А приде, можете се и прикључити мом размишљању и учествовати у разговору.
Наиме, размишљам тако, зашто имамо потребу да будемо "лепи"? Због чега се нама неко "свиђа"? Уколико би одговор био подаривање својих гена у квалитетнију јединку, ради самим тим добијања квалитетнијих потомака, све вођено потребом продужавања врсте, ко сме онда констатовати да се нешто неком не свиђа? Ако је осећај лепоте субјективан, како је лепота (естетика) у служби продужавања врсте? Зар онда не би требало да се створи неки ултимативни образац лепоте који би обезбеђивао најбоље потомке? Зашто је онда нешто у једном времену, једном народу, граду, особи лепо, а другој иста та ствар није лепа?
Неко ће рећи да воли да се естетски осећа лепо због самог себе, што је и тачно у неку руку, али опет тој особи, у том времену, у том месту тај његов укус му је наметнуло окружење у ком је одрастао.
Да ли, на пример, може слепом човеку да се нешто свиђа (из домена чула вида) ако то никад није видео? или пак не свиђа?
Нешто ми овде није јасно, не могу сам себи да објасним, недоречив сам....поприлично апстрактно размишљање, али да ли ми неко може дати одговор на ова питања?
Толика разноликост у поимању лепог приликом полног избора потиче од ткз. релативних обзира који иако делују као да не маре за основни тип врсте.. заправо њему служе.
Они се могу свести na hemijsku formulu gde se kiselina i baza neutralisu stvarajuci neutralnu so.
Isto tako onaj koji je visok bice privucen onom koja je niska.
Onaj ko ima prcast nos bice ocaran onom koja ima orlovski nos.
Onaj ko ima kratke noge bice ocaran onom koja ima duge noge itd.itd.
Pri svemu ovome na umu se nesvesno ima , slika buduceg potomstva koje mora biti skladno, to jest onakvo kakvo interes vrste zahteva.
Дакле, основни тип врсте који носимо у себи априори а који је можда најбоље отелотоворен у античким скулптурама, јесте неприкосновен приликом сваког полног избора, тако да, иако некоме ако неутралише његове сопствене мане у потомству, чак и Квазимодо може бити леп, то не нарушава основни тип врсте који се ту заправо тражи и чува.
Више о томе погледај у уводном посту ове теме:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/279619-Kupidon-Metafizika-polne-ljubavi
А што се тиче самог тог типа врсте. Његове суштине самим тим и суштине лепог, то је већ питање метафизике и тиче се ткз. степена објективације воље по Шопенхауеру или Платонових идеја. Естетско је оно што најбоље обејективше у појави метафизичку идеју своје врсте.
Изнећу овде нешто што сам писао на другој теми:
Шопенхауер је приметио да је појам о лепоти априоран.
No, po čemu da umetnik prepozna njeno uspelo delo, koje mu valja oponašati, i kako da ga otkrije među neuspelim delima, ako on ono što je lepo ne anticipuje pre iskustva? Sem toga, da li je priroda ikad stvorila čoveka potpuno lepog u svim njegovim delovima? Mislilo se da umetnik mora sakupiti lepe delove, razdeljene na mnoge ljude, i da od njih. sačini lepu celinu: pogrešno i apsurdno mišljenje. Jer se opet postavlja pitanje po čemu da umetnik zna da su ove forme lepe a one nisu? Čisto a posteriori, to jest ako se polazi od pukog iskustva, saznanje lepog nikako nije moguće: ono je uvek barem delimično a priori, premda se sasvim razlikuje od vidova načela razloga, kojih smo a priori svesni.
Sopenhauer
Odakle onda apriorno saznanje lepog u nama? Odatle, sto je sustina ovoga sveta VOLJA koja deluje u prirodi na nacin zivotne sile "Elan vitala" koja pokusava da se probije kroz materiju dok joj materija pruza otpor. U toj igri napregnutosti i otpustenosti volje , u tom mukotrpnom probijanju elan vitala kroz materiju, IDEJA coveka pokusava da se sto bolje ovaploti. Ako u tome uspe, imacemo lepotu ljudskog oblicja na delu , ako su prepreke materije suvise jake, imacemo neuspesan pokusaj ovaplocenja ideje ili ruznocu.
To nam moze biti jasnije na primeru kristala. Kristal mozemo posmatrati kao pokusaj da se sila ovaploti u materiji.
Ako prilikom kristalizacije kristal ne naidje na prepreku, dobicemo savrsenu simetriju ili objektivaciju sile u materiji.
Ako prilikom kristalizacije kristal naidje na prepreku imacemo nepravilnu figuru ili ruznocu u odnosu na silu koja je pokusavala da se ovaploti.
Isto to se desava i sa covekom ali ovde se nazire nesto veoma znacajno. Ne mozemo da ne primetimo da je ono sto se pokusava ovaplotiti u materiji ili IDEJA jedno te isto transcendentno bice koje deluje u svim ljudima.
Dakle, svako zivo bice predstavlja jednu te istu transcendentnu ideju.
Kod zena je to anima, kod muskaraca animus. To su sasvim realna bica transcendentnog sveta i svako od nas je u svojoj sustini to....IDEJA a razdvojeni smo samo u spoljasnjem opazajnom svetu pri cemu se nasa unutrasnja sustina podelila na sest milijardi ljudi i pri cemu je u nekom slucaju uspela da se ovaploti kao lepota a u nekom slucaju nije.
]Sta je uopste lepo? Lepo je ono sto najbolje iskazuje ideal vrste. Lepota postoji i kod zivotinja. Pogledaj izlozbe pasa. Medjutim pogledaj i same zivotinje u prirodi. One prepoznaju lepotu u svojoj vrsti na instiktivan nacin a instikt je upravo ono sto kada bude obasjano svescu kod coveka postaje ideal lepote.
Evo kako izgleda ideal "gavrana".
Ovako izgleda muzjak rajske ptice (inace istog roda u kome je i gavran) a ovakvim ga je napravio "instikt" zenke koji je nista drugo do ono sto je kod nas "ideal lepote, a u oba slcaja to je nesto sto potice iz transcendentnog sveta ideja...ili volje po sebi. Tako da u tom smislu ovu rajsku pticu mozemo i bukvalno smatrati odrazom neceg "rajskog".
.gif "zelenko3 :zelenko3:")
