Džoni Keš

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
130.516
Džoni "Dž. R." Keš (1932–2003) američki je pevač, gitarista, tekstopisac, kompozitor i glumac. Ali i pisac. Širom sveta smatraju ga jednim od najuticajnijih muzičara 20. veka. Iako je prvenstveno zapamćen kao ikona kantri muzike, njegove pesme sadrže elemente rokenrola, rokabilija, bluza, folka i gospela. Upravo ova muzička svestranost Kešu je donela retku čast da bude primljen u tri različite kuće slavnih (kantri muzike, rokenrola i gospela).

Keš je ostao upamćen po karakterističnom bas-baritonu, po prepoznatljivom zvuku svog pratećeg benda "Trojka iz Tenesija", po besplatnim koncertima u zatvorima i po imidžu zbog kog je zaradio nadimak "Čovek u crnom".

U svojim pesmama je dodirnuo različite teme, najčešće je pevao o patnji, moralnim dilemama i, naročito u kasnijoj fazi karijere – o iskupljenju. Njegove najpoznatije numere su: I Walk the Line, Folsom Prison Blues, Ring of Fire, Get Rhythm, Man in Black, a snimao je i šaljive pesme kao što su: One Piece at a Time i A Boy Named Sue. Sa budućom suprugom Džun Karter snimio je duet pod nazivom Jackson, za kojim su sledili brojni dueti nastali u vreme njihovog braka. U poslednjoj fazi svoje karijere Keš je obrađivao pesme modernih rok muzičara, od kojih je svakako najpoznatija obrada pesme Hurt grupe Nine Inch Nails.

U karijeri od pola veka (1954–2003) prodao je više od devedeset miliona albuma.

Od 1969. do 1971. Keš je na mreži ABC nastupao u svom šou programu The Johnny Cash Show, u kome su mu gosti bili i Karl Perkins, Luj Armstrong, Rej Čarls, Nil Jang, Erik Klepton, Kris Kristoferson i Bob Dilan (sa kojim je svirao, i za njegov kantri album Nashville Skyline snimio duet). Dilana je upoznao sredinom šezdesetih kada su postali veliki prijatelji, a potom i komšije u Vudstoku, u Njujorku. U vreme kada se Dilan povukao iz javnosti, Keš je želeo da ga ponovno predstavi (svojoj) publici.

Početkom sedamdesetih je zaokružio svoj imidž "Čoveka u crnom". Redovno je nastupao obučen u crno, noseći dugi kaput do kolena. Takva pojava odudarala je tada od mnogih kantri muzičara koji su se redovno pojavljivali u bleštavim odelima sa šljokicama i kaubojskim čizmama. Keš je čak 1971. napisao (kasnije čuvenu) pesmu Man in Black kako bi objasnio svoj stil odevanja.

Njegova istoimena autobiografija (prva od dve), nazvana Čovek u crnom, objavljena je 1975. i prodata u milion i trista hiljada primeraka. Druga, kao nadopuna, pojavila se 1997. pod naslovom Keš: Autobiografija. Njegovo prijateljstvo s Bilijem Grejemom dovelo je do produkcije filma o Isusu Hristu, The Gospel Road, čiji je Keš bio scenarista i narator – pripovedač.

U svom veoma uzbudljivom životu Keš je više puta bio i prestajao da bude zavisnik od lekova, droge, alkohola, operisao je srce... Na svojim koncertima po zatvorima Amerike (od čuvenog Sen Kventina pa nadalje) i Evrope umalo nije izazivao pobune zbog pesama koje su sadržajem stajale na stranu zatvorenika. Snimio je takva dva "zatvorska" albuma (1968. i 1969). I pored destruktivnih perioda, ovaj romantični odmetnik bio je čuven i po svojoj ljubavi prema supruzi Džun Karter: jedno njegovo pismo njoj upućeno neformalno je proglašeno najlepšim ljubavnim pismom u istoriji.

Napisao je preko hiljadu pesama i objavio na desetine albuma, a posle smrti njegov sin Karter Keš objavio je Boks-set nazvan Unearthed sa četiri CD-a s neobjavljenim materijalima.

Posthumno je snimljeno nekoliko igranih filmova o njemu koji su dobijali Oskare i Zlatne globuse. Osvojio je mnoštvo nagrada Gremi za kantri muziku.

Iako je diljem sveta mnogima bio otelovljenje kantrija, Keš nije bio usko vezan za jedan žanr. Snimao je pesme koje se mogu smatrati rokenrolom, bluzom, rokabilijem, folkom ili gospelom i izvršio je uticaj na svaki od tih žanrova. Osim toga, bio je jedini među kantri muzičarima koji je pri kraju karijere neočekivano postao popularan među mlađom indi i hard rok publikom. Njegova muzička raznovrsnost vidi se i po tome što je primljen u tri glavne kuće slavnih: Kuću slavnih tekstopisaca Nešvila (1977), Kuću slavnih kantrija (1980.) i Kuću slavnih rokenrola (1992).

