- Poruka
- 129.648
Danas se već pouzdano može zaključiti da je 1992. po mnogo čemu bila prekretnička godina za gitarsku muziku. Zajedno sa svetskim prilikama, zvuk se zaoštravao, lišavao blještavih slojeva hedonizma i gladi za slavom, ustupajući mesto daleko sirovijoj, ogoljeno nekonformističkoj predstavi o životu. U prvi plan postepeno dolazi nezadovoljna, demonima prošlosti i internim traumama izmučena psiha, sa potrebom za oslobođenjem i, po cenu (samo)uništenja, brutalno iskrenom reakcijom. Pristup je morao biti promenjen – bol dostiže tačku pucanja.
U stilskom zaokretu naširoko obožavane Metallice, koja je prethodne godine veoma uspešnim albumom ipak izneverila ljubitelje čistokrvnog thrash zvuka, članovi Pantere prepoznali su priliku da popune nastalu prazninu i ujedno definišu sopstveni promenjeni izraz. Ambiciozno pošavši od ideje o najžešćoj ploči ikada, pristupili su snimanju svog šestog albuma, inače trećeg otkako se u ulozi frontmena našao Phil Anselmo, a drugog od radikalnog zaokreta sa glam metala na thrash. Vatreno krštenje u novoj, konačnoj inkarnaciji postave koju su, pored Anselma, činili basista Rex Brown i braća Abbott – gitarista „Dimebag“ Darell i bubnjar Vinnie Paul, označila je još presudna ploča „Cowboys from Hell“ (1990), tako da su se ponovo okrenuli producentu Terryju Dateu i diskografskoj kući „Atco Records“.
Izronjen direktno iz mraka introspekcije, zaokupljenosti fenomenima gneva, mržnje, očaja i nasilja upotrebljenih u katarzične svrhe, album „Vulgar Display of Power“ ugledao je svetlost na današnji dan, 25. februara 1992. Prethodilo mu je snimanje koje su momci, dekintirani i iscrpljeni tek okončanom turnejom, prekinuli jedino zbog učešća na festivalu „Monsters of Rock“ u Moskvi, septembra 1991. Kao predgrupa kolegama AC/DC i Metallica, nastupili su pred pola miliona gledalaca.
Dolazeći trijumf bio je potpun u svakom smislu: dupli platinasti tiraž ploču čini do danas najprodavanijom u istoriji benda, prvom koja se plasirala među top 50 Billboard 200 liste (i tamo ostala punih sedamdeset devet nedelja), jednim od najuticajnijih ostvarenja u žanru – podjednako voljenim od kritičara i publike, desetim na listi sto najvećih metal albuma svih vremena po izboru časopisa Rolling Stone.
Od ovog albuma, Dimebag definitivno odbacuje dotadašnje scensko ime Diamond Darell, usvojivši pseudonim i imidž po kojima će ostati prepoznatljiv do preranog kraja svog života. Konačno opraštanje od muzičke prošlosti simbolizovalo je i odustajanje Rexa Browna od predstavljanja kao „Rexx Rocker“, dok Phil napušta vokalni stil isključivo na tragu heavy metal imperativa visokih tonova, odlučivši da pokaže drugu stranu svog talenta. Naslov ploče je spontano preuzeo iz replike koja se čuje u filmu „The Exorcist“ (1973), možda nesvesno naslutivši efekat koji njen celokupni tematsko-izražajni pristup proizvodi.
Čuvena fotografija sa omota delo je Brada Guicea, nastala prema ideji članova benda o „nečemu vulgarnom, poput prizora tipa koga udaraju u lice“. Prvu verziju, gde je pesnica skrivena u bokserskoj rukavici, kategorično su odbacili – urbana, ali netačna legenda glasi kako je čoveku sa slike plaćeno deset dolara za trideset devet primljenih udaraca.
