Dum spiro,spero!!!

"Dok disem,nadam se!"

dobro zvuci....ponekad samu sebe zacudim koliko samo ima nade u meni...ponekad ne znam odakle izvucem snage da idem napred i razmisljam pozitivno....
kazu "sve je za coveka",i jeste tako....ali to "sve" ponekad zna i da pretera....
dali ste se ikada zapitali gde se nalazi vasa granica trpljenja?meni se sve cini da se ta granica uvek pomera,nit koja se stalno izduzuje,ali sve ima kraja....gde se nalazi vas kraj?
ja svakako ne vidim moj....i uvek mi u glavi sine neka nova pozitivna misao koja me navede da ostanem tu gde jesam i nastavim da grebem dalje....
uvek se nadam da ce se moje strpljenje i trud isplatiti jednog dana...
jednom mi je jedan decko rekao..."strpljivo si cekala i docekala,sa malim ispadima ali docekala!"
koliko ste strpljivi,dali je nada ta koja vas odrzava da nastavite dalje ili je to pak nesto drugo?
dobrota je premalo cenjena stvar....niko ne smatra da se na dobrotu treba vratiti isto tako dobrotom ili pak necim pribliznim...sve se svodi na zadovoljavanje sopstvenih potreba preko tudje grbace.....
i sva ta nepravda oko mene i dalje ne moze da me natera da odustanem od takvih ljudi....
kako to objasniti?!
 
Kliknite za proširenje...
I ja tesko odustajem ako mi je do nekog stalo, narocito kad verujem u neciju dobrotu. Ja sam granicu povukla bas danas i osetila veliko olaksanje. A stvar je u tome da prvenstveno tebi treba da je stalo do sebe same i da shvatis da imas pravo da budes srecna. Da to sto te neko mrcvari govori o nesposobnosti te osobe da vidi i cuje tebe.
U suprotnom si mazohista, ovisna o svom bolu.
 
ja sam jednom odustala od osobe do koje mi je mnooogo stalo...ali je bilo suvise mucno za mene..i dans mi padne na pamet i zapitam se sta bi bilo kada bi bilo...ali jbg...nisam imala snage...evo i sada se raztuzih...
 
uvek sam tezila da izvucem maksimum iz necega,jer nisam zelela da zalim tj da se pitam sta bi bilo da sam....
mozda u neku ruku i jesam psihicki mazohista,ali i tu je veoma mala granica kod mene...
vise je potreba da ucinim sve sto se moze i kada na kraju pukne za sva vremena,mogu da se pogledam u ogledalo i kazem sebi "ucinila si sve sto si mogla,znaci ti nemas zbog cega da zalis...sto je bilo do tebe ti si odradila..."
 
I ja sam mislila da me nikad u zivotu nece nista sprziti, pa eto desilo se...al' opet ne mogu da kazem da bih to izbrisala kad bih mogla, mislim da nas tuga ipak obogacuje. Verovatno cini i boljim osobama.
 
ja kazem...sve sto se desi u zivotu dobro ili lose...pogotovo ono lose....neka,i treba..covek tako za zivota nauci neke stvari...kad bi nam sve u zivotu bilo med i mleko ja mislim da bi smo mi bili dusevno prazne osobe....
 
sace tebi Lusy da skuchka jedan kapuchino:mrgreen:
ova tema je moja zivotna prica...otkako sam naucila da volim,i sta znaci to voleti i brinuti za nekog od tad sam i pocela da se ponasam i radim onako kako sam gore napisala...
uvek sam vise davala nego sto sam trazila da mi pruzaju....valjda to vuce jedno drugo:?
 
Ma vas dve ste srculenca jedna mala i slatka. Divne ste mi obe.
Evo vam srculenca da se oraspolozite, ako tako nastavite, pocecu i ja da cmizdrim, a taman sam prestala sa suzama...:lol:


heart.gif
heart.gif
 
muek ima gde god da se okrenes,samo je ljudi cuvaju u sebi...ovde na forumu nekako je uvek bilo olaksavajuca okolnost izloziti ono sto te muci....pa makar i kroz opravdanje da je u pitanju drug ili drugarica....
 
kako je lepo patiti, kako lepo, kako uzaludno, kako uzviseno a opet tako, tako mrtvo.
Bila jednom jedna kisna glista. I to nije bilo ni tako davno, ni tako retko, cak nije bilo ni negde posebno nego u jednom obliznjem parku. I bila zadovoljna ta kisna glista, srecna svojim okruzenjem imala bogatu trpezu, dobro drustvo. I jednog dana koji nije bio nista posebno razlicit od nekog drugog osim sto je bas tog dana pala kisa i napunila rupu kisne gliste. Izadje glista iz rupe da se ne udavi i krene da trazi drugo mesto da napravi svoj dom. Na tom putovanju glista nesvesna velike slike zivota krene preko asvaltne staze u parku. I tako dok je putovala glista ogreja sunce posle letnjeg pljuska. I tako poce patnja kisne gliste. Patila je glista, pekla se na suncu, polako prelazila put. Ali njene sanse da predje na drugu stranu nikada nisu presle nulu. Kada je bila negde na dve trecine primeti svoju drugaricu jos jednu kisnu glistu koja se bezbrizno brckala i kapi pljuvacke nedaleko od ivice puta. Kako joj se zgadila njena drugarica, i ceo taj svet u kome je lepo onima koji uzivaju u prljavstini. I nastavi da gmize po putu sve sporije i sporije kako se sve vise i vise susila. Mislila je da je sreca napustila i da na svetu nema pravde, tuzna ali ponosna sto se nije kupala u pljuvacci polako je napustala ovaj svet. I zazvoni skolsko zvono i pojurise deca kucama, ali kisne gliste nisu ostale nezapazene. Sutradan obe smrskana i sprzena tela obe gliste svedocila su o nekom vremenu i nekom klincu koji ih je obe zgazio. Preksutra ih nije ni bilo jer su ih pojele ptice.
Pa drustvo koja je glista bila upravu?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top