dragon x
Legenda
- Poruka
- 52.438
Postoji mnoštvo neobičnih, gotovo neverovatnih okolnosti koje se tiču masakra u Srebrenici, na koje bih ovde želeo da ukažem. Prva od njih je to da su masakr unapred predvideli lider bosanskih Muslimana Alija Izetbegović i ministar inostranih poslova Muhamed Šaćirbej, koji su upozorili zapadne lidere da genocid neminovno sledi nekoliko dana pre nego što će bosanski Srbi ući u Srebrenicu. Tu je i neobična anegdota o tome kako je Izetbegović grupi bosanskih Muslimana iz Srebrenice, sa kojima se septembra 1993. sastao u Sarajevu, ispričao da mu je predsednik Klinton, pre toga, rekao da vojna intervencija NATO-a u njihovu korist može uslediti samo ukoliko bosanski Srbi u Srebrenici ubiju 5.000 Muslimana. Izetbegović je takvu izjavu kasnije poricao, ali postoji najmanje osam svedoka koji su čuli kada je to izjavio, među njima i bivši šef policije u Srebrenici, Hakija Meholjić.1
Neobično je bilo i povlačenje 28. divizije bosanskih Muslimana iz Srebrenice, kao i to što nisu pružili nikakav otpor malobrojnim Srbima, koji su je zauzeli u julu 1995. Dvadeset osma divizija brojala je oko 5.500 ljudi i bila je dobro naoružana2, iako je Srebrenica navodno bila razoružana u okviru sporazuma i kako bi se opravdao njen protežirani status „zaštićene zone“.3 Malo pre ove srpske „okupacije“, osamnaest oficira iz vodećeg kadra 28. divizije, među njima i lokalni komandant Naser Orić, opozvani su iz Srebrenice, navodno da bi prisustvovali obuci u Zenici. Mada je takav opoziv oslabio tamošnje snage bosanskih Muslimana, nije ih sprečio da, radi provokacije, napadnu obližnju srpsku varošicu Višnjica ali i nekoliko naoružanih odreda bosanskih Srba.4
Da li možda ovaj niz slučajnosti ukazuje na planiranu zamku za bosanske Srbe, koji će biti namamljeni da uđu u Srebrenicu, da se bore i ubijaju, kako bi se potom našli optuženi da su ispunili kvotu za akciju NATO-a? Neizvesno je, ali moguće, iako se ne slaže sa zvaničnom verzijom Zapada o Srebrenici, te stoga ne može biti predmet rasprave u zapadnim mejnstrim medijima.
Isti ti mediji, takođe, odbijaju bilo kakvu raspravu o prethodnom ubijanju bosanskih Srba između 1992. i juna 1995, u velikoj meri sprovedenom u napadima koje je organizovao Naser Orić, koji su pokretani iz navodno razoružane „zaštićene zone“ Srebrenice. Broj ubijenih prema nekim izvorima dostiže čak 3.262, od čega ogromnu većinu čine nenaoružani civili.5 Vojni zapovednik UNPROFOR-a Filip Morijon izjavio je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ ili Tribunal) da je uveren kako je Orićevo ubijanje imalo „direktan“ efekat u smislu provociranja Srba na okrutne akcije iz jula 1995.6 Mejnstrim mediji i analitičari sa Zapada ponovo su „oprezno“ izbegli da citiraju Morijona ili da razmotre prethodne, značajne masakre nad srpskim civilima u Bosni, pošto bi to uzdrmalo uvreženi stav njihove strane da je masakr u Srebrenici bio ničim izazvan ubilački napad na bosanske Muslimane od strane demonizovanih Srba koje je Zapad izabrao za metu.
Još jedna važna odlika procesa demonizacije bili su, i ostaju, tri sarajevska masakra u bosanskim ratnim godinama: „masakr u redu za hleb“ iz 1992, Markale ili „masakr na pijaci“ iz 1994. i drugi masakr na pijaci 1995. godine. Svaki se dogodio baš u trenutku kad je bilo potrebno opravdati neizbežne odluke NATO-a ili UN da intervenišu u korist bosanskih Muslimana. Postojali su veoma opipljivi dokazi da ih je vođstvo bosanskih Muslimana organizovalo protiv sopstvenog naroda, spremno da žrtvuje svoje ljude kako bi se ubrzala intervencija NATO-a. Takav je zaključak izveo i američki potporučnik Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Sarajevu,7 kao i general ser Majkl Rouz i lord Dejvid Oven, pored ostalih, koji su delili takvo mišljenje.8 Međutim, američki zvaničnici su želeli rat i, zajedno sa američkim medijima, odbili su da prihvate bilo kakav stav koji nije odgovarao njihovim političkim ciljevima.
