
Ovo je princip propagande poznat kao "denialism" (poricanje). Kazes laz, ponavljas je cesto, insistiras na njoj, i proizvodis buku - sa ciljem da ljude koji ne znaju dovoljno ubedis da je rec o stvarnoj kontroverzi, da se naucnici zaista ne slazu.
I onda ljudi steknu misljenje kao sto je tvoje.
U slucaju globalnog zagrevanja, oko 98% naucnika se slaze da je u pitanju problem koga su proizveli ljudi, i da se na tome mora raditi. Ali onih 2% imaju novac naftnih kompanija iza sebe, i jako su vidljivi i glasni.
I dogadja se predvidjeno - denialism taktike uspevaju da uzdrmaju javno mnjenje, i cak ubede mnoge ljude da se radi o nekoj vrsti zavere medju "hipi naucnicima".
A statistika koja fiksira granicu siromaštva na 1$ na dan verovatno obuhvata značajan deo ugroženih Srba, dok bi ova suma bila sasvim dovoljna za udoban život po afričkim plemenskim standardima.
Ne zagovaram "lepote sirotinjskog života" u Africi, samo kažem da je jeftiniji.
Ne znam da li si ikada imao prilike da posetis Afriku?
Ljudi koji zive u ciganmaloj ispod mosta imaju standard zivota deset puta visi od prosecnog centralnog Afrikanca. Ne znam gde si video Srbe koji zive losije od lovaca iz Malavija, ili pigmeja iz Konga?
Nemam cifre. Nije me nikada toliko interesovalo da bih ih skupljao.
Ok. Ako ikada skupis cifre, videces da pricas bez veze. Nijedan od meni poznatih prehrambenih mikroelemenata nije u procesu opadanja.
U svakom slučaju, industrijski otpaci teško da stižu na žitna polja. Bivaju pažljivo zakopani na deponijama, a čak i ako stignu, kroz vazdušno zagađenje, recimo, teško da su u rastvorljivom obliku koji bi omogućio da ih biljke iskoriste.
Opet, pricas a ne znas - nisi proverio.
Ne radi se o industrijskim otpacima, vec o prasini iz rudnika i dimu od uglja. Ovi produkti, pogotovo dim, nose u sebi prethodno jonizovane oblike raznih elemenata - ukljucujuci i sve mikroelemente - koji su itekako rastvorljivi u vodi.
Ovo dovodi do situacije u kojoj neki mikroelementi - hrom, na primer - ponekad u zemljistu dostizu nivoe koji su blizu toksicnim.
U početnim stadijima raka svašta je efikasno. Operacija ili čak lokalno pregrevanje kože kod raka kože takođe mogu biti efikasni.
Ne vredi pricati.
Ja ti rekoh cifre i cinjenice (zaboga, moj univerzitet je povezan sa ogromnom bolnicom i medicinskom skolom). Sanse za prezivljavanje raka - potpuno, ne samo produzetak zivota - u slucaju vecine rakova su u porastu, bez obzira na stepen. U kasnijim stadijumima su sanse neuporedivo manje, ali su i dalje bolje nego sto su bile pre trideset godina.
Naravno, i dalje postoje rakovi koji su neizlecivi, i rakovi koji su izlecivi u ranim ali potpuno neizlecivi u kasnijim stadijumima (rak grudi je dobar primer: veoma visoka izlecivost ranih stadijuma, ali u cetvrtom stadijumu je moguce samo rak odrzavati pod kontrolom neko vreme - doduse, nove terapije mogu da ga potisnu skoro potpuno, i sa minimalnim nuzefektima, ponekad i po deset-petnaest godina).
Zatim, šta je sa bolesnicima koji se podvrgnu hemoterapiji, ali rezultati izostanu? Povećavaju se doze, menja se terapija i postepeno počinje da otkazuje - srce, bubrezi... i naravno zatrovan organzam gubi i ono malo snage da se izvuče iz bolesti.
Da li je to razlog da se ne koristi hemoterapija?
"Da, gospodine, imali bi ste 90% sansi da budete izleceni kada bi smo vam dali hemoterapiju, ali ne mozemo, jer to znaci da ce onih 10% koji ne budu izleceni da se namuce pa ipak umru?"
Kad smo već kod toga, kako objašnjavaš da je cena leka direktno proporcionalna težini bolesti?
Zasto bih objasnjavao nesto sto nije tacno? Cesto su teze i kompleksnije vrste rakova lecene jeftinijim lekovima, dok su jednostavniji rakovi leceni mnogo skupljim (primer: opet, jeftini cisplatin za razvijen testikularni rak, u poredjenju sa jezivo skupim terapijama za pocetne stadijume raka jetre).
Ono sto si verovatno u iskustvu video je nesto sasvim drugo: u tezim slucajevima, kada prva linija terapije nije uspesna (ili kada nema sanse da bude uspesna), ljudi pokusavaju nove lekove i nove terapije. Novi lekovi su obicno jos nerazradjeni (vise nuzefekata koji se teze kontrolisu), a njihova sinteza je jos uvek teska (hemijska sinteza leka obicno pocinje od relativno neefikasne kombinatorne hemije, pa se onda traze bolji i jefitiniji nacini proizvodnje), i otud skupa.
Tako da cesto
izgleda kao da tesko bolesni ljudi dobijaju skuplje terapije. U stvari, dobijaju novije, a novije su neophodno skuplje.
