Na Periklovom imanju nađen je jednorogi ovan, priča Plutarh, pa je Perikle zatražio objašnjenje za to čudo od svojih prijatelja filozofa Anaksagore i vrača Lampona (već je interesantno kome se obraća i da su mu prijatelji vrač i filozof).
Lampon, vrač, je u ovoj neobičnoj pojavi video znamenje buduće Periklove pobede u borbi za vlast sa Tukididom. Anaksagora, kao prirodnjak se prvo upustio u ono što danas nazivamo istraživanjem: rasekao je glavu ovnu, pa je po građi lobanje i položaju mozga u njoj pokazao kako je do toga došlo da ovnu izraste jedan rog. Time je, govori nam Plutarh, zadivio sve prisutne koji su ga čuli. Međutim, kada je nešto kasnije, Perikle oborio Tukidida i sam došao na čelo Atine, divljenje Lamponovom proricanju nije bilo ništa manje.
Ko je ovde u pravu ? Ko ovde istražuje i šta postiže istraživanjem? Ili, na primer, ko ovde misli transcendentno? Itd., itd.
Plutarh daje veoma poučan komentar:
"Po mome mišljenju, ništa ne smeta da oba, i prirodnjak i vrač, imaju pravo, jer jedan je pogađao uzrok, a drugi svrhu. Anaksagori je bio zadatak da ispita odakle je i kako je to došlo, a Lamponu da unapred kaže zbog čega se to dogodilo i šta znači. A oni koji tvrde da otkriće uzroka znači uništavanje znamenja kao takva, ne pomišljaju da odbacivanje božanskih znamenja znači u isti mah i odbacivanje od ljudi izmišljenih znamenja, kao što su, na primer, udaranje u metalni kotur, svetlost buktinja, senka sunčanika. Sve su te stvari napravljene da bi i po nekom uzroku i po uređenju služile kao znaci za nešto drugo". (Plutarh, Atinski i rimski državnici, Prosveta, Beograd, 1963., str. 124 ).
Tako Plutarh, pored ostalog, govori o metodama koje pripadaju tzv. kauzalnom tipu objašnjavanja ("odakle" i "kako") i onim koje pripadaju učenju o celishodnosti, nalaženju svrha ("zbog čega" i "šta znači"), odnosno tzv. teleologiji, ne suprotstavljajući ih na način kako je to pomodno danas.
Ова Плутархова прича је одлично објашњење ефицијентог и коначног узрока, механичког и сврсисходног. У данашњем времену, када је материјализам издигнут на пиједестал и наметнут људима, већина њих размишља само о механичком узроку или питању "одакле и како", несвесни да ту паралелно постоји и због чега, шта је циљ тога?
Сврисходни узрок се тако занемарује у овом времену а питање је зашто? Зато што он указује на вољу, а воља није у области научног метода, у области емпиријског. Воља је у области интуиције, зато се то питање сврсисходности занемарује и обраћа се пажња само на ефицијентни узрок, док се коначни потискује.
Пример са овном је добар јер указује на вољу у природи, на вољу која је изван човекове сазнајуће свести а која одређује сврисходне узроке. Јер, на питање "одакле овну рогови" одговор би могао бити одатле што су ћелије коштаног ткива настале због акције и реакције ових молекула на оне молекуле па је то довело до окоштавња и слична објашњења која се тичу ефицијентног узрока. Док је сврсисходан узрок или одговор на питање "чему рогови" ништа друго него воља за самоодржањем која је учинила да ован добије рогове како би се њима бранио.
Али као што рекох, нисмо навикли да мислимо на овакав начин па се вероватно код многих намеће овакав приговор:
Evolucija ne funkcioniše tako što u jednoj generaciji оvan nema rogove a u drugoj generaciji ima. Te životinje koje su preteče današnjih volova su takođe imale volju za samoodržanjem (egzistencijalni instinkt) i preživljavale bez rogova. Mutacija koja dovede do nečega što liči na rogove jeste posve slučajna, samo što takva mutacija pogoduje onom volu kome se to desilo pa je on dominantan i lakše prenosi gene. Takođe imaš mutacije koje nisu pogodne, pa tako možeš pretpostaviti da su svi volovi sa lošim mutacijama bili isfiltrirani u genetičkom materijalu zbog svoje inferiornosti. Od stanja bez rogova do stanja sadašnjih rogova prođe ne jedna, nego veći broj mutacija, kao što ni ona ribica sa sijalicom na dnu tihog okeana nije u jednoj generaciji stvorila tu sijalicu već je prošlo mnogo vremena i mnogo mutacija pre nego što je ta izraslina na njenoj glavi postala korisna za njenu egzistenciju.
Sve to se odvija u jednom velikom periodu, hiljade, desetine, stotine hiljada, milioni godina evolucije.
Као што рекох, данас људи у већини примећују само ефицијентни узрок не и коначни. Тј. примећују само механизам не и сврсиходност па зато употребљавају појам "случајно" чак и код оваквих ситуација настанака органа код живог бића.
Па да размотримо онда шта заправо значи та реч "случајно"?
Случајно је појам који сам за себе нема значења, већ добија значење само у односу на нешто друго. А шта је то друго? То друго је воља.
Рецимо, ако идеш улицом и са крова некоме падне цреп на главу, рећи ћеш да се то десило случајно у смислу да иако изгледа као да је било намере, ње нема. Попут домина, узрочно последичним деловањем, дошло је до пада црепа.
Исто тако, ако се неко наслони на тај цреп и он падне, опет ћемо рећи да је се то десило случајно јер није било НАМЕРЕ.
Као што видимо, супротност каузалитету тј. случајном је намера или воља.
Сада, еволуционисти тврде да у свету нема никакве воље или намере и да је самим тим све случајно. Да је ован ето случајно добио рогове, као када би му случајно пао цреп на главу, тако је он случајно добио рогове. Никакве воље ту није било, нити има, самим тим су рогови на његовој глави случајна појава.
Овакво мишљење је крајња последица материјализма или афирмисања ефицијентног а занемаривања коначног узрока.
Овну рогови служе за напад и одбрану, за убадање. А покреће их воља за самодржањем у животу тог овна. Ти рогови су настали каузалитетом или акцијом и реакцијом матерјалних предмета спољашњег света, каузалним низом који сеже до почетка времена. А у исто време, у сасвим другој области битисања имамо као основу свега тога вољу. Оно што покреће еволуцију тј. што се објективише као низ узрочно последичних веза а само је изван кауазалитета, изван појавног света. У томе је поента, да воља покреће оно што зовемо еволуција. Да све јединке јесу гоњене вољом за самодржањем и да делују и живе супротно ентропији.
Сада, када неко каже, следећи теорије Дарвина, да најачи примерак опстаје а слабији нестаје, то не утиче на чињеницу да воља покреће и најслабији и најачи примерак а да јачи онда преноси гене.
Оно што је ту интересантно је да еволуционисти заправо подразумевају и користе појам "воља" али сакривено, посредно, не усуђујући се да га јасно истакну. Јер као што рекох, научни метод не може баратати вољом, или метафизичким ентитетом који достижемо само интуицијом. То је на неки начин лицемерје научника. Они захватају из интуиције, користе је, али све сакривено и на прагу свести са прећутним правилом да пошто су се послужили истом, одмах је гурну под тепих а истакну на светло дана само сирови механизам.
Па тако, имамо ту еволуцију као неко "дубокмислено" учење а ради се само о констатовању сличности у морфологији живих бића и затим на основу сировог реализма смишљања сценарија који је сам по себи апсурд. Јер, еволуција претпоставља да овакав објективан свет постоји и изван свести, изван сазнајућих бића, а то је у основи погрешно.
Тако да сва та размиљшања о примордијалној супи, о преласку једне врсте у другу а све изван опажајућих свести, јесу само приче изникле из апсурда, буквално бајке. Јер, изван сазнајућих свести нема објективног света, нема каузалитета, нема еволуције... чега има?
Има ствари по себи коју у самосвести доживљавамо као вољу.
Poslednja izmena:
