Eva, piše sveti Jefrem Sirin, nalazila se oduvek u Adamu. Ne samo u telu već i u njegovoj duši i duhu. I kada je probuđena, Eva beše Adamova bliznakinja, ne samo u telu već i po duši i duhu. Odavde se izrodilo verovanje u postojanje srodne duše, doduše neshvaćeno i nadasve banalizovano u modernom dobu.
Platonov Androgin sasvim je sigurno eho istog mita, istog metafizičkog momenta projekcije primordijalnog bića ka spolja.
Suština je u polarnosti: muškarac i žena. Njihova, fundamentalna, polarna razlika daljina je koja ih, stazama erosa, istovremeno približava i spaja u misteriji života. I svaka misterija je daljina a njen pol – potraga i suočavanje sa njenom tajnom. Saznanje je stoga uvek na tragu mudrosti čija je uloga navođenje bića na pravi put.
A ipak, čovek je prvobitno stvoren apolaran, jedinstven, po uzoru na lik Stvoritelja. Iako je bio moćan i nepobediv, kralj ustoličen u centru Vaseljene, osetio se usamljenim, te se u njegovom srcu ulila čežnja za ispoljenom daljinom. Tada se na njega obrušio prvi san, a iz prvog sna iznikla je prva slabost sa kojom će, pognute glave, napustiti svoj kraljevski tron.
Po buđenju iz prvog sna, Adam više nije bio isti. A možda se nikada i nije potpuno probudio. Ali ono što jeste postao, to je - prvobitni čovek daljine. Herojski čovek traganja.
Platonov Androgin sasvim je sigurno eho istog mita, istog metafizičkog momenta projekcije primordijalnog bića ka spolja.
Suština je u polarnosti: muškarac i žena. Njihova, fundamentalna, polarna razlika daljina je koja ih, stazama erosa, istovremeno približava i spaja u misteriji života. I svaka misterija je daljina a njen pol – potraga i suočavanje sa njenom tajnom. Saznanje je stoga uvek na tragu mudrosti čija je uloga navođenje bića na pravi put.
A ipak, čovek je prvobitno stvoren apolaran, jedinstven, po uzoru na lik Stvoritelja. Iako je bio moćan i nepobediv, kralj ustoličen u centru Vaseljene, osetio se usamljenim, te se u njegovom srcu ulila čežnja za ispoljenom daljinom. Tada se na njega obrušio prvi san, a iz prvog sna iznikla je prva slabost sa kojom će, pognute glave, napustiti svoj kraljevski tron.
Po buđenju iz prvog sna, Adam više nije bio isti. A možda se nikada i nije potpuno probudio. Ali ono što jeste postao, to je - prvobitni čovek daljine. Herojski čovek traganja.
***
Čovek daljine izražen je prevashodno u svecu, pesniku i vitezu, odnosno čoveku koji obitava unutar sakralnog prostora i van linearnosti vremena, zapravo, van istorije, dok je tragedija modernog doba u činjenici da ne poznaje ni jednog, ni drugog, ni trećeg. Umesto njih, egzistira čovek-simbol, onaj koji pomalo živi, a ponajviše spava Endimionovim snom. Najbrojniji je takav čovek, koji spava u odnosu na svet, nesvestan duhovnih uticaja i pasivan na njihovo delovanje. On živi jedino u snovima, retkim momentima komunikacije sa nemanifestovanim svetom principa.
Prvobitni sveci behu pesnici a sakralni tekstovi izraženi stihovima. To je zato što se nemanifestovano najlakše i najbolje izražava pesmom, ritmom i poletom duha, a ne pukim intelektom i definicijom. I od svih pesnika, najdublji izraz imaju pesnici noći, jer su pevajući o snu, nastojali da uzdignu noć iz haosa, istog onog haosa koji je domen čoveka svezanog tamom za svet ravnodušnog i nejasnog, gde se večni principi jedino reflektuju - kao što Mesec reflektuje Sunce.