Od četiri izdvojena singla („Walk“, „Mouth for War“, „Hollow“ i „This Love“), tri su dobila video spotove (svi sem „Hollow“) redovno emitovane na još uvek relevantnom MTV-ju. To je, uz prateću turneju, gde Pantera zajedno sa kolegama Skid Row i Soundgarden ispoljava punu scensku eksplozivnost, višestruko uvećalo popularnost grupe.
Album je pobrao visoke ocene svih merodavnijih muzičkih glasila, pri čemu su recenzenti najviše hvalili Dimebagove žestoke rifove i Anselmov promenjeni stil pevanja, koji odlično prati agresivnost stihova i upečatljive melodije. Opšti utisak bilo je postizanje najvišeg nivoa kompaktnosti i jedinstva grupe, povratka korenima poput Black Sabbatha putem uprošćenijeg, a direktnog zvuka, kao i tekstova koji neposrednije komuniciraju sa svakodnevnim, ljudskim osećajem beznađa.
Kerrang danas smelo i opravdano tvrdi kako je ova ploča „spasila američki metal“, ali i pomogla Teksašanima da utemelje vlastiti identitet. „Novi zvuk Pantere bio je iskreniji od hair metala, topliji od thrasha i manje ciničan nego grunge“, piše Chris Krovatin. I ostali kritičari u prvi plan ističu samopouzdanje i samosvest kojima ploča odiše, inovativno gitarsko umeće, otkrivanje ranjivosti bez patetike. Cene je i u omiljene svrstavaju Rob Halford, Scott Ian, Zakk Wylde.
„Vulgar Display of Power“ sadrži jedanaest pesama, uz naknadno (2012) objavljenu bonus numeru – snimljenu kada i ostatak materijala, ali zagubljenu, pa pronađenu zahvaljujući Vinnieju Paulu. Album u celini nastupa kao nezadrživi, impulsivni krik u potrazi za oslobođenjem. Agresivnost donosi, umesto razaranja, pročišćenje; a umesto produžetka vrtenja u začaranom krugu nasilja i mržnje – oslobađanje od demona i gorčine čvrsto postavljenog iskustvenog zaključka. Odišući dubokom rezignacijom, ponirući do samog dna duše koja ispoveda najproblematičnije emocionalne protivrečnosti, idejna osnova ploče zamišljena je kao munjevit udarac u lice nanet hipokriziji, zadnjim namerama, društvenoj represivnosti i pretvaranju.
Sve kreće kao rafalna paljba, uz matematički preciznu „Mouth for War“. Jedno vreme uvodna tema za „MTV Headbanger’s Ball“, ostavlja istovremeni utisak spontanosti i savršene usklađenosti, po mnogo čemu podsećajući na početke Metallice. Dimeov solo „uklizava“ između razdirućih vokala kao biserni niz provučen kroz čeljusti krokodila, a ritam sekcija je naprosto spektakularna. Ne manje bitnom pokazala se tema stihova: pretvaranje mržnje u nešto zaista produktivno.
Iza ove, kao savršeno nadovezivanje, dolazi Philova omiljena pesma sa albuma, „A New Level“, dokazujući u startu čvrstu skopčanost svih elemenata. Glasovno, svedoči o kontinuiranom isprobavanju novih izražajnih mogućnosti i nijansi.
„Walk“, naravno, odlikuje jedan od najprepoznatljivijih rifova svih vremena, koji postojano prati upečatljivo ređanje motiva iz teksta. Ovo je himna kolektivne pobune, pesma sa čeličnom kičmom od reči i vodeće melodije. Nastala tokom tonske probe na turneji „Cowboys from Hell“, obraća se svima koji su, usled pogrešnog uverenja da je bend previše ponela slava, počeli da se prema njima ophode upadljivo, iritantno drugačije. Njen ničim nenarušavan sklad ne prekida ni virtuozni „upad“ gitare.
