- Poruka
- 388.420
Džordžijana Hoton (1814-1884) bila je britanska slikarka duhovni medij koji je 1860-ih i 70-ih naslikala zadivljujuću seriju apstraktnih akvarela. Na proleće 1871. u Novoj britanskoj galeriji u Londonu za publiku je otvorena izložba neobičnih dela nazvana Crteži duha u akvarelu. Posetiocima je predstavljeno sto pedeset i pet apstraktnih akvarela čija je autorka, slikarka Džordžina Hjuton, sama finansirala ovu smelu izložbu.
Među izvanrednim karakteristikama njenog rada, prva je to što su skoro potpuno apstraktne, što je značilo da apstraktna umetnosti datira unazad 50 godina pre pojave Kandinskog za kog se verovalo da je naslikao prvo apstraktno delo oko 1910.
Fascinirani njenim radovima na kojima su boje i geometrijski oblici činili šare nalik zaumnim ornamentima, bez ikakvih asocijacija na ovozemaljski, pojavni svet, kritičari aktuelnih novina nazivali su njenu izložbu nečim najboljim što se u tom trenutku moglo videti u Londonu.. Iako pohvaljena od strane novinara, 1871. godine, Džordžina Hjuton bankrotirala je nakon izložbe koja se ispostavila kao finansijski debakl. Publika u tom trenutku nije bila zainteresovana za kupovinu apstraktne umetnosti. Engleska umetnica je poranila i Evropu upoznala sa ovom vrstom slikarstva pola veka pre nego što će Evropa za nju biti spremna. Bila je zaboravljena 150 godina
Od njenih,300 dela, ostalo je samo 50 slika (sačuvanih u arhivi Viktorijanske zajednice duhovnika u Melburnu, Australija); za ostale se, nažalost, veruje da su izgubljeni.
Njene slike duha su izuzetno složeni i slojeviti akvareli. Tehnički vrhunski, njihove smele boje i tečni oblici imaju očaravajuće i duboko upijajuće dejstvo. Detaljni natpisi na poleđini dela izjavljuju da su njenu ruku vodili različiti duhovi, uključujući članove porodice, nekoliko renesansnih umetnika, kao što su Ticijan i Koređo i viša anđeoska bića. Ovi natpisi, koji su oblik automatskog pisanja, takođe jasno pokazuju da su njene kompozicije sa bogatim uzorcima namenjene da budu verne vizuelizacije aspekata duhovnog carstva i dizajnirane da inspirišu i ojačaju duhovni život svojih gledalaca. Iako su proizvedeni u veoma drugačijem kontekstu, njena apstraktna dela imaju bliske veze sa načinima na koje su umetnici dvadesetog veka razvili apstraktne jezike umetnosti kako bi prevazišli svakodnevni domen reprezentacije i svesti.
Njeni intenzivni radovi podsećaju na švedsku umetnicu Hilmu af Klin.
I Houghtonova i Klint tek nedavno dobijaju pažnju koju zaslužuju zbog pionirskog nivoa apstrakcije prikazanog u njihovom radu. Pošto je Houghtonova radila sredinom 1800-ih, a Klint početkom i sredinom 1900-ih, njihovr slike ih stavljaju daleko ispred njihovih muških kolega u apstrakciji, kao što je Vasilij Kandinski.
Devetnaesti vek sa svojim duhovima i vidovnjacima bio je zlatno doba zajedništva sa duhovnim svetom. Zagrobni život nije figuriran samo kao sveta čekaonica, već i kao mesto u kome su duhovi nastavili da „žive“ svoj zagrobni život – razvijajući se i komunicirajući kao što su to činili kada su živeli. Postojala je seansa u skoro svim salonima, uključujući i Bakingemsku palatu. Verovalo se da duhovi poseduju znanje o moralnim i etičkim pitanjima koja prevazilaze naše. – Ovo uverenje je gotovo opipljivo zbog hipnotične, uvrnute sile koja stoji iza Houghtonove četke – njen vizuelni jezik je jedan od impresivnih neposrednosti.
