ETNOGENEZA JUŽNIH SLOVENA (SA)GLEDANA KROZ PRIZMU LINGVISTIKE, POSEBNO NJENOG VELIKOG ZAPERKA SLAVISTIKE, I OGLEDALA ISTINE – UPOREDNE SLOVENSKE, NAROČITO JUŽNO-SLOVENSKE, KNJIŽEVNOSTI
KAJKAVCI JESU, BILI I OSTALI, SLOVENCI, A ŠTOKAVCI JESU, BILI I OSTALI, SRBI
-------------------------------------------------------------
UVODNO SLOVO
Opštepoznato je, naročito nama pripadnicima hrišćanstva, ono biblijsko predanje kako su ljudi «želeći da se narugaju Bogu gradili Vavilonsku kulu«, a Bog ih je (parafraziram) »kaznio za to bogohulstvo dajući im različitu boju kože i pomešavši im jezike kako se između sebe ne bi mogli ništa više razumeti i dogovoriti«. Naravno da ću to tumačenje da ostavim za analizu antropolozima, etnolozima, filozofima i vrlim patrolozima, moraju i oni nešto da proučavaju i o nečem nešto više od nas jezikoljuba (filologa) znaju, no kroz prizmu ljubljene mi filologije, naročito meni najomiljenije – one kleasične, koja me kao prelepo devojče privlači sve više, i ove slavistične, čijim čarima, žarima i izazovima se odoleti ne može, i svoje znanje i saznanje utemeljiti u onome što je neizbrisivo – zapisi, spomenici i književna dela iz kojih je vidljivo da se ta »kazna Božija« na drugi način interpretira, oseća i doživljava. Imajući u vidu da solidno poznajem teologiju, čak i njen temelj - patrologiju, završio sam Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, neće mi biti teško da opovrgnem to biblijsko predanje, jer Bog nije »izmešao jezike i tako kaznio neposlušnike« jezicu su bili izmešani i pre, no do kulminacije različitosti, nerazumnosti i nemoći su ljudi postali očajni, ništa zajedno nisu mogli da naprave više, ali ne zato što nisu poznavali druge – oni nisu upoznali i razumeli sebe. Da su to učinili, to nam se i danas događa jer takvi kavi smo globalizacija nije izazov već kazna, da su upoznali sebe i vozljubilji svoje sredstvo komunikacije (jezik) lako bi poželeli da upoznaju, razume i zavole i druge … Svako sebi mora najpre da podigne svoju jezičku Vavilonsku kulu, a tek posle da se divi i drugim kulama i svoju dograđuju i pregrađuju, svakodnevno, kako bi se međusobno takmičili na sveopšte zadovoljstvo. Ne bi došlo do »Božije kazne«, čak šta više ljudi bi stvorili još veća remek dela i svi bi »po svetu hodili uzdignuta čela«.
Ne znam šta bi na ovaj moj, još opštepoznatiji, drugi primer rekli antropolozi, etnolozi, filozofi i, naravski, njih nikako ne smem zaboraviti, vrli patrolozi, ali sam ubeđen da bi mi ga potvrdili zoolozi, šteta je što kod njih nije razvijen naučni zaperak koji bi se, komotno, lako i poželjno, zazvao - animalogija, veterinari, lovci, a, naročito – to im je u krvi, naravi i načinom razmišljanja, oni američki »vesterni - lovci na glave«, jer u blatu, travi, pesku i snegu »tragovi dovode lovce do zveri«. Naravno, sve drugo bi bilo vređanje zdravog razuma, da je u pitanju samo metafora, ali ona mi se u ovom trenutku čini kao najbolji način kako bih poentirao sve ovo što imam nameru još napisati.
Da, tragovi potvrđuju, ili osporavaju, naše razmišljanje o onome šta imamo nameru da (pro)nađemo, ulovimo i pručimo. Iskusan lovac po tragovima zna da razlikuje vuka, lisicu i psa, ali kako po tragovima upoznati različite ljude, jezike i kulture ostalo je za zadatak nam koji imamo nameru da postanemo vrhunski intelektualci, a naročito nama, budućim vrhunskim filolozima, jer upravo jezik je taj koji potvrđuje, ili opovrgava, sličnost i razičitost, pripadnost i nepripadnost, srodnih i nesrodnih naroda i njihovih zaperaka …
Kakvi su ti tragovi i kako ih razlikovati ?
