Quantcast

Ево још једног који нисам објавио, па може овде да стоји.

ОБИЧАЈ
12974313_10209529025370909_2080655401870138833_n.jpg

Ђура​

Све дубоке и стварне лепоте света, личе једна на другу суштински, јер су дело истог аутора.

Тачно на пола пута између Атлантиде, која је нестала за увек, јужно и Хипербореје, која се губи у маглама северно, простире се полуострво Луштица, Јадрански Авалон, самоникли музеј на води.

На обали мора, на самим стенама, које су без реда, у архаичној лепоти разбацане по обали, од увек столују групице камених кућа, ни на копну ни у води, које су постале домови тек у потоња времена.
Раније, од памтивека, биле камени магацини за вино, маслиново уље и пољопривредни алат. Припаделе су људима који живе у селима на брдима, а на море се спуштају само по потреби. У стара времена, на целој Луштици, људи су живели по брдима, склањајући своје кости од влаге, а своју чељад од сталних напада гусара из Улциња.
Тек у новије време, спусутили су се на море у своје магацине, које су градили њихови предци ко зна кад, у кратким срећним временима без рата и без потреса и у њима почињали да живе. Стварали су своје домове од њих, јер куће се граде, а дом се ствара.

У једној таквој кући од камена, на врху степеница, на тераси, у хладу коју је правила лоза, седео је Ђура свакодневно. Ту је удисао своје дане, пливао у својим сећањима и солио своје ране непрекидно, несвесно али обилно.
Већ 15 година, ето, како је дошао са дуге пловидбе у заслужену пензију, међу своје укућане које није познавао. А његовој, пре времена остарелој жени, био је само младалачка успомена с којом није никако могла да повеже овог чудног и замишљеног старца. Сви су се померили у страну, да му направе место, али су на њега гладали као на странца, кога не познају и чија су писма са делеких мора, радије читали, него што су са њим разговарали.

Сви матерински мириси и дедовски звуци, били су му познати и у почетку им се радовао. Али није било јасног бродског поредка који је окоштао у њему и без кога више није умео да живи. Чудна је ствар, како ограничени простор бродске палубе, даје осећај простора и слободе кретања.
Са Маесталом, будио се из сетних мисли, па се са великом муком пео до Цркве Светог Луке, на брдо, да запали свећу и поприча са Свештеником, кога је необично ценио. Све више, како су године пролазиле.

У та времена, само су жене ловиле рибу, а мушкарци су били или морепловци или се бавили пољопривредом. Кад јара наступи, бежао је на терасе и на степеништа, као и сви.

Шум морских таласа није чуо, јер њега могу да чују само посетиоци са копна. Морским људима, фреквенција у којој шуми море, иста је као и фреквенција струјања њихове крви у артеријама. Ритам таласа, уједначен је са откуцајима њихових срца. Они су глуви за те звуке и несвесни су тог ритма, без кога и не би могли да живе, као што не могу да живе без откуцаја свога срца, који исто тако не чују, сем кад се силно узбуде.

Волео је своју одраслу децу, али без оног присног родитељског осећања, које му је из срца испало негде на Гибралтару. Поштовао је своју жену, која је уз велике муке сачувала ту децу и очувала кућу, али је се слабо сећао.

Своје велике и страствене љубави, оставио је по разним лукама широм света, да се спаруше и да изгубе зубе.

Лучке ***** су га увек и свуда волеле, као што увек воле сваког ко обилно и без ценкања плаћа и ко се смеје гласно, као да риче. А тада је био млад. Опаљен сунцем, са снажнм рукама, које су биле оплетене жилама, као гујама.

Имао непозната знања, које нико није разумео и ником нису требала, од како се кући вратио. Умео је да види у плаветнилу океана, стазе китова и кад китова нема. Беле флеке које лопари остављају на стенама, за њега су биле руне, које је лако читао. Чуо је рибе под водом и тачно знао којом се брзином крећу и зашто, као што је чуо, седећи на тераси изнад мора, како се хоботнице веру по стењу у дубини.

Од како се вратио, био је слеп за лепоту која га је окруживала и ако је била стварна.