***
Tama je metafizički veo i granica između stanja bića. Svaka smrt rađanje, svako rađanje smrt. To je proces bez prestanka. I tama ima dvojako značenje, ono više i, skladno zakonu univerzalne korespondencije, ono niže. Odlika Kali juge (koju bi Hamvaš nazvao dobom apokalipse), jeste akcentovanje ili dominacija negativnih osobina pojavnosti, stoga je i tama danas najčešće shvatana u svom pretežno negativnom aspektu, kao haos. To je njeno niže značenje. Drugo, više značenje koje je na prvi pogled oprečno a zapravo se ove dve krajnje tačke savršeno međusobno preklapaju i reflektuju, jeste nemanifestovanost. U nižem aspektu, haos je stanje nediferencijacije i ono prethodi manifestaciji, zapravo je njen početni korak. Ono je kosmološkog reda, naspram višeg, metafizičkog. Materija je refleksija nematerijalnog, objekat manifestacija principa, večnog i nemanifestovanog. Kod Platona, objekat je dakle refleksija večne ideje, i objekat je prolazan i čulan a ideja nadčulna. I dalje proizilazi da Logos, kao fundamentalni princip i više jedinstvo, manifestuje kompletan fenomenološki svet. Aristotel, s druge strane, smatra da su ideje postojeće jedino u stvarima a ne u nekakvom apstraktnom svetu. Logos je kod njega najstvarniji u jedinstvu ideje i objekta. U ovoj dvojici ogledaju se, podjednako, svet nemanifestovanog i manifestovanog, odnosno, niža i viša tama.
Islamski koncept dunyā označava svet svakodnevnice, svet materijalnog i prolaznog. Onaj koji je suviše privržen svetu pojavnosti i prolaznosti, dakle svetu kojim dominira niži, haotični aspekt tame, može sagledati jedino refleksije principa. On živi među senkama. U mističnoj tradiciji, prema Genonu, ovo odgovara prvoj noći. Nemanifestovano pripada drugoj noći, i za čoveka privrženog haosu tj. prvoj noći, nemanifestovanost jeste zaista tama, noć. Stoga je za takvog čoveka jedini kontakt sa nemanifestovanim u dubokom snu, gde ostaje nesvestan isitnskih uzroka u svetu. Ali za onog ko je svestan nemanifestovanog, situacija je obrnuta: svet je tama.
Islamski koncept dunyā označava svet svakodnevnice, svet materijalnog i prolaznog. Onaj koji je suviše privržen svetu pojavnosti i prolaznosti, dakle svetu kojim dominira niži, haotični aspekt tame, može sagledati jedino refleksije principa. On živi među senkama. U mističnoj tradiciji, prema Genonu, ovo odgovara prvoj noći. Nemanifestovano pripada drugoj noći, i za čoveka privrženog haosu tj. prvoj noći, nemanifestovanost jeste zaista tama, noć. Stoga je za takvog čoveka jedini kontakt sa nemanifestovanim u dubokom snu, gde ostaje nesvestan isitnskih uzroka u svetu. Ali za onog ko je svestan nemanifestovanog, situacija je obrnuta: svet je tama.
***
U klasičnom grčkom mitu, Selena, boginja Meseca, zaljubljuje se u lepog mladića Endimiona na koga pada veo perpetualnog sna i večne mladosti. Selena je svetlost (selas / σέλας) i zaljubljena u usnulog mladića, svake ga noći ljubi. Endimion je, ipak, isuviše privržen ovome svetu (dunyā, što simbolizuje njegov večan san) i jedino putem snova izbegava haos niže tame i ostvaruje kontakt sa višim principom. Njegovi su snovi prijatni usled poljubaca Selene, ali on, dokle god spava, ostaje nesvestan prisustva Kraljice Noći.
Endimion je zarobljen iluzijom, odnosno uverenjem da istina obitava jedino u svetlosti. Ipak, iluzija u svetlosti je sveprisutna - Sunce nije žuto, niti je nebo plavo, i bez okrilja noći ne bi znali o postojanju nebeskih sfera, zvezda i planeta.[1] Stoga mistici govore o istini koja postoji u noći ali i o postojanju dve vrste noći koje su spomenute ranije. Prvoj, koja je haos i bez mogućnosti diferencijacije, i drugoj, u kojoj je tajno otkrovenje, inicijacija. Božja istina je prvobitno skrivena od sveta; po njenom otkriću, ona postaje svetlost, a svet - tama.
San je ipak, prirodna pojava a prava misterija leži u buđenju. Više je načina ili nivoa buđenja. Već je navedeno da prema gradaciji mistika većina ljudi obitava u prvoj noći, ili haosu u kojem je nemoguće spoznati nemanifestovano. Privrženost iluziji je dunyā, naspram koje stoji ahiret, budući svet, dostupan incijacijom, prolaskom kroz drugu noć, spoznajom nemanifestovanog. Ali, valja napomenuti da se na koncepte dunyā i ahiret uvek gledalo komplementarno a ne striktno dualistički budući da se radi o refleksijama polova a ne nekakvom metafizičkom sukobu. Moguća su i kretanja između datih polova, uzlaznom ili silaznom putanjom, od božanskog i nemanifestovanog ka ljudskom i manifestovanom, i obrnuto.
Sledeća etapa u procesu buđenja individue podrazumeva preispitivanje sveta i postepeno otvaranje ka nemanifestovanom, što dovodi do nužnog okretanja ka nauci, filozofiji ili religiji. Treći i poslednji stupanj jeste buđenje osobe. Osvešćeno sopstvo.
Život u dunyā karakteriše konstantno trošenje energije svakodnevnim zadacima, brigom, radom, igrom. Ljudi u toj igri mogu biti manje ili više uspešni, ali sa porastom te vrste uspeha raste i emocionalni i materijalni udeo u svetu i samim tim, okončanje iluzije shvata se kao pretnja blagostanju i svaki pokušaj rušenja ustaljenog, iluzornog svetonazora nailazi na žestok protest. Zbog toga su ljudi najdrskiji i najagresivniji kada raspravljaju o ideologijama, jer je njihovo sopstvo identifikovano samo u njima i kroz njih.
Adam nastavlja potragu i možda je Eva i dalje samo njegov san.
Endimion je zarobljen iluzijom, odnosno uverenjem da istina obitava jedino u svetlosti. Ipak, iluzija u svetlosti je sveprisutna - Sunce nije žuto, niti je nebo plavo, i bez okrilja noći ne bi znali o postojanju nebeskih sfera, zvezda i planeta.[1] Stoga mistici govore o istini koja postoji u noći ali i o postojanju dve vrste noći koje su spomenute ranije. Prvoj, koja je haos i bez mogućnosti diferencijacije, i drugoj, u kojoj je tajno otkrovenje, inicijacija. Božja istina je prvobitno skrivena od sveta; po njenom otkriću, ona postaje svetlost, a svet - tama.
San je ipak, prirodna pojava a prava misterija leži u buđenju. Više je načina ili nivoa buđenja. Već je navedeno da prema gradaciji mistika većina ljudi obitava u prvoj noći, ili haosu u kojem je nemoguće spoznati nemanifestovano. Privrženost iluziji je dunyā, naspram koje stoji ahiret, budući svet, dostupan incijacijom, prolaskom kroz drugu noć, spoznajom nemanifestovanog. Ali, valja napomenuti da se na koncepte dunyā i ahiret uvek gledalo komplementarno a ne striktno dualistički budući da se radi o refleksijama polova a ne nekakvom metafizičkom sukobu. Moguća su i kretanja između datih polova, uzlaznom ili silaznom putanjom, od božanskog i nemanifestovanog ka ljudskom i manifestovanom, i obrnuto.
Sledeća etapa u procesu buđenja individue podrazumeva preispitivanje sveta i postepeno otvaranje ka nemanifestovanom, što dovodi do nužnog okretanja ka nauci, filozofiji ili religiji. Treći i poslednji stupanj jeste buđenje osobe. Osvešćeno sopstvo.
Život u dunyā karakteriše konstantno trošenje energije svakodnevnim zadacima, brigom, radom, igrom. Ljudi u toj igri mogu biti manje ili više uspešni, ali sa porastom te vrste uspeha raste i emocionalni i materijalni udeo u svetu i samim tim, okončanje iluzije shvata se kao pretnja blagostanju i svaki pokušaj rušenja ustaljenog, iluzornog svetonazora nailazi na žestok protest. Zbog toga su ljudi najdrskiji i najagresivniji kada raspravljaju o ideologijama, jer je njihovo sopstvo identifikovano samo u njima i kroz njih.
Adam nastavlja potragu i možda je Eva i dalje samo njegov san.
***
[1] Pre mnogo godina konstruisao sam mit o stvaranju ljudi u okviru epske fantastike koju pišem privatno, za sebe. U tom mitu, koji tematikom univerzalnog pada svesno odjekuje stvarne religijske tonove, ljudi su početno obitavali u centru stvorenog univerzuma, unutar božanstvene sfere Centralnog Sunca gde je vladala večna svetlost. Po dolasku Zvezdanog Titana, pripadnika haotične rase svemirskih nomada ogromne moći, sa namerom da iskušava ljude, dolazi do trenutnog zaklanjanja božanske svetlost i ljudima se, po prvi put nakon eona, prikazuje zvezdano noćno nebo i postojanje drugih, udaljenih sfera, direktno prouzrokujući njihov pad, zapravo emigraciju ka udaljenim zvezdama. Nisam tada ni slutio da ću isti ili sličan motiv pronaći u pisanjima tradicionalnih mistika.