Nema čoveka koji nije pomislio bar u tišini svoga doma: "Mogao sam (Mogla sam) da budem"...
U mlađanim godinama nije vreme da se čovek tako zapita, kasnije, pitanje dolazi kada mu se prohte, ne pitajući
za dozvolu.
U svojoj unutrašnjoj tišini, gde je tiho kao u pustinji, često čujemo i onaj do tada nepoznat glas, koji iz dubine progovara uporno, sve dok ne shvatimo da nam govori naš drugi, dobro sakriven deo bića, koji kaže:
"MOGAO SAM (MOGLA SAM) DA BUDEM..."
Postoje trenuci u životu, kad se nalazimo pred suštinskom dilemom, pitamo se čime se mi to zapravo bavimo, kakav to život živimo, da li je to uopšte vredno, suočavamo se sa sobom, pitamo se da li smo promašili, zakasnili, izdali i sebe i svoj život, prisećamo se čega smo se odrekli, šta smo napustili, razmišljamo o etici... Verovatno nad svakim od nas u trenucima kada osećamo takve dileme - lebdi Mefisto i sluša da li se sa glasom iz naše unutrašnje tišine uspevamo izmiriti, dogovoriti, ili posvađati. Prisustvo Mefista traje sve dok ne shvatimo da je ozbiljno bavljenje sopstvenim životom zapravo hod po oštrici noža... i da moramo biti ekvilibristi, da ne bi smo pali u diletantizam, ili ludilo...
U komadu "Strah i njegov sluga", Đavo objašnjava da je on zapravo izmislio umetnost, ali i istoriju, pa kaže:
"Istorija je nešto što se pretvara da je istina, a umetnost je najsavršenija laž na svetu u kojoj ima najviše istine"
Kasnije upućuje pitanje: "Šta je to što ljude tera u grešku, pa veruju da je laž istina, ili da je istina - laž?
Kako se borimo sa istinom, ili laži koju živimo?
Nakon obračuna, ili dogovora sa drugim delom našeg bića, vraćamo se na pozornicu sopstvenog života i stvarnosti, na kojoj pokušavamo da ostvarimo sebe. Od krucijalne je važnosti da li ćemo na pozornicu sopstvenog života sići, ili ćemo se popeti. Ta orijentacija u prostoru, sa smrdljivim dahom Mefistofela za vratom, zapravo označava savršeno održavanje ravnoteže ekvilibriste, koji svoj hod po oštrici noža preinačava u hod po žici, na isti način kako se menja i naš odnos prema životu, ali i prema sebi...
Ispravljanje lične greške podrazumeva preinačavanje onog koji se penje, upinje sa naporom, sa puno truda i očekivanja u onog drugog koji silazi, hodajući sa lakoćom, nižući lak korak jedan za drugim...
Od tada, Mefisto više neće moći da vas domaši i zavodi čarolijom laži, ili istine...
Od tada, uživačete u bistrim mislima i prijateljskom glasu koji će ponekad odjeknuti unutrašnjom tišinom...
U mlađanim godinama nije vreme da se čovek tako zapita, kasnije, pitanje dolazi kada mu se prohte, ne pitajući
za dozvolu.
U svojoj unutrašnjoj tišini, gde je tiho kao u pustinji, često čujemo i onaj do tada nepoznat glas, koji iz dubine progovara uporno, sve dok ne shvatimo da nam govori naš drugi, dobro sakriven deo bića, koji kaže:
"MOGAO SAM (MOGLA SAM) DA BUDEM..."
Postoje trenuci u životu, kad se nalazimo pred suštinskom dilemom, pitamo se čime se mi to zapravo bavimo, kakav to život živimo, da li je to uopšte vredno, suočavamo se sa sobom, pitamo se da li smo promašili, zakasnili, izdali i sebe i svoj život, prisećamo se čega smo se odrekli, šta smo napustili, razmišljamo o etici... Verovatno nad svakim od nas u trenucima kada osećamo takve dileme - lebdi Mefisto i sluša da li se sa glasom iz naše unutrašnje tišine uspevamo izmiriti, dogovoriti, ili posvađati. Prisustvo Mefista traje sve dok ne shvatimo da je ozbiljno bavljenje sopstvenim životom zapravo hod po oštrici noža... i da moramo biti ekvilibristi, da ne bi smo pali u diletantizam, ili ludilo...
U komadu "Strah i njegov sluga", Đavo objašnjava da je on zapravo izmislio umetnost, ali i istoriju, pa kaže:
"Istorija je nešto što se pretvara da je istina, a umetnost je najsavršenija laž na svetu u kojoj ima najviše istine"
Kasnije upućuje pitanje: "Šta je to što ljude tera u grešku, pa veruju da je laž istina, ili da je istina - laž?
Kako se borimo sa istinom, ili laži koju živimo?
Nakon obračuna, ili dogovora sa drugim delom našeg bića, vraćamo se na pozornicu sopstvenog života i stvarnosti, na kojoj pokušavamo da ostvarimo sebe. Od krucijalne je važnosti da li ćemo na pozornicu sopstvenog života sići, ili ćemo se popeti. Ta orijentacija u prostoru, sa smrdljivim dahom Mefistofela za vratom, zapravo označava savršeno održavanje ravnoteže ekvilibriste, koji svoj hod po oštrici noža preinačava u hod po žici, na isti način kako se menja i naš odnos prema životu, ali i prema sebi...
Ispravljanje lične greške podrazumeva preinačavanje onog koji se penje, upinje sa naporom, sa puno truda i očekivanja u onog drugog koji silazi, hodajući sa lakoćom, nižući lak korak jedan za drugim...
Od tada, Mefisto više neće moći da vas domaši i zavodi čarolijom laži, ili istine...
Od tada, uživačete u bistrim mislima i prijateljskom glasu koji će ponekad odjeknuti unutrašnjom tišinom...
Poslednja izmena:
