Ево неких од разлога, зашто Србија не треба ући у ЕУрупу

[МАЧАК]

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista."
(Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka sefova vlada država članica EU)

"Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše."(David Gompert, stariji direktor za Europu u Savjetu za nacionalnu bezbednost u vrijeme Bushove administracije, casopis Foreign Affairs, jul-avgust 1994)

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica."
(Johan Fritz, direktor bečkog dnevnika Die Presse, direktor Međunarodnog Instituta za Štampu)

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija."
(Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident, Nobelovac, u dnevniku International Herald Tribun, 05. 08. 1993.)

”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva."(Toni Blair, bivsi britanski premijer, 1999)

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije."
(prof. dr Rolf-Dieter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997)
„Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

(Papa Jovan Pavle Drugi – Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

„Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca se više neće smejati”.

(Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD)


„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

(Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”, u izjavi za Fani star, 13. oktobar 1992)


„Srbe treba baciti na kolena”.


(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)


”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„.


(Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji, kolovoz 1995)


”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.


(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998)


”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„.


(Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

На основу горе наведеног, да се закључити да су највећи
борци, који се залажу за улазак Србије у ЕУрупу, НЕСРБИ...
Јер не постоји нормалан Србин, који би прешао преко свега изреченог.
Не постоји нормалан Србин, који би клечао, пузио, шенио
и лизао руку, која је само зло нанела његовом народу....
То на префидан начин чине НЕСРБИ...

 

[rusofil_mk]

 

[Marty Misterija]

Треба лепо посетити све те смрадове и по ***** им ставити пре врата!

 

[donamileva]

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

 

[Владан]

Србији су потребни многи закони ЕУ. Још смо под утицајем примитивних закона из 90-их.

 

[nm_cyber]

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista."
(Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka sefova vlada država članica EU)

"Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše."(David Gompert, stariji direktor za Europu u Savjetu za nacionalnu bezbednost u vrijeme Bushove administracije, casopis Foreign Affairs, jul-avgust 1994)

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica."
(Johan Fritz, direktor bečkog dnevnika Die Presse, direktor Međunarodnog Instituta za Štampu)

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija."
(Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident, Nobelovac, u dnevniku International Herald Tribun, 05. 08. 1993.)

”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva."(Toni Blair, bivsi britanski premijer, 1999)

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije."
(prof. dr Rolf-Dieter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997)
„Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

(Papa Jovan Pavle Drugi – Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

„Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca se više neće smejati”.

(Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD)


„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

(Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”, u izjavi za Fani star, 13. oktobar 1992)


„Srbe treba baciti na kolena”.


(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)


”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„.


(Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji, kolovoz 1995)


”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.


(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998)


”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„.


(Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

На основу горе наведеног, да се закључити да су највећи
борци, који се залажу за улазак Србије у ЕУрупу, НЕСРБИ...
Јер не постоји нормалан Србин, који би прешао преко свега изреченог.
Не постоји нормалан Србин, који би клечао, пузио, шенио
и лизао руку, која је само зло нанела његовом народу....
То на префидан начин чине НЕСРБИ...

СВАКА ЧАСТ ЦАРЕ....ОДЛИЧНА ТЕМА

 

[vracaracc]

И онако нас нико и не зове у ту ЕУ.....................Ђелића и Тадића не рачунам

 

[Andjela]

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista."
(Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka sefova vlada država članica EU)

"Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše."(David Gompert, stariji direktor za Europu u Savjetu za nacionalnu bezbednost u vrijeme Bushove administracije, casopis Foreign Affairs, jul-avgust 1994)

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica."
(Johan Fritz, direktor bečkog dnevnika Die Presse, direktor Međunarodnog Instituta za Štampu)

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija."
(Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident, Nobelovac, u dnevniku International Herald Tribun, 05. 08. 1993.)

”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva."(Toni Blair, bivsi britanski premijer, 1999)

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije."
(prof. dr Rolf-Dieter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997)
„Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

(Papa Jovan Pavle Drugi – Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

„Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca se više neće smejati”.

(Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD)


„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

(Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”, u izjavi za Fani star, 13. oktobar 1992)


„Srbe treba baciti na kolena”.


(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)


”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„.


(Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji, kolovoz 1995)


”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.


(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998)


”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„.


(Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

На основу горе наведеног, да се закључити да су највећи
борци, који се залажу за улазак Србије у ЕУрупу, НЕСРБИ...
Јер не постоји нормалан Србин, који би прешао преко свега изреченог.
Не постоји нормалан Србин, који би клечао, пузио, шенио
и лизао руку, која је само зло нанела његовом народу....
То на префидан начин чине НЕСРБИ...

Macak, mislis da im samo lizu ruku?

 

[Andjela]

Србији су потребни многи закони ЕУ. Још смо под утицајем примитивних закона из 90-их.

A da li smo mi Srbi voljni da postujemo te zakone? I da li uopste postujemo postojece zakone?

 

[Владан]

A da li smo mi Srbi voljni da postujemo te zakone? I da li uopste postujemo postojece zakone?

Не. Не.

Јел наш такав менталитет или нешто друго, али није нормално да веома често бацамо смеће поред пута, у реке где пецамо рибу, сечемо седишта у аутобусима..

 

[ruzicamni]

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista."
(Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka sefova vlada država članica EU)

"Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše."(David Gompert, stariji direktor za Europu u Savjetu za nacionalnu bezbednost u vrijeme Bushove administracije, casopis Foreign Affairs, jul-avgust 1994)

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica."
(Johan Fritz, direktor bečkog dnevnika Die Presse, direktor Međunarodnog Instituta za Štampu)

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija."
(Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident, Nobelovac, u dnevniku International Herald Tribun, 05. 08. 1993.)

”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva."(Toni Blair, bivsi britanski premijer, 1999)

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije."
(prof. dr Rolf-Dieter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997)
„Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

(Papa Jovan Pavle Drugi – Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

„Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca se više neće smejati”.

(Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD)


„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

(Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”, u izjavi za Fani star, 13. oktobar 1992)


„Srbe treba baciti na kolena”.


(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)


”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„.


(Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji, kolovoz 1995)


”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.


(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998)


”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„.


(Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

На основу горе наведеног, да се закључити да су највећи
борци, који се залажу за улазак Србије у ЕУрупу, НЕСРБИ...
Јер не постоји нормалан Србин, који би прешао преко свега изреченог.
Не постоји нормалан Србин, који би клечао, пузио, шенио
и лизао руку, која је само зло нанела његовом народу....
То на префидан начин чине НЕСРБИ...

nemačka je bila i ostala svetsko zlo a naši "saveznici" su osvedočeni prevrtljivci i ljigavci i uvek će to biti.sotone.

 

[ruzicamni]

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

evo opet nekog koji nas opisuje i donosi zaključke kroz jednu posetu ovoj napaćenoj srbiji njegovi zaključci su
pomalo lucidni i ne znam da zaključim sa kojom namerom je sve ovo napisao.

 

[Andjela]

Не. Не.

Јел наш такав менталитет или нешто друго, али није нормално да веома често бацамо смеће поред пута, у реке где пецамо рибу, сечемо седишта у аутобусима..

Nazalost...

 

[Andjela]

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Jel ovo pisao neki dusevni bolesnik?

 

[МАЧАК]

СВАКА ЧАСТ ЦАРЕ....ОДЛИЧНА ТЕМА

Тема је спој више њих са Крстарице....
Али требали би скупити све ове изјаве на гомилу,
па их гурнути под нос онима који заговарају ЕУрупу....

 

[ruzicamni]

Тема је спој више њих са Крстарице....
Али требали би скупити све ове изјаве на гомилу,
па их гурнути под нос онима који заговарају ЕУрупу....

što ih udarila europa u mozak izgleda da su im čavke popile mozak.

 

[NN77]

Србија не требе да уђе у ЕУ због, пре свега, економских разлога.
Две земље које имају највећи БДП по глави становника у Европи нису чланице ЕУ, ако искључимо град државу Луксембург, а то су Норвешка и Швајцарска.
Када си у ЕУ ти радиш, пре свега, зе инетересе великих чланица а не свој. Мораш да приватизујеш све, да слушаш економске диктате из Брисела. За разлику од тога Швајцарска и Норвешка своје стратешке гране држе под контролм државе и расподељују богатсво на заједницу од екстра зараде.