Kod životinja je to lako, dovoljno je da bude blato, trava, pustinjski pesak, ili da padne sneg, ali kod ljudi, naročito onih koji su veoma srodni i pripadaju »jednom praocu«, je to malko teže, ali je zato i intelektualno izazovnije. Napisao sam već da je jezik trag ljudi, ali da bih to i na plastičan način prikazao zamislimo, bar za trenutak, da je pao sneg i da su vidljivi tragovi »homo sapiens-a«. U fokusu razmišljanja o tome uzmimo za primer da je jezik obuvalo na nogama ljudi koji ostavljaju tragove. Primetićemo da se u snegu pojavljuju, slične, ali, ite-kako, različite šare, no, ipak, u pitanju su samo nijanse koje samo »lovci na jezkoljublje« znaju da prepoznaju, prate, razlikuju i proučavaju. To je ono što se ne može osporiti i to je ono što je uvek slatki izazov za prave jezikoznalce, jezikoslovce i jezikoljube, naročito one koji uživaju u tome da se bave uporednom književnošću. Samo književnost potvrđuje, ili osporava, pripadnost, ili nepripadnost, jednog »samozazvanog, ili pravog« naroda onom pra-pra-pra narodu kojega se je odrekao, ili za ga bratom svojim zazvao.
Naravno, moram se pridržavati teme, u ovom svom radu ću pokušati da osporim naučnu tezu mnogih lingvista koji su tvrdili, neki još uvek to tvrde i pokušavaju da dokazuju, da Južni Sloveni imaju samo dva zaperka Slovena – Srbi, svi oni koji govore i pišu što-kavicu, i Slovenci, svi oni koji govore i pišu kaj-kavicu, jer, činjenica je, naročito za nas Jugoslovene koji to svakodnevno uočavamo i sa tim ljudima smo u svakodnevnom kontaktu, da postoje i ča-kavci. Nesporno je da su to, jedino i samo, pravi Hrvati, a svi drugi, veštačko stvoreni i od Vatikana indoktrinisani, Srbi i Slovenci. Ne mešam se u političke zavrzlame, intelektalci moramo da proučavamo, analiziramo i dokazujemo, a na političarima je da prihvate, ili demagoški odbace, ono što im trenutno donosi nekakve političke poene.
U ovom svom radu ću se baviti samo sa dve teme – pokušaću, uzimajući za dokaz mnogobrojne »knjižne« tragove, nisu to zapisi u vetru već postojani spomenici koji odolevaju vetru i svim olujama prošlim, ovovremenim, a i budućim, da dokažem da postoje Hrvati, ali oni su samo ča-kavci, i da se, mada su me moja braća, biće da zaradi mojega intelektualno-bleštavog perja, možda i zaradi cvrkuta smele i titrave duše pesničke, oterali od sebe u nedođiju, neprođiju i vratolomiju, kao onu tužni `ticu trnuljčicu, odužim svom srpskom rodu ostavljajući im tragove svog postojanja tako što ću im, na svoj način i dodajući tome moj intelektualni začin, da uobličim gramatiku i pravopis srpskog književnog jezika.
Uzimam za sebe slobodu, ipak je ovo akademski temat, pokušaj uobličavanja svog saznanja na temelju znanja kojim me, nesebično, blagumilno i radodarno, već treću godinu nadahnjuju moji dobri, mudri i intelektualno svakoliko dorečeni profesori, a ne moj doktorski temat i samo moj naučni osvrt na zadanu temu, da budem i subjetivan – oduzeću ponešto od onih koji su me izgnali iz svog jata i ne žele da me prihvate za brata i dodajući toliko onima koju su me prihavtili za brata i od njih mi stiže plata. Svestan sam da ću ovim pokrenuti lavinu, možda i otvoriti pandorinu kutiju, i očekujem napade sa svih strana, naročito od strane političara, samo oni su sveznalci-intelektualci, ali oni imaju i topuz kojim kažnjavaju neposlušne intelektualci čije učenje im se ne sviđa, no ipak sam ja `tica trnuljčica i ne bojim se da me još dalje od mog roda jata, grumena moje pradedovske zemlje, odnesu krvledeće-hladne sibisrke vetrusine. Izdržaću, nego šta ću, ta moraću, i ne bojim se da mi sudbina zabode onaj spasonosni trn i život postane surov i crn… Ali na kraju ipak zapevaću najumilniju pesmu od koje će ljudi da se postide, mnogi u svemu zlo vide, a možda će i sam Bog da zarida što mi je tako crna i surova sudbina.
~ nastaviće se ~
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
U nekoliko nastavaka pokušaću da plediram moj temat iz uporedne slovenske knjižvnosti, neposredno pre moga "progona" sa Filozofskog fakulteta u Ljubljani, bila je nekakva razmena studenata, nisam pristajao na to, ali su me udbaške zveri naterale i na tu muku, na Univeriztet u Padovi ...