Da se vratimo Srebrenici: mnogi pripadnici 28. divizije i brojni civili u panici dali su se u bekstvo, kroz minska polja, nailazeći usput na vojne odrede bosanskih Srba, što je mnogim bosanskim Muslimanima donelo smrt, pri čemu je muslimanski general Enver Hadžihasanović izjavio da je tom prilikom poginulo 2.628 vojnika 28. divizije.9 Ipak, u tvrdnjama o srebreničkom masakru javlja se još jedna neobična okolnost, a to je da ni mediji, ni Tribunal, dok sabiraju ubijene u Srebrenici, ne pominju niti pridaju značaj ovim žrtvama stradalim u borbi. Od samog početka se tvrdi da je 8.000 navodno ubijenih ljudi stradalo u egzekucijama. Smrti u borbi su izbrisane.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju te je smrti izbrisao pretvorivši ih u naknadnu belešku, kroz izjavu da se „ne može odbaciti mogućnost da bi određeni procenat tela u istraženim grobnicama mogao pripadati ljudima poginulim u borbi“.10 Mogli su isto tako da kažu da se ne može odbaciti mogućnost kako su neki od tih ljudi pogubljeni: upravo na osnovu tog važnog pitanja mogli su zahtevati detaljnije ispitivanje tela koje bi omogućilo izračunavanje verovatnih brojki u različitim kategorijama. MKSJ je povećao i broj pogubljenih, sa nekoliko hiljada tela pronađenih u grobnicama, pomoću pretpostavke da postoje još neotvorene grobnice u kojima bi se mogao nalaziti sličan broj tela, čime bi se približili poželjnom ukupnom zbiru. Ovo nije rad pravog sudskog tela, već pre politički vođena i upravljana travestija sudstva.11
Još jedna neobična i čudnovata okolnost je što se održala ukupna brojka od 8.000. Ta je brojka izneta mnogo pre nego što su o brojnim smrtnim slučajevima predstavljeni ikakvi ozbiljni dokazi, ali održala se do danas; oni koji je zastupaju još se bore da iznađu dokaze kojima će je potkrepiti. U većini slučajeva prvobitni broj stradalih u katastrofama biva preteran, da bi se postepeno smanjivao nakon prikupljanja dokaza, kao što je to bio slučaj 11. septembra, kada je ukupan broj poginulih u Njujorku sa 6.900 spušten na 2.700.12 Za Srebrenicu je, međutim, prevladala stabilnost. Obdukcijski izveštaji koje je MKSJ predstavio između 1996. i 2002. sadrže dokaze o smrti svega 1.923 osoba, od kojih su mnoge, očigledno, poginule u borbi.13 Posle toga, Međunarodna komisija za nestala lica iznela je tvrdnju da je od jula 2011. identifikovala preko 6.598 stanovnika Srebrenice koji su nestali pošto je grad 11. jula 1995. pao u ruke bosanskih Srba, na osnovu poklapanja DNK između posmrtnih ostataka pronađenih u takozvanim srebreničkim grobnicama i DNK živih srodnika nestalih lica.14 Takvi dokazi, međutim, nisu stavljeni na raspolaganje odbrani u pravnim slučajevima, a dokazi zasnovani na DNK ne prave razliku između smrti u borbi i smrti usled pogubljenja, niti mogu pokazati vreme i mesto pogibije.
Postoje naravno i iskazi svedoka. Jedan od važnijih bio je Dražen Erdemović, koji je svedočio na svim velikim suđenjima i kome je Tribunal (i njegovi sponzori iz NATO-a) pružio sigurnu luku. Radi se o plaćeniku hrvatskog porekla, čija je mala grupa egzekutora sredinom jula 1995. bila na odmoru, u okviru službe pri vojsci bosanskih Srba, a plaćeno im je u zlatu pošto su obavili zadatak i, navodno, ubili 1.200 zatvorenika, bosanskih Muslimana. Erdemovićeva priča bila je neuverljiva, puna protivrečnosti. Nalazi sa polja na kojima su izvršena ubistva nisu je podržali, a njegove navodne akcije bile su suprotne interesima komande bosanskih Srba. Ipak, on je bio spreman da govori o umešanosti komande, a to je njemu i njegovim tvrdnjama donelo ljubav i zaštitu NATO-a i MSKJ. Mada ga je pratilo još šest kolega ubica, MKSJ nikada nijednog od njih nije pozvao da svedoče o toj temi, a samo ga je Milošević donekle kritički unakrsno ispitao. U knjizi Žerminala Čivikova Srebrenica: krunski svedok15, nedvosmisleno je pokazano da je svedočio lažno i da je MKSJ učestvovovao u njegovim lažima. Isto je pokazano i u delu čiji sam ja priređivač, Masakr o Srebrenici: dokazi, kontekst, politika.16
Zapadni mediji potpuno su potisnuli dokaze iz Čivikovljeve knjige, iako je Erdemović bio glavni svedok u nizu suđenja pred MKSJ, čija su meta bili Srbi i čiji su ishod dugogodišnje zatvorske kazne. Ovo jasno ilustruje činjenicu da mejstrim mediji na Zapadu veoma često prihvataju partijsku liniju i odbijaju bilo kakav pokušaj da se ona ospori – oni de facto služe kao propagandni sistem i u tom smislu rade sa ciljem da obezbede pristanak na stavove vladajuće klase na način koji je tobože svojstven totalitarnim sistemima a suprotan zapadnim principima. U skladu s tim, pretvorili su „masakr u Srebrenici“ u zaštićenu zonu čije navodne istine služe zapadnim interesima kao i interesima nesrpskih nacija danas razbijene Jugoslavije. „Masakr“ je politički trijumf: za bosanske Muslimane, Hrvate (koji su se tada spremali da narednog meseca započnu etničko čišćenje Krajine) i Sjedinjene Države, koje su tako mogle da opravdaju direktan napad na Srbiju, izgradnju džinovske vojne baze na Kosovu i započinjanje ostalih „spasilačkih misija“ i „humanitarnih intervencija“ širom Zemljine kugle. Ipak, razumni ljudi bi trebalo da se uzdrže od donošenja zaključaka i pokažu volju, uz čak nestrpljenje, da prouče sve dokaze.
http://beogradskiklub.com/tekstovi/politika/55-razmisljanja-o-masakru-u-srebrenici.html
