Dvoje mladih ljudi

[Demijurg]

Zamišljam dvoje mladih ljudi, momka i devojku, koji se vole, drže za ruke i veruju u neki novi, humani svet. Oni su duboko svesni društva u kome žive. Svesni su primitivizma i malograđanštine koja ih okružuje, svesni su laži i ucena koje dopiru sa svih strana, ali i pored toga oni su optimisti i oni se bore.

Njihova sloboda je jača od nesreće kojom su okruženi, jer se zasniva na bujanju mladosti, veri u život i u ljude. Oni nisu degenerisani načinom života koji vode, oni se ne opijaju, ne vire im špricevi ispod rukava, ne iživljavaju se nad drugima. Oni žive i nastoje i drugima da ulepšaju život. Drže se zajedno. Čuvaju jedno drugo. Iskreni su, dragi, lepi i nasmejani. Oni su simbol slobode. Oni su sloboda. Oni su izvor koji svojom bistrinom čisti sve pred sobom. Oni su pesma...

Njihova vera je jača od vere verskih fanatika; jača, jer se zasniva na istinskoj borbi za raj na zemlji, a ne za imaginarne rajeve na nebu. Njih boli tuđa bol, oni nisu imuni na tuđu nesreću - oni ne mogu da okrenu glavu na drugu stranu i da gledaju svoja posla. Ne, jer je ovaj svet njihov posao. Oni nemaju drugi svet, svesni su da mogu da ga učine boljim i lepšim, i trude se na sve moguće načine, svojim primerom, zajedno sa drugima, da to i urade.

Oni su istovremeno i ekolozi, i pesnici, i pedagozi, i radnici, i ljubavnici. Oni su sve naspram sveta koji ih svodi na ništa. Oni su sve naspram sveta koji sve oko sebe svodi na ništa i briše sve što je ljudsko; naspram sveta koji briše tradiciju, briše prirodu, briše ljubav, emocije, dodir, bliskost...

Tražim to dvoje mladih u ljudima oko sebe. Uporno ih tražim i sve teže ih pronalazim. Vidim samo očajnike prepuštene prljavštini koja ih nosi. Vidim samo isfolirane face koje truju sve pred sobom. Umesto da se uzdignu i polete, oni tonu sve niže i niže. Vidim samo promašaje koji se ređaju jedan za drugim, vidim uništenje svega postojećeg, i sistem koji razara sve pred sobom. Vidim samo bedu, jad i očaj.

Vidim ljude ovakve i onakve, srećem ih svaki dan, svuda, gde god da se okrenem, ali sve ređe vidim čoveka. Nema ga, nestao je...

Navikao sam na grubost, uvrede, prazne priče, navikao sam, mada nisam pristao na njih, i nikada i neću. Više me iznenadi nečija blagost i saosećanje, nečiji osmeh i pružena ruka, prosto me zadivi i dirne kao čoveka, nego bezosećajnost i primitivizam.

Na zlo se čovek ionako navikne, kao na fizički defekt, dok se dobroti uvek iznova raduje...

Gladan sam, kao i svi, iskrene ljubavi, prave ljudske pažnje i podrške. Gladan sam, a ponekad i očajan, okružen beskrajnom prazninom koja je sve veća i veća. Ali i pored svega trudiću se da celim svojim bićem sačuvam to dvoje mladih ljudi u sebi, jer bez njih, bez te vere i nade u bolje sutra, ništa drugo nije vredno.

Ako odustanem, kako mogu da očekujem od drugih da se bore?

 

[hirajgoagain]

uf da znash koliko je lako s te pozicije preci u tu nizhu samo neocekivano

 

[sunasceJeca]

Ja se nisam navikla na loše, na zlo i nikada neću. Kako da se naviknem, na ono što me je bolelo, doticalo? Kako to može čovek da zaboravi, da prežali, da te ne jede? Nisam ja takav čovek. Umem samo da potisnem i da ne budem više mazohista prema sebi. To sam razumela, i shvatila. Da je sve u načinu, na koji primam sve, na koji doživljavam. I kako ja odlučim da se nosim s tim, tako će da mi bude. Pa, sam lepo sve spakovala u neku fijočicu uma svog i lepo zaboravila. Neka to sve spava i neka pajka u zaboravu. Dosta je. Ja to više ne želim, ne volim i ne želim da mislim o tome, zato i ne mislim. U početku je baš bilo teško, pa lakše, lakše i sada je super. Mislila sam da ću ja biti ta, koja neće uspeti u svom naumu...ali sada vidim da je obrnuta situacija. Drugi neće uspeti, čak i kada budu to najžarkije želeli. O, da.

Ono što je najbolje u meni sačuvah. I čuvam. I nikada to u meni umreti neće. Čak i kada mene nestane. Jer opet će živeti kroz mene, jer ostaje zapisano sve. A, samo će fizički umreti nakon što ja jednog dana, kao i svi..prestanem u fizičkom obliku da bitišem.

Kao i svi, nevoljeni ljudi...gladna najlepših stvari...ali u toj gladi i žeđi, neću srljati...imam ja strpljenja, do Sudnjeg dana. Dok se ne pojavi čovek, kome trebam ja ovakva. Mislim da je sasvim, ali sasvim dosta za neke stvari, gde sam se ja trudila.

Odustala sam da čekam, na nedočekano, na ono što znam da doći neće. I to je ok. Prihvatam, da sam poražena. I to je utisnuto, u dušu, um, srce i telo...kao ožiljak. Da (za) pamtim, kako je bilo na dnu..čisto da mi se ne ponovi više nikad.

I kao svaki čovek, koji veruje u bolje sutra, čak i u punom crnilu i bolesti...ja opet sijaću. Kada bude trebalo.

Jer tada biće prepoznato, vrednovano, cenjeno, poštovano...i željeno.

Ja ću dočekati takvih i tih pet minuta.

Ne zvala se ja Jelena.

Ako ništa drugo...umreću pokušavajući.

 

[Аристократа]

Овај свет је материјалне природе, тако да склон пропадању, несавршенству и грешкама. Данашња ситуација је лоша куда год погледаш, али треба гледати добру страну свега. Ја сам рецимо пре био велики песимиста, свуда сам видео све лоше, сви су ми били грозни, цео свет је одвратан, да ја не припадам ту. И сада то некада помислим када паднем у неку депресију. Али схватио сам да ако будем тако гледао, да само себи шкодим. Па сам покушао да тражим добро у свима иако су лоши, да на то што се дешава зажмурим, оправдам тиме да је свет такав, несавршен, да свако има своју слободу, а да пробам наћи оно зрно доброте у свачијој души. Довољно је да само то гледаш, да на остало не обраћаш пажњу и бићеш срећнији, а и можда друге усрећиш. Трудим се да тако мислим, иде споро, често све то срушим услед нечега што ме изнервира, али успећу, створићу нови поглед на свет.

Наравно, треба човек да зна и ону лошу страну свега, злу страну живота, али то не треба да га окупира.
Што се тиче љубавног партнера, он је увек тај који је она супротна страна од тебе. То можда овако некад делује као да није, пошто ретко ко нађе своју половину, али мислим да није тако. Сваки човек нађе своју половину. То зашто се рецимо дешавају разводи је зато што човек не може да се навикне на ту своју половину јер се није навикао на себе. Човек није задовољан собом. Човек је комплетан када има другог поред себе.

Uporno ih tražim i sve teže ih pronalazim. Vidim samo očajnike prepuštene prljavštini koja ih nosi. Vidim samo isfolirane face koje truju sve pred sobom. Umesto da se uzdignu i polete, oni tonu sve niže i niže. Vidim samo promašaje koji se ređaju jedan za drugim, vidim uništenje svega postojećeg, i sistem koji razara sve pred sobom. Vidim samo bedu, jad i očaj.

Ево мало музике да дочара атмосферу