Седећи међу лимуновима и маслинама, призивао је сећања кроз слане трепавице. Вапио је тихо за беспоговорним поредком који постоји само на бродовима дуге пловидбе у ком се осећао као да је свечано обучен. Са дна морско-плавог ока, извлачио је ведрину кроз сећања која је ловио као зечеве, колико год је могао. Али ни тај зденац није био непресушан.
Једино кад изађе пред кућу, седне на стену да очисти рибу, па заврне ногавице и стави их у морски плићак, а јато малих ципола почне муњевито да се врзма око голих ногу отимајући се за мрвице, па рибице почни да га, у вртоглавој помами, ударају у листове, осећао је навалу радости. Затим приђу провидне ситне козице, па почну да га чупкају за длачице на цеваницама, што га је, опет, испуњавало заборављеном срећом.

После тога, брзо се и гадно напијао.

Смисао који је носио у обрвама, није имао коме да понуди, а његова искуства, овде су била непотребна и сувишна. Упорно је тражио сврху, која му се загубила негде између крме и прамца. Влагу накупљену у куковима, трпео је, без роптања као стални тихи бол, који се повећавао кад дува Југо, спусти се киша, а бујице замуте море уз обалу.

С вечери, седео је сам под фералом на мулу, око чијег су се светла окупљале стотине инсеката. Правио се да пеца, као што је глумио да разговара са људима, као што се претварао да живи. Био је морска птица, приземљена и рабијена о секе ( стене).
У наранџаста поподнева и црвене сумраке, кад се дневна јара гасила и кад су се морске птице враћале на починак, почео је полако да схвата обичај морепловаца и људи тог краја кад остаре, а који који се ту одавно зацарио. А обичај је код многих био, да мушкарац живи само док може да се стара сам о себи. Кад више не може, он, да не би оптерећивао снаје и кћери и да би сачувао достојанство, у уво стави капислу од динамита, која одлично ту легне, као да је за уво и прављена, а не за паљење динамтиских штапина, па је пикавцем упали. Ситан пуцањ прекида живот без много буке и без бола. Грех који се чини у име необичног поноса, био је ритуал који су многи морепловци тог краја пре и после њега починили не сумњајући да чине добро и не обазирући се на невоље које ће фамилија да има, како би убедила свештеника да их после таквог греха опоје и сахрани према обреду. У младости, осуђивао је тај грешни ритуал. Али му је сад бивао из године у годину све јаснији и ближи. Једном, када га је та малигна мисао посетила, кадио је њоме своју свест сваке ноћи.

У једно пролеће, 1930 године, 14 Априла, предвече, кад су облици почели да добијају неразговетан изглед, он је урадио исто то. У осами, на троношцу под лиандером, забио је капислу у уво и упалио је. Сачеко је да се погасе звукови и да остане само песма једног славуја, а и да Свештеник оде на пут у Хиландар. Нико није плакао. Сви су немушто разумели оно што не могу речима да објасне. Осетили су олакшање, због кога им је било непријатно.

Истог дана, истога часа, на другом крају Европе, слично је урадио песник и писац Мајаковски. Два потпуно различита човека, путника у истом правцу, са истим грехом на души. Један који је очи затворио да више ништа не види и други који је отворио очи и сагледао какво је дубоко зло подржавао у име некакве правде.

Да је песник знао, да је Ђура свакога дана могао да гледа са своје терасе, малено острвце, које се необично зове " Зановетни шкољиц", а које стоји на супотној страни од заласка сунца, тешко би био љубоморан, како због острвцета, тако и због његовог имена и убио би се раније.
Због тог малог острва, које уместо имена има бајалицу истргнуту из неке заборављене бајке, завидели би му сви песници, писци и уметници света, само да су знали да постоји и да је поглед на њега Ђурина свакодневица. Али Ђура за чаролију тог места и за интригантну лепоту која га окружује, није марио.
 

Ната Ли

WD - 40
Moderator
Poruka
28.465
Али Ђура за чаролију тог места и за интригантну лепоту која га окружује, није марио.
Лепота је у нама, у нашим очима?
Да ли зато неке лепоте не видимо и када су нам пред очима...
 

Sanovnik

Buduća legenda
Poruka
34.349
Лепота је у нама, у нашим очима?
Да ли зато неке лепоте не видимо и када су нам пред очима...
Човек је често слеп за лепоту, која му је лако доступна. Једном ме је један горштак водио кроз једну неприступачну планину. И пушио је неки свој дуван, није гасио. Ја сам га питао, " Зашто непрекидно пушиш у овакој лепоти". Он се окренуо око себе. Погледао диваљ питок пијаће воде, затим огромху букову шуму испред нас, која је био прошарана јаворовим стаблима са црвеним лишћем по негде, па ме ј езбуњено питао, " Коју лепоту". Нарочито када носи неку дубоку рану, и кад му је нестала сврха. Изгубљени смисао се нај теже проналази.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.