 

[a bre Milun]

Србија не требе да уђе у ЕУ због, пре свега, економских разлога.
Две земље које имају највећи БДП по глави становника у Европи нису чланице ЕУ, ако искључимо град државу Луксембург, а то су Норвешка и Швајцарска.
Када си у ЕУ ти радиш, пре свега, зе инетересе великих чланица а не свој. Мораш да приватизујеш све, да слушаш економске диктате из Брисела. За разлику од тога Швајцарска и Норвешка своје стратешке гране држе под контролм државе и расподељују богатсво на заједницу од екстра зараде.

nece ni oni dugo. otkad su ukinute vize hiljade tadica, djukanovica, micunovica, milosevica, karadzica.............krenulo je iz crne gore put evrope...........i ocekuj da ce za par godina u svim zemljama evrope biti crnogorci na vlasti............sto znaci potpuno pljackanje i ekonomsko unistenje svih evropskih naroda i njihovih drzava.....................ovo govorim na primeru srbije.

 

[Konstantin Veliki]

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detalja opisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave.
U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas.
Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama načetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi.
Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem.
Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.
Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.

Ko da ce EU menjati na nasim ponasanjem, to nasa sopstvena drzava ne moze.

 

[AZTEC]

Ma jok.
Te ljude je odavno trebalno pobiti.

Iako su funkcioneri na leshu im ostaviti 4c.

Da se zna da su Srbi to uradili,a kad malkice proceprkaju videce tacno i zbog koje izjave.

I ako se obrate nasoj drzavi odgovoriti im-moguce,ne kontrolisemo mi sve Srbe po svetu,sprovescemo istragu.

I nastaviti dalje.

 

[zofr]

Zabranjeno je iznositi neoborive cinjenice protiv EU. To moze pokolebati neupucene i zato se takvi postovi brisu. Izvinjavam se u ime moderatora, kojeg neznam, ali narodu treba ciniti dobro i onda kada on to ne shvata.

 

[lacabec]

"Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista."
(Izjava Žaka Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka sefova vlada država članica EU)

"Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše."(David Gompert, stariji direktor za Europu u Savjetu za nacionalnu bezbednost u vrijeme Bushove administracije, casopis Foreign Affairs, jul-avgust 1994)

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica."
(Johan Fritz, direktor bečkog dnevnika Die Presse, direktor Međunarodnog Instituta za Štampu)

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija."
(Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident, Nobelovac, u dnevniku International Herald Tribun, 05. 08. 1993.)

”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva."(Toni Blair, bivsi britanski premijer, 1999)

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije."
(prof. dr Rolf-Dieter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997)
„Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

(Papa Jovan Pavle Drugi – Reči upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru)

„Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca se više neće smejati”.

(Lorens Inglberger, bivši državni sekretar SAD)


„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”

(Pol Džekson, urednik lista „Kalgari san”, u izjavi za Fani star, 13. oktobar 1992)


„Srbe treba baciti na kolena”.


(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)


”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„.


(Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji, kolovoz 1995)


”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.


(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998)


”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„.


(Džejms Bejker, državni sekretar SAD, na američkoj TV, jun 1992)

На основу горе наведеног, да се закључити да су највећи
борци, који се залажу за улазак Србије у ЕУрупу, НЕСРБИ...
Јер не постоји нормалан Србин, који би прешао преко свега изреченог.
Не постоји нормалан Србин, који би клечао, пузио, шенио
и лизао руку, која је само зло нанела његовом народу....
То на префидан начин чине НЕСРБИ...

Macak potpuno si u pravu.
Samo ludaci mogu da kukaju i da trce za osvedocenim neprijateljima koji ih mrze, koji su ih bombardovali i koji sami propadaju.
Nazalost tih ludaka ima tako mnogo medju Srbima.

 

[lacabec]

Piše Oskar Frajzinger, poslanik u parlamentu Švajcarske

Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par.

Mnogo lepo receno samo je zaboravio da pomene nagomilane komformiste Beograda koji veze nemaju sa tradicijom Srpskog naroda.

 

[jaguar b p]

Србија не требе да уђе у ЕУ због, пре свега, економских разлога.
Две земље које имају највећи БДП по глави становника у Европи нису чланице ЕУ, ако искључимо град државу Луксембург, а то су Норвешка и Швајцарска.

Ма нема ту поређења. Албанија је исто ван ЕУ, па није на разини Норвешке.
Пуко остајање ван Уније нам не обезбеђује развој.

 

[lacabec]

Ма нема ту поређења. Албанија је исто ван ЕУ, па није на разини Норвешке.
Пуко остајање ван Уније нам не обезбеђује развој.

Izvinite gospodjo, ako bi ste mogli da mi prevedete rec razina. Uzgred na kojem jeziku je ta rec?