Primećujem, mnogi mediji se time sve više bave, da je u Sloveniji upravo taj moj rad sve aktualniji i sve više intelektulaca prihvataju to što sam napisao ... Istina zaboravljaju da napišu moje ime, izvore svog saznanja, ali to njima neka služi na čast ...
KAJKAVCI JESU, BILI I OSTALI, SLOVENCI, A ŠTOKAVCI JESU, BILI I OSTALI, SRBI
-------------------------------------------------------------
UVODNO SLOVO
Opštepoznato je, naročito nama pripadnicima hrišćanstva, ono biblijsko predanje kako su ljudi «želeći da se narugaju Bogu gradili Vavilonsku kulu«, a Bog ih je (parafraziram) »kaznio za to bogohulstvo dajući im različitu boju kože i pomešavši im jezike kako se između sebe ne bi mogli ništa više razumeti i dogovoriti«. Naravno da ću to tumačenje da ostavim za analizu antropolozima, etnolozima, filozofima i vrlim patrolozima, moraju i oni nešto da proučavaju i o nečem nešto više od nas jezikoljuba (filologa) znaju, no kroz prizmu ljubljene mi filologije, naročito meni najomiljenije – one kleasične, koja me kao prelepo devojče privlači sve više, i ove slavistične, čijim čarima, žarima i izazovima se odoleti ne može, i svoje znanje i saznanje utemeljiti u onome što je neizbrisivo – zapisi, spomenici i književna dela iz kojih je vidljivo da se ta »kazna Božija« na drugi način interpretira, oseća i doživljava. Imajući u vidu da solidno poznajem teologiju, čak i njen temelj - patrologiju, završio sam Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, neće mi biti teško da opovrgnem to biblijsko predanje, jer Bog nije »izmešao jezike i tako kaznio neposlušnike« jezicu su bili izmešani i pre, no do kulminacije različitosti, nerazumnosti i nemoći su ljudi postali očajni, ništa zajedno nisu mogli da naprave više, ali ne zato što nisu poznavali druge – oni nisu upoznali i razumeli sebe. Da su to učinili, to nam se i danas događa jer takvi kavi smo globalizacija nije izazov već kazna, da su upoznali sebe i vozljubilji svoje sredstvo komunikacije (jezik) lako bi poželeli da upoznaju, razume i zavole i druge … Svako sebi mora najpre da podigne svoju jezičku Vavilonsku kulu, a tek posle da se divi i drugim kulama i svoju dograđuju i pregrađuju, svakodnevno, kako bi se međusobno takmičili na sveopšte zadovoljstvo. Ne bi došlo do »Božije kazne«, čak šta više ljudi bi stvorili još veća remek dela i svi bi »po svetu hodili uzdignuta čela«.
Ne znam šta bi na ovaj moj, još opštepoznatiji, drugi primer rekli antropolozi, etnolozi, filozofi i, naravski, njih nikako ne smem zaboraviti, vrli patrolozi, ali sam ubeđen da bi mi ga potvrdili zoolozi, šteta je što kod njih nije razvijen naučni zaperak koji bi se, komotno, lako i poželjno, zazvao - animalogija, veterinari, lovci, a, naročito – to im je u krvi, naravi i načinom razmišljanja, oni američki »vesterni - lovci na glave«, jer u blatu, travi, pesku i snegu »tragovi dovode lovce do zveri«. Naravno, sve drugo bi bilo vređanje zdravog razuma, da je u pitanju samo metafora, ali ona mi se u ovom trenutku čini kao najbolji način kako bih poentirao sve ovo što imam nameru još napisati.
Da, tragovi potvrđuju, ili osporavaju, naše razmišljanje o onome šta imamo nameru da (pro)nađemo, ulovimo i pručimo. Iskusan lovac po tragovima zna da razlikuje vuka, lisicu i psa, ali kako po tragovima upoznati različite ljude, jezike i kulture ostalo je za zadatak nam koji imamo nameru da postanemo vrhunski intelektualci, a naročito nama, budućim vrhunskim filolozima, jer upravo jezik je taj koji potvrđuje, ili opovrgava, sličnost i razičitost, pripadnost i nepripadnost, srodnih i nesrodnih naroda i njihovih zaperaka …
Kakvi su ti tragovi i kako ih razlikovati ?