Keš je 1986. objavio svoj jedini roman, Man in White (Čovek u belom), knjigu o Svetom Pavlu i njegovom preobraćenju. I scenario za film o Isusu i roman o apostolu Pavlu odraz su Kešovog ponovnog otkrivanja hrišćanstva i vrsta njegovog ličnog pročišćenja.

4e37fc40e5888858181d3ec63db8510f.jpeg


Pogledajte ostatak serije umetnika ovde (kliknite na link ispod)
https://forum.krstarica.com/tags/zivot-i-rad/
 
Najtužniji spot 20. veka krije još tužniju priču

Da bi sam početak bio u duhu čitavog teksta, poželjno je pustiti baš "Hurt" od ikone kantri muzike i jednog od najuticajnijih muzičara 20. veka. Ako smo to sve odradili, da pređemo na stvar.
Iako većina misli da je Džoni Keš tvorac gore pomenutog hita, to nije ni blizu istine. Bez obzira na to, "Hurt" je postala nezaobilazna traka u filmskoj produkciji i samoj montaži. Verovatno niste preterano iznenađeni, ali to je samo početak.

Tvorac originalne verzije je Trent Reznor, frontmen grupe Nine Inch Nails, što znači da je Džonijeva verzija zapravo obrada. Keš ju je uzeo i od toga napravio verovatno najtužniju pesmu u poslednjih sto godina.

Muzičar je odabrao ništa manje legendarnog Rika Rubina kao producenta pesme 2003. godine, a za režiju spota zadužen je bio Mark Romanek. Originalni scenario za spot je "bačen kroz prozor", a Romanek je otišao u Nešvil, kako bi pronašao idealne lokacije za snimanje, što ga je odvelo u muzej Džonija Keša, odnosno kuću legendarnog pevača.
"Želeo sam da budem iskren u spotu, baš kao što je Keš oduvek bio iskren u svojim pesmama, ali morao sam da pazim na njegovo zdravlje", rekao je režiser.

Snimanje je bilo zatvoreno za javnost, platinaste ploče, kavijar, jastog, banketi, klipovi iz karijere Džonija Keša, njegova supruga Džun, i klavir.
"Ono što sam sa spotom hteo da uradim, kako bi pojačao emocije koje pesma izaziva, jeste da rascvetam srca ljudi. Hteo sam da im ispričam priču o prolaznosti života i veličini smrti. Želeo sam da ispričam priču o postepenoj degradaciji žanra, ere i stavova", pričao je Romanek u "The Man Comes Around: The Spiritual Journey of Johnny Cash" dokumentarcu.

4-sktkqTURBXy9lM2E0ZTRlZTVjMTRkMTcxMTlmM2FmZWUyZmQ1OGNkOC5qcGVnkpUCzQMgAMLDlQIAzQPAwsM

Džoni Keš davne 1970.
Foto: Profimedia

Po objavljivanju, ljudi su plakali na brojne kadrove. Neko na zatvoren klavir, neko na kadar njega i Džun, a neko, kao recimo Romaneku, na momenat sipanja vina iz krhkih ruku muzičke legende.
Džun Keš je umrla tri meseca nakon snimanja spota, Džoni četiri meseca nakon nje.
"Plakao sam kada sam ga gledao. Kada imate tu vrstu emocije nakon filma od dva sata, to je veliko dostignuće, ali nakon četvorominutnog spota, to je šokantno", kazao je Rubin. Britanski magazin NME 2011. proglašava "Hurt" najboljim spotom svih vremena.

FlSktkqTURBXy8xOTNiY2JkZDdlZDZjMmE3NDhkMzAwNTYwNTA5ZDMxNi5qcGVnkpUCzQMgAMLDlQIAzQPAwsM

Džoni Keš i Džun Karter
Foto: Profimedia

Kešov dom, u kojem je proveo blizu 30 godina nestao je u požaru 2007. "Hurt" je poslednja pesma koju je Keš snimio, poslednji snimak njega i njegove supruge.
Uprkos svemu, Kešovo delo, kao i pesma, nastavljaju da žive zauvek.

Stefan Milenković

 
Džoni Keš: Čovek koji je verovao da niko ne može da bude srećan dok su drugoj osobi uskraćena osnovna prava

Da je muzika mnogo više od nota, a tekst mnogo više od reči sklopljenih u rečenicu, dobro je razumeo legendarni američki kantautor Džoni Keš, koji je tokom svoje pedesetogodišnje karijere u svet slao i poruke o socijalnoj pravdi.

Keš se kao autor, ali i kao čovek, drastično menjao tokom života, ali ono što je ostala konstanta u njegovom radu bila je borba za marginalizovane, potlačene i one "manje srećne od njega". Njegove pesme sklopljene su tako da se sa njima poistoveti običan čovek, prosečan radišni Amerikanac, ali isto tako da ih satima može analizirati zaljubljenik u poeziju.

