Quantcast

Dvorana mnogih kapija

Sandveil dance

Domaćin
Poruka
4.236
1584392278432.png


(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

Svaki povratak u Dvoranu mnogih kapija bio je teži od prethodnog, a opet bio je i lakši na onaj čudan način na koji navikavanje navede čoveka da ogugla na skoro sve. Mora da je bila ovde već preko hiljadu puta. Kapije kroz koje je prošla nestajale su kao da nikad nisu ni postojale, ali to je izgledalo kao da nestane nekolicina stabala u ogromnoj prašumi minulog života gde svako od stotina hiljada drveta ima na raspolaganju večnost da dođe na red i razračuna se sa njom. U početku bila je skoro paralisana strahom da ne napravi pogrešan izbor, da ne odabere ovu ili onu kapiju i dugo je oklevala ne mogavši da se odluči jer ni jedna kapija se nije ni po čemu razlikovala od neke druge. Naprosto se nije moglo znati šta prolazak kroz koju donosi. Nakon prvih nekoliko uvidela je da je bilo sasvim svejedno kojim redom je ulazila, nakon stotinak bilo joj je skoro svejedno kuda će naredna kapija voditi jer je veoma teško podnosila vraćanje u neke delove svog života. Nevoljno i potišteno ipak je nastavljala dalje. Posle hiljadu i nešto polako je počela da uviđa nit povezanosti koja se jedva primetno provlačila kroz prividno nasumičan redosled kapija i koja je otkrivala određenu priču ili bar njoj do tada neslućen ugao posmatranja koji je dozvoljavao mnoga tumačenja i izvođenje zaključaka nekad i drastično različitih od onih do kojih je bila došla za života.

Zakoračila je i prošla kroz najbližu kapiju. Okruživala ju je kamena pustinjska visoravan. Osim malog uzvišenja kao centra kruga i beskonačne ravnice koja se veoma blago spuštala ka neuhvatljivom obodu, pogled se pružao prividno do kraja praznog i nenaseljenog sveta. Na samom vrhu brdašca nalazilo se kvadratno zaravnanje prekriveno opekom pod natstrešnicom drvene građe sa četiri stuba u uglovima kvadrata i krova prekrivenog sa više slojeva nekakvog lišća pod kojim je visilo veoma veliko zvono. Jedan čovek je sedeo pod zvonom prekrštenih nogu i zatvorenih očiju.

Popela se oprezno mu prišavši ne želeći da ga omete u onome što je radio. Nije ga ni prepoznala dok nije otvorio oči. Bio je mlad kao u vreme kad ga je poslednji put videla pre nego što je otišao iz zemlje sa ostatkom vojske koju je kralj povukao sa sobom bežeći pred nadirućom vojskom nadmoćnog okupatora. Ona je pak izgledala kao kad je sebe poslednji put videla u ogledalu u bolnici nekoliko dana pre smrti – krhka i sićušna starica skoro providne, tanane, blede kože i usporenog, zanesenog pogleda tamnih očiju koji je već virio iza granica prostora i vremena. Ona pomisli kako on ima neobično mirno držanje i njoj neprepoznatljiv izraz lica. Nije imao izgled ni srećnog, ni nesrećnog, ni usamljenog, ni zadovoljnog, ni pametnog, ni glupog, ni ludog, ni mudrog čoveka... Kakav je to pogled bio?

„Da li si ti još uvek čovek?“

„Ne znam šta reč čovek za tebe znači tako da ne znam da li jesam ili nisam. Drago mi je da te vidim, Kornelija, kao babu isto toliko kao kad si bila mlada lepotica.“

„Ko si ti sad?“

„Kralj sveta i dvorska luda ujedno.“

Pogledali su se i prsnuli u smeh kao davno kad su bili mladi i kad su se tek upoznali.

„Izvini, to je bilo baš glupo pitanje.“

„Ne, nije. Pitanje je bilo na mestu. Ko sam sad ja? Ko sam nekad bio? Još ne znam u potpunosti.“

Ućutao je na tren oklevajući, a onda nastavio odlučno, ali nevoljno.

„Ovde si sad jer ti dugujem objašnjenje. Mogao sam mnogo puta da ti se javim za onih bezmalo pola veka koliko se nismo videli i trebalo je. Bio sam sebičan i kukavica. Meni bi bilo teško da te pogledam u oči i ispričam sve, a drugačije da ti saopštim naprosto ne bi bilo u redu.“

„Otišao si u rat, preživeo, našao drugu ženu u drugoj zemlji i nikad se nisi vratio. Nikad se nisi čak ni javio telefonom,“ reče ona jetko sa prizvukom gorčine u glasu.

„Istina.“

Sedeli su i gledali se neko vreme bez reči. Ona je osećala začuđujuće malo istinske ljutnje koja je besnela u njoj doskora i izjedala je veći deo života. On je nasuprot njoj osećao olakšanje kao čovek koji nakon što je veoma dugo nosio teret na leđima neočekivano je naišao na nekoga ko ga može osloboditi nemilog pritiska.

„Razlog što ti se nisam javljao nije bila ni moja druga žena, ni nova, kralju nesklona vlast zbog koga nisam mogao da se vratim u zemlju, ništa od toga. Nisam ja tebe zaboravio ili prestao da volim, prestao sam da budem onaj koga si poznavala, onaj koga si ti volela. Promenio sam se do te mere da ni sam nisam sebe prepoznavao i mi više ne bismo mogli da se slažemo kao ranije. Ja bih smetao tebi, a i ti meni.

„Zašto? Na koji način si se promenio?“

„Umro sam. Umro na milion različitih načina. U ratu sam video razne strahote, zverstva, celu paletu sadržaja ljudske duše i prestravio sam se. Užasnuli su me drugi, moji neprijatelji, moji prijatelji, a najviše ja sam. Zgrozio sam se od onog što sam sa lakoćom i ponekad sa uživanjem radio, a još više od svega što sam samo naslućivao da se još krilo u meni. Onda je trebalo da se samo okrenem i budem isti kao da se ništa nije dogodilo? Nisam mogao. Ono što me je mučilo i razaralo mi dušu jadom mnogo godina bila je nemogućnost da odredim koji od te dvojice sam bio pravi ja.“

„Ni za šta na svetu nisam mogao da odbacim spoznaju da sam ja taj drugi, nemilosrdni ubica i pomamni, krvožedni koljač. I ne samo da sam to imao u sebi i da sam radio kad sam morao, bio sam obeležen time u srži svog bića i nisam želeo da ikad više zaboravim. Ispunilo me je životnom snagom, na neshvatljiv način me povezalo sa precima ratnicima, lovcima, iskonskim pra formama na čija večita pitanja sam ja bio ovaploćeni odgovor proistekao iz svog života i vremena. Pa opet sam bio i onaj od ranije – civilizovani građanin, obrazovani obožavatelj umetnosti, gospodin prefinjenih manira umeren u svim prohtevima i sklonostima. Obojica ne samo da bi mogli već su morali da postoje u meni. Takođe, trebalo bi da ih bude još. Meni više nije bilo dovoljno samo jedno lice, samo jedan opis. Počeo sam da shvatam da postoji još pregršt neotkrivenih ljuštura koje su kao salivene odgovarale mom biću, nijedna ga sasvim ne ispoljavajući u njegovoj svekolikoj mnogostrukosti, ali takođe ni jedna se nije mogla odbaciti i nazvati lažnom.“

„Tada sam sve drugo podredio potrazi za njima, mojim nepoznatim stranama, delovima moje duše. Moja druga žena nije baš razumevala u potpunosti šta mi se dešava, ali je intuitivno osećala da je u pitanju nešto važnije od braka, novca, karijere i uobičajenih gluposti. Ja jesam radio i donosio novac, ali sam najveći deo slobodnog vremena provodio sam u radnoj sobi posvećen svojim mislima. Ona mi je dopuštala da budem sam koliko mi je bilo potrebno. Podržavala me je, hrabrila i podsticala svojom tihom, strpljivom i povučenom ljubavlju. Jedino što je tražila je da joj pred spavanje u krevetu ispričam o svojim nedoumicama, osećanjima koja mi one bude, pitanjima koja sam sebi postavio i zaključcima do kojih sam došao. Slušala bi me i ćutala. Nakon nekog vremena, ponekad i nekoliko nedelja, rekla bi mi šta ona misli o tome. Ponekad bi me zapanjila rekavši baš ono što mi je bilo potrebno da čujem, davši mi deo slagalice koji dugo tražim i ne mogu da nađem. Kad bih je pitao kako je ona došla do toga rekla bi mi da joj je jednostavno palo na pamet. U jednom od takvih trenutaka sam shvatio da je i ona bila tragalac kao i ja i baš to nas je privuklo jedno drugom i zbližilo. Njen način je bio pasivan i oslanjao se na moj rad koji ju je pokretao i inspirisao da me neretko i prevaziđe. Zato smo mi bili dobar par. Nisam se zaljubio na prvi pogled niti je naša priča bila kao iz romana. To je ono što si izmislila da popuniš prazninu između činjenica koje su ti nedostajale. To su bile maske tvog straha. Da li sam je više voleo od tebe? Ne verujem. Mislim da je ljubav o kojoj ti govoriš upoređena sa onim što sam ja sa njom imao smešna i banalna stvar u životu. Ono što je nju i mene spajalo je beskrajno snažnije, dublje i važnije od ljubavi. Ako je i to ljubav, onda je to neka koja nije vezana za izgled drugog čoveka, za njegov karakter, ličnost ili osobine, već se zasniva na posvećenosti istim vrednostima, na istovetnom viđenju sveta i svog mesta u njemu i na međusobnom razumevanju i podršci.“

Zastao je videvši duboku tugu u koju je utonula tiho zagledana u daljinu.

„Kornelija?“

„Nikada nisam doživela takvu vezu sa nekim. Mislim da sam instinktivno osećala da bi mogla da postoji, da bi trebalo da postoji, ali nisam imala hrabrosti da stvarno poverujem. Zašto mi se to nije dogodilo?“

„Zato što je potrebno da imaš svoj put kojim te duša vodi da bi mogla sa nekim da ga deliš. Ako nisi imala hrabrosti ni da pronađeš svoj put, šta si očekivala? Da će se neko pojaviti kao u bajci i spasiti te od tebe same? Žao mi je, ali to se ne dešava.“

Ustao je i prišao zvonu. Jednim jakim i kontrolisanim trzajem je zazvonio. Čulo se prodorno dong koje je odzvanjalo u sve slabijim i slabijim dong, dong, dong, dong... Činilo se da zvuk nikada neće prestati da se čuje iako je bio sve tiši i dopirao je sa sve veće daljine. Posle mnogo vremena zvonjava se više nije čula, ali je tišina odisala zvukom koji je upila, šuštala je, zujala i zvečala njime.

Ponovo u Dvorani mnogih kapija, bez žurbe, ali i bez oklevanja prošla je kroz sledeće vratnice. Sasvim sigurno je znala da će se jednom vratiti na uzvišenje koje će prazno sad čekati na nju i odjeke njenog zvona.
 
Poslednja izmena:
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.