Kod životinja je to lako, dovoljno je da bude blato, trava, pustinjski pesak, ili da padne sneg, ali kod ljudi, naročito onih koji su veoma srodni i pripadaju »jednom praocu«, je to malko teže, ali je zato i intelektualno izazovnije. Napisao sam već da je jezik trag ljudi, ali da bih to i na plastičan način prikazao zamislimo, bar za trenutak, da je pao sneg i da su vidljivi tragovi »homo sapiens-a«. U fokusu razmišljanja o tome uzmimo za primer da je jezik obuvalo na nogama ljudi koji ostavljaju tragove. Primetićemo da se u snegu pojavljuju, slične, ali, ite-kako, različite šare, no, ipak, u pitanju su samo nijanse koje samo »lovci na jezkoljublje« znaju da prepoznaju, prate, razlikuju i proučavaju. To je ono što se ne može osporiti i to je ono što je uvek slatki izazov za prave jezikoznalce, jezikoslovce i jezikoljube, naročito one koji uživaju u tome da se bave uporednom književnošću. Samo književnost potvrđuje, ili osporava, pripadnost, ili nepripadnost, jednog »samozazvanog, ili pravog« naroda onom pra-pra-pra narodu kojega se je odrekao, ili za ga bratom svojim zazvao.
Naravno, moram se pridržavati teme, u ovom svom radu ću pokušati da osporim naučnu tezu mnogih lingvista koji su tvrdili, neki još uvek to tvrde i pokušavaju da dokazuju, da Južni Sloveni imaju samo dva zaperka Slovena – Srbi, svi oni koji govore i pišu što-kavicu, i Slovenci, svi oni koji govore i pišu kaj-kavicu, jer, činjenica je, naročito za nas Jugoslovene koji to svakodnevno uočavamo i sa tim ljudima smo u svakodnevnom kontaktu, da postoje i ča-kavci. Nesporno je da su to, jedino i samo, pravi Hrvati, a svi drugi, veštačko stvoreni i od Vatikana indoktrinisani, Srbi i Slovenci. Ne mešam se u političke zavrzlame, intelektalci moramo da proučavamo, analiziramo i dokazujemo, a na političarima je da prihvate, ili demagoški odbace, ono što im trenutno donosi nekakve političke poene.
U ovom svom radu ću se baviti samo sa dve teme – pokušaću, uzimajući za dokaz mnogobrojne »knjižne« tragove, nisu to zapisi u vetru već postojani spomenici koji odolevaju vetru i svim olujama prošlim, ovovremenim, a i budućim, da dokažem da postoje Hrvati, ali oni su samo ča-kavci, i da se, mada su me moja braća, biće da zaradi mojega intelektualno-bleštavog perja, možda i zaradi cvrkuta smele i titrave duše pesničke, oterali od sebe u nedođiju, neprođiju i vratolomiju, kao onu tužni `ticu trnuljčicu, odužim svom srpskom rodu ostavljajući im tragove svog postojanja tako što ću im, na svoj način i dodajući tome moj intelektualni začin, da uobličim gramatiku i pravopis srpskog književnog jezika.
Uzimam za sebe slobodu, ipak je ovo akademski temat, pokušaj uobličavanja svog saznanja na temelju znanja kojim me, nesebično, blagumilno i radodarno, već treću godinu nadahnjuju moji dobri, mudri i intelektualno svakoliko dorečeni profesori, a ne moj doktorski temat i samo moj naučni osvrt na zadanu temu, da budem i subjetivan – oduzeću ponešto od onih koji su me izgnali iz svog jata i ne žele da me prihvate za brata i dodajući toliko onima koju su me prihavtili za brata i od njih mi stiže plata. Svestan sam da ću ovim pokrenuti lavinu, možda i otvoriti pandorinu kutiju, i očekujem napade sa svih strana, naročito od strane političara, samo oni su sveznalci-intelektualci, ali oni imaju i topuz kojim kažnjavaju neposlušne intelektualci čije učenje im se ne sviđa, no ipak sam ja `tica trnuljčica i ne bojim se da me još dalje od mog roda jata, grumena moje pradedovske zemlje, odnesu krvledeće-hladne sibisrke vetrusine. Izdržaću, nego šta ću, ta moraću, i ne bojim se da mi sudbina zabode onaj spasonosni trn i život postane surov i crn… Ali na kraju ipak zapevaću najumilniju pesmu od koje će ljudi da se postide, mnogi u svemu zlo vide, a možda će i sam Bog da zarida što mi je tako crna i surova sudbina.
~ nastaviće se ~
Krstan Đ. Kovjenić
P.S.
U nekoliko nastavaka pokušaću da plediram moj temat iz uporedne slovenske knjižvnosti, neposredno pre moga "progona" sa Filozofskog fakulteta u Ljubljani, bila je nekakva razmena studenata, nisam pristajao na to, ali su me udbaške zveri naterale i na tu muku, na Univeriztet u Padovi ...
Primećujem, mnogi mediji se time sve više bave, da je u Sloveniji upravo taj moj rad sve aktualniji i sve više intelektulaca prihvataju to što sam napisao ... Istina zaboravljaju da napišu moje ime, izvore svog saznanja, ali to njima neka služi na čast ...