Duša severa

[Teki]

Susrela sam se sa plavetnilom svojih ociju , sa odrazom sopstvene duše u njima. U mom životu pojavio se on - moj prijatelj...
Uzeo me je za ruku i pitao :
- D a li mi veruješ?
- Da li ti verujem ? Naravno , koliko i samoj sebi , i više od toga , odgovorih mu.
- Da li želiš da te naučim da hodaš po vodi? Pitao je.
- Da , bio je moj odgovor
- Želim to više od svega na svetu , prošaputah.
- Onda pođi sa mnom , zaboravi na sve što si do sada znala i ne osvrći se.
Pristala sam , i svom snagom potrčala za njim i uhvatila ga za ruku. Sigurnim korakom, kao da je svet nastao iz njegove reči, pokazivao mi je prirodu kojom smo hodali , kroz vreme i tuđe živote.
Nisam se osvrtala , jer sam mu beskrajno verovala.
Kao čarobno ogledalo , pred nama se pojavilo kristalno jezero.
- Zažmuri , rekao je , i ja sam ga poslušala.
Zakoračila sam , i nošena snagom volje, vođena njegovom sigurnom rukom , osetila sam umesto vode , sigurno tlo pod sobom. Jako sam želela da prekršim zavet , i da otvorim oči da se uverim u čaroliju , ali nisam, slepo sam mu verovala.
Nenadano , umesto toplog stiska ruke , osetila sam hladnoću ledenog vetra. Prekasno , spoznala sam da mi njegovi dugi prsti nestaju, klize sa dlana.Dok me je severni vetar bacao u okove , postadoh bolno svesna njegove izdaje.
Vrištala sam njegovo ime .
Nije me čuo.
Zaleđenih stopala , uhvaćena u raskoraku do sigurne obale , gde sam zbog njegove reči , ostavila sve što sam imala, ostadoh zarobljena.
Bol u grudima natera me da otvorim oči , borila sam se za dah!
Poslednje što sam videla , bila je njegova kosa , koja se stapala sa maglom .
Vriskom duše preklinjala sam ga da me ne ostavlja , a u hodnicima moje svesti , samo je odjekivao njegov smeh . Moj prijatelj je nestao ...
Pod mojim nogama tiho je progovorio tanak led...
U samrtnoj agoniji , spoznala sam da taj čovek u svojim grudima nema ljudsku dušu , već samo dodir severa.
Po slepim ulicama mog umirućeg razuma , kovitlale su samo njegove reči :
ZA TEBE BIĆU ZAUVEK TU , rekao je moj prijatelj ..

I nestao...

 

[sanja]

razumela....

 

[ilona]

Uzeo me je za ruku i pitao :
- D a li mi veruješ?
- Da li ti verujem ? Naravno , koliko i samoj sebi , i više od toga , odgovorih mu.

E zato ja odavno ne verujem ni sebi,ni drugima... Inace,svidja mi se stil :wink:

 

[Teki]

razumela....

nisam ni sumnjala.... :wink:

 

[Teki]

Uzeo me je za ruku i pitao :
- D a li mi veruješ?
- Da li ti verujem ? Naravno , koliko i samoj sebi , i više od toga , odgovorih mu.

E zato ja odavno ne verujem ni sebi,ni drugima... Inace,svidja mi se stil :wink:

hvala....

 

[Zena s greskom]

Ovo je priča o dvojici prijatelja koji su se šetali zajedno po pustinji.
Odjednom po putu su se počeli raspravljati i jedan je udario drugog.
Udareni se osjetio povrijeđen, ali bez riječi napisao je ovo na pijesku..
" DANAS SAM DOBIO UDARAC OD MOG NAJBOLJEG PRIJATELJA"
Produžili su tako sve dok nisu našli na jednu oazu gdje su se odlučili okupati. Onaj što je dobio udarac zamalo da se nije udavio kupajući se, ali život mu je spasio onaj drugi.
Kad je došao sebi taj što se umalo nije udavio, urezao je na jednom kamenu: "DANAS MI JE MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ SPASIO ŽIVOT!"
Prijatelj koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je: "Kada sam te udario - ono si napisao na pijesku, a sad ovo urezuješ u kamen - Zašto?"
Prijatelj mu je odgovorio: "Kad netko napravi loše, to trebamo zapisati na pijesku da bi vjetrovi izbrisali, ali kad netko uradi dobro, to trebamo izgravirati na kamenu da ga ništa ne može izbrisati!"
NAUČI SE DA ZAPISUJEŠ "RANE" NA PIJESKU, A "SREĆU" ureži u KAMEN.
Kazu da je potreban jedan minut da upoznaš posebnu ličnost.
Jedan čas da naučiš da je cijeniš.
Jedan dan da je zavoliš.
Ali jedan CIJELI život da je zaboraviš.....