Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
http://www.czipm.org/zeta.html
Александар Раковић
ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ ДУКЉЕ И ЗЕТЕ
15/28. VIII 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Српству прву моћну и признату краљевину".
По пристигнућу на Балкан у VII вијеку, српски народ се постепено организовао у мањим или већим областима. Те области су дуж обале Јадранског мора биле Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, а у унутрашњости Рашка и Босна. Дукља је пред крај X вијека постала центар српског обједињавања. Унутар граница ове државе по правилу се налазе Травунија и Захумље, а повремено и Рашка и Босна. Почетком XII вијека, пак, смрћу краља Константина Бодина, политички центар постаје Рашка. О етничком идентитету Дукље овога периода сачувани су и записи.
Византијски хроничар Јован Скилица, за кога су имена Срби и Трибали синоними, као и Србија и Трибалија, наводи да је кнез Јован Владимир био владар "Трибалије и оближњих крајева Србије". Василије II, византијски цар, тражио је од дукљанског кнеза Јована Владимира помоћ ради борбе са бугарским царем Самуилом, па је с тим у вези свједочанство у повељи Лавре св. Атанасија из 993. о српском посланству, очигледно послатом од стране Јована Владимира, које је морем путовало Василију II Скилица, такође, каже за дукљанског кнеза Стефана Војислава да је "архонт Срба", Дукљу назива Србијом, а за Војислављеве војнике који су се супротставили Византији вели да су Срби. Исто тако, за византијског магната и војсковођу Кекавмена, који је написао "Стратегикон", Стефан Војислав је "Травуњанин Србин". Већ поменути Скилица каже за Војислављевог сина и насљедника Михаила, будућег краља, да је владар Трибала и Срба.
15-28. VIII 1910. краљ Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност."
Превласт Рашке, почетком XII вијека, остварује рашки велики жупан Вукан коме је Рашку на управу дао Константин Бодин, као "жупану са свога двора". И неке друге велможе из Дукље су тада пристигле у Рашку, па и Завида, отац Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Династија Немањића владаће српским земљама до 1371, када умире српски цар Урош Немањић, мада је политичко јединство Срба почело да се нарушава још за његова живота. У вријеме Немањића све се чешће за Дукљу употребљава име Зета, које ће временом и потпуно замијенити старо.
Рашки велики жупан Стефан Немања, рођен у Дукљи, у својим повељама ову земљу је називао очевином и дједовином. Његов син, краљ Стефан Прововјенчани у "Животу светог Симеона" каже: "Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом Божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дијете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у мјесту по имену Рибница." Стефан Немања је успјешно окончао поход на Дукљу која је била под снажним византијским утицајем, те тако Стефан Првовјенчани каже да његов отац "поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, народ свој у њима неповређен остави..."
Александар Раковић
ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ ДУКЉЕ И ЗЕТЕ
15/28. VIII 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Српству прву моћну и признату краљевину".
По пристигнућу на Балкан у VII вијеку, српски народ се постепено организовао у мањим или већим областима. Те области су дуж обале Јадранског мора биле Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, а у унутрашњости Рашка и Босна. Дукља је пред крај X вијека постала центар српског обједињавања. Унутар граница ове државе по правилу се налазе Травунија и Захумље, а повремено и Рашка и Босна. Почетком XII вијека, пак, смрћу краља Константина Бодина, политички центар постаје Рашка. О етничком идентитету Дукље овога периода сачувани су и записи.
Византијски хроничар Јован Скилица, за кога су имена Срби и Трибали синоними, као и Србија и Трибалија, наводи да је кнез Јован Владимир био владар "Трибалије и оближњих крајева Србије". Василије II, византијски цар, тражио је од дукљанског кнеза Јована Владимира помоћ ради борбе са бугарским царем Самуилом, па је с тим у вези свједочанство у повељи Лавре св. Атанасија из 993. о српском посланству, очигледно послатом од стране Јована Владимира, које је морем путовало Василију II Скилица, такође, каже за дукљанског кнеза Стефана Војислава да је "архонт Срба", Дукљу назива Србијом, а за Војислављеве војнике који су се супротставили Византији вели да су Срби. Исто тако, за византијског магната и војсковођу Кекавмена, који је написао "Стратегикон", Стефан Војислав је "Травуњанин Србин". Већ поменути Скилица каже за Војислављевог сина и насљедника Михаила, будућег краља, да је владар Трибала и Срба.
15-28. VIII 1910. краљ Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност."
Превласт Рашке, почетком XII вијека, остварује рашки велики жупан Вукан коме је Рашку на управу дао Константин Бодин, као "жупану са свога двора". И неке друге велможе из Дукље су тада пристигле у Рашку, па и Завида, отац Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Династија Немањића владаће српским земљама до 1371, када умире српски цар Урош Немањић, мада је политичко јединство Срба почело да се нарушава још за његова живота. У вријеме Немањића све се чешће за Дукљу употребљава име Зета, које ће временом и потпуно замијенити старо.
Рашки велики жупан Стефан Немања, рођен у Дукљи, у својим повељама ову земљу је називао очевином и дједовином. Његов син, краљ Стефан Прововјенчани у "Животу светог Симеона" каже: "Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом Божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дијете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у мјесту по имену Рибница." Стефан Немања је успјешно окончао поход на Дукљу која је била под снажним византијским утицајем, те тако Стефан Првовјенчани каже да његов отац "поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, народ свој у њима неповређен остави..."
