Evo kreću sa topovskom pripremom, kao da li država treba da plaća račune, pa posle
Srbija nema pare, al eto imaju EU/NATO bitno je platiti račun za struju?
https://www.politika.rs/scc/clanak/536818/elektricna-energija-gas
Да ли држава мора да дотира цене електричне енергије и гаса
Пошто се плави енергент углавном увози, било је тешко избећи давање субвенција, али угља, воде, ветра и сунца од којих можемо да производимо струју имамо из домаћих извора
(Фото М. Галовић)
Када је министарка енергетике Дубравка Ђедовић у интервју „Политици” пре пар дана рекла „да држава субвенционише цену струје и гаса, али да нема златни ћуп”, већина оних који остављају коментаре на нашем сајту запитала је зашто држава мора да дотира цену струју када је то наш – домаћи производ? За гас је разумљиво јер га увозимо скоро 95 одсто, али угља, воде, ветра и сунца од којих можемо да производимо струју имамо из домаћих извора.
Упитан да ли је и у којим околностима овако нешто реално, мр Жељко Марковић, виши консултант за енергетику у „Дилоиту” и један од бивших директора у „Електропривреди Србије” (ЕПС), каже за наш лист да за разлику од природног гаса, ЕПС може без државне помоћи. Уз рационализацију пословања на тржишту могао би да обезбеди разумне цене електричне енергије које неће бити кочница привредном развоју. И које ће, уз заштиту осетљивих слојева становништва (енергетски угрожених купаца), бити прихватљиве и за домаћинства. Да је ЕПС крајем 2021. године и током 2022. године производио довољне количине електричне енергије и да није било увоза, са мањим корекцијама цене електричне енергије, субвенције би биле потпуно избегнуте.
– Тачан проценат државних дотација у цени струје није објављен, али подсећам на оцену Фискалног савета, дату почетком децембра прошле године, где је у буџету за 2023. годину планирано око 1,2 милијарде евра, односно преко пола фискалног дефицита у 2023. као непосредна последица неуспешног пословања ЕПС-а и „Србијагаса”. То, међутим, нису чак ни сви трошкови које порески обвезници сносе због ових предузећа. Буџетом је такође омогућено да држава изда до милијарду евра нових гаранција на њихово задуживање, што формално не улази у дефицит за 2023. годину. Ако те кредите јавна предузећа не врате (што се раније по правилу дешавало), и то је вероватан будући трошак пореских обвезника – каже Марковић.
Имајући у виду да су приходи ЕПС-а око 2,7 милијарди евра, а „Србијагаса” око 1,05 милијарде евра на годишњем нивоу, видимо да државне субвенције износе око једне трећине њихових прихода, наглашава наш саговорник и додаје да овај проблем може да се реши тако што би са једне стране било потребно да ова предузећа повећају приходе корекцијом цена енергената, али да би то повећање било што мање, потребно је да смање своје трошкове и максимално рационализују своје пословање.
– Дакле, цене производа (струје или гаса) које ЕПС и „Србијагас” производе и којима тргују, треба да буду формиране на такав начин, да одражавају све трошкове које те фирме имају и да им обезбеде позитивно пословање. Будући да слична легислатива постоји и у земљама Европске уније, чак и у ванредним околностима, каква је актуелна енергетска криза, многе државе су прибегле субвенционисању купаца, како би се очувало тржиште – каже Марковић.
И у Србији, пре почетка енергетске кризе, у складу са Законом о државној помоћи, држава се трудила да не субвенционише енергетске фирме, и углавном није било директног давања, али се понекад дешавало да та предузећа индиректно приме недозвољену државну помоћ, првенствено кроз отписивање неких дуговања и давање државних гаранција на кредите које су повлачили.
– Када је почела енергетска криза и дошло до енормног скока цена енергената, у првом реду природног гаса и електричне енергије, држава је, у циљу очувања стабилности снабдевања, привредних активности и социјалног мира, била принуђена да интервенише и у том смислу да субвенционише цену струје и гаса кроз државну помоћ енергетским субјектима који су у државном власништву – ЕПС и „Србијагасу”. Пошто се гас углавном увози, у овом делу је било тешко избећи давање државних субвенција, док је по питању електричне енергије ситуација другачија – истиче наш саговорник.
На питање шта би ЕПС требало да уради како га не би скупље коштала производња од киловата који произведе, одговара да би требало да ефикасно користи све своје расположиве капацитете и да унапређује пословање и смањује трошкове. Што се тиче цене за комерцијалне купце, та цена је на довољном нивоу да обезбеди и одређени профит, који је потребно искористити за изградњу нових капацитета за производњу и декарбонизацију сопственог производног портфеља. Што се тиче цене за домаћинства, она је била нижа од реалних трошкова производње, па је зато и дошло до неколико поскупљења цене струје у претходном периоду. Да би та цена одражавала трошкове производње, потребне су даље корекције цене струје, тако да у будућности можемо очекивати још мањих поскупљења цене струје, о чему се у јавности већ и говорило – закључује Марковић.
Питање субвенција регулисано Законом о контроли државне помоћи
Иначе, у Србији је питање субвенција регулисано Законом о контроли државне помоћи. Овим законом се уређује контрола државне помоћи у циљу заштите конкуренције на тржишту, применом начела тржишне економије и подстицања привредног развоја.
Стога се субвенције државе државним енергетским фирмама о којима причамо, сматрају недозвољеним видом државне помоћи јер нарушавају слободно и конкурентно тржиште како електричне енергије, тако и природног гаса.