Mnogo pre nego što su postojali efikasni mehanizmi za sprečavanje torture u kazneno-popravnim zavodima, Keš je sa svojim bendom ušetao u dva najozloglašenija zatvora u Americi, Folsom i Sen Kventin, i održao koncert za zatvorenike, zalažući se za oproštaj i iskupljenje. Jedna od najpoznatijih fotografija Džonija Keša, kada pokazuje srednji prst, snimljena je u Sen Kventinu kada mu je zvanični fotograf predložio da ga uslika sa upravnikom zatvora. Keš se identifikovao sa zatvorenicima i zapravo je osećao dužnost da im olakša život, jer da je situacija drugačija i da on nije bio to što jeste, verovatno bi završio na istom mestu. U to vreme, više nego ikada, iza rešetaka su najčešće završavali oni koji nisu imali novca za advokata, pa su tako i zbog najsitnijih prestupa dobijali višegodišnje kazne.

Ovaj primer oslikava Kešovu "ideju vodilju" u životu, da niko, pa ni on sam, ne može i nema prava da bude srećan dok god su jednoj grupi ljudi ili jednoj osobi uskraćena osnovna prava.

Džoni Keš aktivno se zalagao i za prava američkih urođenika kao i za otvorene razgovore o zločinima britanskih doseljenika nad njima. Već ranih godina svoje karijere objavio je album "Bitter Tears: Ballads of the American Indian" na kom su bile pesme urođeničkih plemena, a izdavačka kuća odbila je da podrži ovaj album zbog sadržaja koji je "previše radikalan" i "neprijemčiv" većinskoj publici. Keš je na to odgovorio tako što ih je nazvao kukavicama i nastavio da promoviše album o svom trošku. Ova ploča objavljena 1964. godine zamalo je uništila karijeru legendarnog muzičara, jer svet komercijalne muzike nije bio spreman da se suoči sa stvarima izrečenim na njoj. Pokret za prava američkih urođenika osnovan je tek četiri godine nakon toga, ali čak i tada je javnost pružala veliki otpor ovakvim idejama.

Zajedno sa svojom suprugom Džun Karter putovao je u Vijetnam 1971. godine kako bi svirao za američke vojnike, ali nakon povratka sa te "turneje" postao je strastveni protivnik rata, što je opevao i u jednom stihu čuvene "Man in black" ("Nosim crno u žalosti za sve živote koji su mogli biti). Nakon što je napisao još nekoliko pesama o ratu, rekao je da je "jedino dobro što je izašlo iz rata pesma).

Ipak, Keš je najpoznatiji po odbrani radnika. Kada se završio Vijetnamski rat, pitali su da li će još nastaviti da nosi crninu. Odgovorio je da ne vidi mnogo razloga da promeni svoj stav.

"Stari su još uvek zanemareni, siromašni su i dalje siromašni, mladi i dalje umiru pre svog vremena i mi ne radimo ništa da popravimo stvari. Postoji još mnogo tame da se iznese", objasnio je.

Za razliku od mnogih današnjih zvezda, postojalo je malo stvari koje je Keš zahtevao da mu se obezbede tokom nastupa, a jedna od njih bila je da ekipa koja radi na organizaciji koncerta ima sindikat.

Tokom cele karijere Keš se borio za ideale u koje je verovao. Borio se čak i protiv muzičke industrije i političara, ponekad i protiv sebe, sve u svrhu toga da bude dobar Amerikanac, a pre svega dobar čovek.

Dragana Prica Kovačević

 
Johnny Cash - Folsom Prison Blues - Live at San Quentin (Good sound quality)

"Folsom Prison Blues" je country/blues pjesma koju je godine 1955. napisao i snimio američki kantautor Johnny Cash, a koja je izdana kao singlica 1955. godine. Cash je inspiraciju za nju pronašao u filmu Inside the Walls of Folsom Prison, hollywoodskom filmu posvećenom zloglasnom zatvoru Folsom, a koga je nekoliko godina ranije pogledao prilikom služenja vojnog roka u Zapadnoj Njemačkoj. Tekst pjesme opisuje osjećaje zatvorenika koji svake večeri sluša zvižduk vlaka te ga tjera da razmišlja o slobodi i drugim stvarima koje uživaju njegovi putnici, a koji su njemu prikraćeni. Pjesma je postala veliki hit, a Cash je zahvaljujući njoj postao velika zvijezda. Godine 1968. ju je izveo pred zatvorenicima Folsoma na znamenitom koncertu.
 
То су громаде од људи који су животом сазидали оно о чему су многи сањали ......Никад му није нестало храбрости у животу да буде оно што јесте.
Да је пред крај живота изјавио да је још увек заљубљен у своју жену.
Био је све оно што је просечан Американац желео бити али није имао храбрости да буде .......
Није имао ни мало лак живот , нити леп у смислу неког гламура нивоа неке звезде....
Остао је обичан човек који се идентификовао са нижом потлаченом класом и био је њихов заштитник.

Црнци би то назвали блузом и блузером иако музички није био тај жанр али духовно да.
Црни андерграунд Елвис Присли.

 

Back
Top