A kada čujete prve taktove „Fuсking Hostile“, pomislićete da bi baš tako zvučao thrasherski punk: ravno u lice, samouvereno, melodijski šetajuće i razulareno na dobar način, prkosno, uzbudljivo… i sa efektnim završetkom, inspirisanim vokalima u „Head Like A Hole“ Nine Inch Nails.
„This Love“ se može nazvati najsavršenijom neljubavnom pesmom o tom osećanju kao večitoj inspiraciji. Ovde je prisutno u raznim manifestacijama: samoobmanjivanje, manipulacija, zloupotreba, sopstveno naličje. Hrabro je strgnuta romantična predstava o ljubavi, razderanoj do koske sa svim slojevima kompleksnosti. Dok je Vinnie tvrdio kako se radi o Anselmovoj nedugo ranije okončanoj, mučnoj vezi, potonji ističe da ga je u stvari inspirisalo detinjstvo provedeno u konstantnom zanemarivanju.
Rezultat je ispovedna, bolno lična stvar koja počinje elegantno, nastavljajući tradiciju otvorenu sa „Cemetery Gates“, da bi u refrenu došlo do eksplozivne inverzije. Phil Anselmo bukvalno kida i izliva, ne srce, već i samu utrobu, bacajući nam u lice oprečne slike (Never ending pain, quickly ending life; thing/child/toy – fist/scar/break) sve dok sama reč „ljubav“ ne promeni izvorno značenje. Muzika savršeno prati etape samospoznavanja, stečenog kroz dvosmislenost – mogućnost važenja dvostruke perspektive (No more head trips).
Nakon još jednog veoma dobrog žanrovskog primera, „Rise“, dolazi „No Good (Attack the Radical)“ sa odličnim rifom, zanimljivim i raznovrsno smišljenim strofama, dočaranim u registrima od potpuno stišane naracije do manifestnog vriska. Još jedno upečatljivo otvaranje nalazimo kod „Live in a Hole“, pri naglašenoj razbarušenosti zvuka gitare (koja i kasnije, naoko nasumično, a efektno brzinski uleće u sredinu kompozicije) i važnoj, neposredno izrečenoj poruci o problemu socijalne anksioznosti. „Regular People (Conceit)“ najavljuje veoma razvijen instrumental, vodeći prema upečatljivoj vokalnoj izvedbi sa transformacijskim opsegom koji impresionira.
Obojena opsedajućim rifom, pesma „By Demons Be Driven“ možda najbolje sumira ideju ploče, kako svojom temom, tako i muzičkom koncepcijom. Druga, ujedno završna power balada „Hollow“ upečatljivim zvukom nosi preko Philovog „starog“, melodiozno plovećeg vokalnog stila, do neočekivanog zaokreta. Nakon svega, „izgubljena“ traka „Piss“ donekle odudara od celine, a ipak joj pripada naročito uspelim prepletom osnovne melodije i otpevanih deonica, pri čemu je zadržana spomenuta kompaktnost. Zahvaljujući toj osobini, album nalikuje šaci udobno smeštenoj u (boksersku) rukavicu skrojenu po meri.
Izražajna sredstva su usmerena ka prenošenju konkretnog mučnog osećaja, od instrumentala, preko agresivnijih i dubljih vokala, pa sve do neuvijenih, drsko razračunavajućih tekstova na raznovrsne teme iz manje-više jedinstvenog korpusa. To je izraz nezadržive sile koja nadolazi destruktivno po sve do tada toksične, ograničavajuće faktore, ne bi li donela oslobađanje od stega u jednom uraganskom, neprekinutom zvučnom talasu.
„Vulgar Display of Power“ je album koji naprosto puca od oslobođene energije, silovito rušeći sve pred sobom neodoljivo preciznim, suvišnih ukrasa lišenih rifova, zgusnutom i čvrstom ritmikom i od jedne do druge krajnosti sugestivnim vokalima. Sasvim dovoljno za status neprikosnovene lektire.
Isidora Đolović
Ali me zapanjuje i razocarava to da su danas skloniji onoj prvoj..
