U čemu je tajna kubanske medicine?
BRIGA O LJUDIMA: Nema tog turiste koji se vratio sa najvećeg ostrva na Karibima a da nije doživeo egzotično iskustvo. Zemlja ljubavi, salse, kohiba cigara, čilih stogodišnjaka, olinjalih fasada, praznih prodavnica, ulica na kojima se mogu sresti prašnjavi kadilaci i jedan od poslednjih bastiona komunizma u svakome budi osećaj da je doživeo nešto posebno. Međutim, osim zadovoljstva zbog viđenog i proživljenog, većinu turista raduje činjenica da se vraćaju kući gde je daleko dosadnije nego na Kubi, ali zato socijalno i ekonomski daleko bolje. Prihod po glavi stanovnika na Kubi je deset puta manji od onog u Britaniji. Zemlja je već decenijama pod sankcijama, političke slobode su ravne nuli, a siromaštvo se oseća i vidi na svakom koraku.
Kubi se može štošta zameriti, ali na zdravstvu bi joj mogle pozavideti i mnogo razvijenije zemlje. Po zdravstvenim pokazateljima – dužini životnog veka, smrtnosti odojčadi, broju lekara u odnosu na broj stanovnika, Kuba je u samom svetskom vrhu, a na planu prevencije je bez premca.
Osnova kubanskog zdravstvenog sistema je ambulanta. Na svakih 600 stanovnika dolazi po jedna, a nijedan Kubanac nije od svog lekara udaljen više od 20 minuta. Kuba ima jednog lekara na 170 pacijenata, što je jedan od najviših proseka u svetu, bolji čak i od skandinavskih zemalja, pa i od zemalja sa tradicionalno dobrom zdravstvenom zaštitom poput Francuske i Nemačke, gde na jednog lekara dolazi oko 300 pacijenata. U Srbiji izabrani lekar ima pet hiljada pacijenata.
Svaki kubanski lekar ima obavezu da tri godine radi kao lekar opšte prakse u lokalnoj ambulanti. Preko ambulanti uspostavlja se neraskidiva veza između lekara i pacijenta – svaki lekar najmanje jednom godišnje poseti svakog svog pacijenta u njegovom domu.
Obilaze ih i kada su zdravi, radi prevencije, da vide kako žive, da li vode računa o higijeni, da li prokuvavaju vodu, da li se pravilno hrane i rade fizičke vežbe.
Zvuči idilično, ali ovakva praksa se ne čini iz altruizma već zato što omogućava ogromne uštede kubanskom zdravstvenom sistemu. Pacijenti se u bolnice šalju samo u krajnoj nuždi. Od ozbiljnijih bolesti leče se u lokalnim bolnicama, dok se teži slučajevi koji zahtevaju hiruršku intervenciju šalju u državne bolnice. Svaka poliklinika ima 38 ambulanti, a tamo se rade lakše operacije, fizioterapije, rendgenska snimanja, ultrazvuk i slične intervencije.
Istina, većina kubanskih bolnica je infrastrukturno zapuštena, na mnogima se može videti kako otpada fasada, a odeljenja baš i ne odišu visokom higijenom, ali zato sve ono što se u njima događa s medicinske strane radi se vrlo profesionalno i u skladu s najsavremenijim preporukama struke, u šta su se uverili i mnogi turisti koji su morali da zatraže medicinske usluge tokom odmora.
Prevencija, na kojoj insistiraju gotovo svi zdravstveni sistemi na svetu, ali uglavnom ostaje u domenu teorije i lepih želja, na Kubi je – praksa.
Stopa smrtnosti dojenčadi, na primer, važi za jednu od najrelevantnijih mera vrednosti nekog nacionalnog zdravstvenog sistema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, Kuba je na čelu liste po uspešnoj vakcinaciji dece do godinu dana.
Na Kubi iznosi 4,8 na 1000 rođenih beba, što Kubu stavlja na nivo Velike Britanije, ili Kanade čiji zdravstveni sistem važi za najbolji.
Međutim, Kuba nije samo u tom domenu šampion. Istraživanje objavljeno u časopisu "Lancet Oncology" pokazalo je da Kuba, zajedno sa SAD, Australijom, Kanadom, Francuskom i Japanom, ima najveću stopu preživljavanja kod raka dojke, prostate i debelog creva, dok je incidenca HIV-a izuzetno niska – 0,69 na 100.000 stanovnika.
Na kraju, tu je još jedan statistički podatak koji možda najbolje odslikava "kubansko čudo" – prosečan životni vek u SAD je 77,4 godine, a na Kubi 77,3.
I sve to u sistemu u kome svi imaju pravo na besplatno lečenje i negu, bez obzira na cenu. Pritom, Kuba za zdravstvo godišnje po stanovniku troši 400 dolara, SAD oko 7500 dolara, a Kanada 5500 dolara. Pored svega, Kuba je osavremenila svoju medicinsku opremu i na tom planu je ispred mnogih razvijenih zemalja. Stoga nije čudo što mnogo stranaca dolazi na Kubu radi lečenja.
RED I ZAKON: Objašnjenje za ovako dobar rezultat je način preusmeravanja zdravstvenih fondova – ono malo para sa kojima raspolaže Kuba u najvećoj meri troši se na prevenciju i dostupnost zdravstvenih usluga. Zdravstvene usluge na Kubi besplatne su još od 1959. godine. Revolucionari su najpre mobilisali sve učitelje u zemlji i u kratkom vremenskom roku podigli stopu pismenosti Kube na čak 96 odsto. Zatim su – pod geslom da obrazovanje i zdravstvena zaštita treba da budu dostupni svima pod jednakim uslovima –
prešli na organizovanje zdravstvenog sistema.
Naravno, nije sve išlo glatko. Više od polovine lekarskog osoblja napustilo je zemlju ostavivši Kubu sa svega 3000 lekara. Najveći udarac pretrpeo je medicinski fakultet u Havani, gde je ostalo svega 16 profesora. U takvim uslovima kubanska vlada je početkom 1960. započela nacionalizaciju zdravstvenog sistema. Iste godine započela je masovna vakcinacija dece, što će u narednom godinama dovesti do nestanka dečije paralize (1962), malarije (1968) i dizenterije (1971).
Neravnopravnost u pristupu zdravstvenoj zaštiti između ruralnog i gradskog stanovništva rešena je 23. januara 1960. osnivanjem Ruralne zdravstvene službe. Svi kubanski lekari bili su obavezni da prvu godinu nakon diplome rade u ruralnim područjima, čime je nejednakost u pristupu medicinskoj nezi svedena na minimum.
O zdravstvenoj politici na Kubi i danas odlučuje Komunistička partija, a ne odnos snaga u parlamentu. Zdravstveni radnici žive i rade u skromnim materijalnim uslovima (prosečna plata načelnika odeljenja je oko 25 evra) i zabranjen im je bilo kakav dopunski ili honorarni rad da bi dali pun doprinos na svom radnom mes
