Pa već sam puno puta odgovorio na to pitanje. Jedino što je smisleno i delotvorno jeste uspostavljanje veza sa ključevima moći. Ostalo sve je samo sredstvo za uhlebljenje i samozavaravanje.
Centri moći su privatni kapital, podzemlje iliti organizovani kriminal i strane sile. Postoje još neki faktori koji imaju izvesnog, nešto slabijeg tj. u komparaciji sa drugima ograničenog uticaja, kao npr. SPC, naravno ili kod određenog sloja građana pojedine institucije kao što su Akademija ili univerzitete.
Primer dobre taktike možemo videti upravo na Vladimiru Cvijanu. On je bio svojevremeno uspostavio dobre kontakte i sa mafijom i tajkunima (kao advokat) i zapadnim ambasadama, odnosno sva 3 ključna faktora.
Opozicija ako želi iole ikakve treba da se što je efikasnije moguće proda na tacni zapadnjačkim ambasadama, ali i da pomno posmatra ovaj sukob klanova, posebno sad ovo oko Belivuka, da proba pronaći među krupnim finansijskim interesima i na domaćoj sceni potencijalne saveznike, kao što se jedno vreme činilo kao da je tu ulogu možda preuzeti Mišković. Prilika da Zapad počinje polako da okreće leđa Vučiću je evidentna, odnosno jasno je da se tu stvaraju određeni kritički interesi, prvenstvo u okvirima EU; ono što ostaje jeste na neki efikasni način pokriti tajkunsko-mafijaški segment našeg društva (jerbo, ne postoje nikakve šanse da će Vučić udariti npr. po džepu SPC ozbiljno, pa da se Crkva iskoristi u te svrhe), a donekle i nekim činiocima iz sektora onoga što mnogi nazivaju dubokom državom.
Osim toga, pomenute sheme koja je vrlo ključna za bilo kog političara koji želi iole ikakve promene u Srbiji (a koje je vrlo vešto i sistematično koristio i sam Vučić, razvijajući te kontakte i lobirajući za tu podršku više od 4 pune godine pre 2012), ne postoje neki metodi koji bi izrodili opipljive rezultate. Sve ostalo je samo pravljenje ljudi ludim, odnosno politika uhlebljenja čija je svrha parazitiranje na državi. Iliti, proda se po koju pričicu, narod viče TAKO EEE, dobije se dupe i obezbedi fina plata i utre put ka novom Bajatoviću.
Tako da bilo ko ko je disident Vučićev mora da vrlo spremno i pažljivo motri pod budnim okom sve šta se dešava, čekajući njegove greške. Jerbo u suštini i nije uopšte toliko bitno u ovakvom sistemu šta opozicija i radi, već da li je spremna da momentalno iskoristi neke Vučićeve greške u svoju korist, čim se one pojave. A zato je potrebno i dosta planiranja, jedna dugoročna vizija, ali i vešto koordinisanje među značajnim političkim činiocima unutar opozicije.
I Cvijan je (možda, naravno, da se ogradimo) zbog tih ideja i nestao.
