комшија
Stara legenda
- Poruka
- 95.955
Dvadeset četiri godine od ubistva Ivana Stambolića: Likvidacija nekadašnjeg mentora i prijatelja, na kraju, političkog protivnika
25. 08. 2024.
Na današnji dan pre 24 godine, ubijen je bivši predsednik Predsedništva Srbije Ivana Stambolić. Za njegovo ubistvo osuđeni su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti (DB) Srbije. Stambolić je ubijen po nalogu svog nekada bliskog prijatelja i političkog saradnika Slobodana Miloševića. Pravosnažna osuđujuća presuda, u kojoj je Milošević naveden kao nalogodavac, doneta je 2007. godine.
Ivan Stambolić je ubijen 25. avgusta 2000. godine; još tada se verovalo da je motiv njegove otmice i ubistva Miloševićev strag da bi nekadašnji politički mentor Stambolić mogao da mu bude ozbiljan politički protivnik; osamdesetih godina su bili najbliži politički saradnici i prijatelji. Do njihovog razlaza, međutim, dolazi na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, septembra 1987. godine.
Telo pronađeno posle skoro tri godine
Stambolića su na Košutnjaku u Beogradu otela petorica pripadnika JSO i odvezla na Zmajevac na Fruškoj gori. Ubijen je sa dva metka u potiljak, a telo je bačeno u jamu sa živim krečom. Telo je pronađeno tek u akciji Sablja, 2003. godine – organizovanoj posle ubistva premijera Zorana Đinđića – a policiju je do mesta ubistva doveo nekadašnji pripadnik JSO i svedok saradnik na suđenju, Nenad Šare.Mesec dana od otmice i ubistva Stambolića, Milošević je izgubio izbore za predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Smenjen je 5. oktobra 2000. godine, kada je pod pritiskom masovnih demonstracija morao da prihvati rezultate izbora na kojima ga je pobedio Vojislav Koštunica, kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS).
Suđenje i presuda
Suđenje za ubistvo Ivana Stambolića bilo je objedinjeno sa suđenjem za atentat na Vuka Draškovića u Budvi, 2000. godine. Prvostepena presuda doneta je 2005. i to je bila prva presuda na maksimalnih 40 godina zatvora za počinioce zločina.Na optuženičkoj klupi našli su se visoki funkcioneri Miloševićeve tajne službe, dok se samom Miloševiću tada već sudilo za ratne zločine u Hagu, gde je i preminuo 2006. Pravosnažna presuda za ubistvo Ivana Stambolića izrečena je 2007. godine. U presudi je navedeno da je nalogodavac – Slobodan Milošević.
Za ubistvo Stambolića pravosnažno su osuđeni najviši funkcioneri Državne bezbednosti i pripadnici JSO-a: Milorad Ulemek Legija i Branko Berček na po 40 godina zatvora, Nenad Bujošević na 35, Leonid Milivojević i Duško Maričić na po 30 godina, nekadašnji šef DB-a Radomir Marković na 15 godina zatvora – na koliko je osuđen i Nenad Ilić, dok je Milorad Bracanović dobio kaznu od dve godine zatvora.
Nedvosmislena optužba
Tužilac Mioljub Vitorović, u završnoj reči u postupku za ubistvo Ivana Stambolića, na osnovu dokaza, nedvosmisleno je optužio Slobodana Miloševića i njegovu suprugu Mirjanu Marković da su naručivali ubistva političkih protivnika.“Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno odredu DB-a namenjenom za likvidacije ali, šta je sa organizacijom ili njenim delovima koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja, u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti? U ovom trenutku nijedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je toliko veća, ali te odgovornosti ne treba se bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića istorija će osuditi“, navedeno je, pored ostalog, u završnoj reči.
Posle te završne reči, usledila je smena tužioca Mioljuba Vitorovića. Mirjana Marković je do smrti, 2019. godine, živela u Rusiji, gde je dobila politički azil.
Tajna služba Slobodana Miloševića svakodnevno je, prema saznanjima “Insajdera” objavljenim u serijalu „Službena tajna”, pratila i prisluškivala Ivana Stambolića i tako pripremila teren za otmicu, odnosno ubistvo.
Slučaj se tri godine vodio kao otmica. Dok je deo javnosti zahtevao da se slučaj rasvetli, predstavnici SPS-a i JUL-a izjavljivali su „pitajte ženu Ivana Stambolića gde joj se muž odšetao“.
link
Србијански партијски лидер Иван Стамболић никада није крио да је помогао да на чело подмлађеног партијског руководства у Србији дође Црногорац Слободан Милошевић уместо представника старе Србијанске партизанске генерације Драже Марковића која је учествовала у револуцији и која се као таква мрштила на визионарски план покојног Ивана Стамболића да тзв. 'малу привреду' учини једним од погона србијанске привреде - онако како ју ју видео Стамболић; у том сукобу са старим партијским кадром он излази као победник и Србија доживљава бум 'мале привреде.' Међутим, одмах после појаве великосрпског памфлета познатог као "Меморандум САНУ," по кафанама у Београду средине осамдесетих почиње да се прича о сукобу између Стамболића и Милошевића. Наиме, Иван Стамболић је "Меморандум" јавно означио као „in memoriam Југославији“, а Милошевић, који је на затвореним партијским састанцима осуђивао "Меморандум" далеко оштрије него либерални Стамболић, у јавности се о "Меморандуму" није изјашњавао уопште, чиме је јавност стекла утисак - у чему је била помогнута и од тадашње београдске жуте штампе - да је Милошевић "за Меморандум." Када је видео да је популарност на његовој страни и да тзв. "српски национализам" потекао из алкохолних испарења београдских кафана само чека свог вођу, као и да ће у својој нагло пробуђеној жељи да постане "српски Тито" добити подршку од тада свемогућег про-стаљинистичког (sic!) генерала ЈНА Николе Љубичића, Слободан Милошевић измишљотине тзв. "српског национализма" о "угрожености Срба ван [уже] Србије" узима као главне правце своје (анти)политике. Милошевић ће са својом групом пилећих мозгова уз помоћ поменутог Николе Љубичића да политички уклони Ивана Стамболића на чувеној Осмој седници, која је била реквијем нормалној Србији, да би Милошевићева удба 2000. године Стамболића и физички ликвидирала пошто је фигурирао као председнички кандидат за изборе одржане у септембру исте године на којима је Милошевић изгубио у првом кругу.
