Očigledno je da je današnjem čoveku mnogo toga nejasno po pitanju samog njegovog funkcionisanja, njega kao bića sačinjenog od više komponenti.
1). Jedna grupa ljudi vidi čoveka kao golo fizičko biće koje se rađa, živi i umire bez da u samom životu vidi ikakvu svrhu, smisao i cilj. Za takvu grupu ljudi pre rođenja i posle rođenja nema ničeg.
2). Druga grupa ljudi vidi čoveka kao splet tela i emocija pri čemu su baš emocije sve što postoji pored fizičkog tela. Za tu grupu ljudi, slično prvoj, život počinje sa rođenjem i završava se sa fizičkom smrću...
3) Za treću grupu ljudi pored ovoga što vidi druga grupa dodaje se i Um koji se smatra kreatorom i nosiocem svesti. Kod njih provejava verovanje da tu nešto ostaje posle smrti a da nisu sigurni šta, kakjo i gde ostaje...
4) Kod ove grupe ljudi prehodnoj dodaju i Dušu (Biće) bez da imaju ideju šta se sa Njom stvarno događa i ko je tu najvažniji. Veruju da Duša dolazi i odlazi koristeći čoveka za neke njene nepoznate svrhe. Kako i zašto nemaju mnogo jasnih znanja...
5) Mogli bismo načiniti i više grupa sa blažim razlikama, ali petoj grupi možemo dodati one koji pouzdano znaju da je u sklopu kojeg zovemo čovek, najvažnija komponenta ujedno i prva a to je Biće ili Duša i da ta komponenta upravo jesmo mi, mi smo to što jesmo, Biće ili Duša. Ovi znaju i imaju iskustva izvan tela putujući višim realnostima u svesnom stanju i njihovo verovanje prestaje biti verovanje, pretače se u znanje jer isksutveno i svesno vide svako svoje telo, posećuju više svetove i shvataju funkciju svakog pojedinačnog tela...oni znaju, ne da veruju već znaju, da život ima jednu osnovnu svrhu a to je da mi kao Duše ovde doplazimo da iskustveno ekspandiramo svoju svest. Upravo ta SVEST zajedno sa razvijenimn kapacitetom LJUBAVI i stepenom SAMO-ODGOVORNOSTI čine ono što je nama najvažnije da razvijemo u dovoljno velikom kapacitetu. Ova tri kvaliteta su nerazdvojna i ova tri kvaliteta čine da mi u svakodnevnom životu ispoljavamo svoju ličnu Etičnost.
Otuda, naša lična ili prorodno razvijena Etičnost nije isto što i moral. Moral je skup društveno prihvaćenih pravila, navika i običaja koji su prihvaćeni kao normalni i prihvatljivi a sa time i opravdani pa se ljudi nastoje ponašati u skladu sa njima. Mnoga pravila morala od grupe do grupe ili od podneblja do podneblčja mogu biti toliko suprotstavljena da neka čak izgledaju i po malo morbidna.
Pa ipak, ako su pravila ugrađena u moral ispravno postavljana mogu i trebaju pomoći jednoj zajednici da očuva i održi svoju zajednicu od urušavanja ili od propadanja. Dobar moral u društvu može poslužiti kao 'šetalica' ili 'dubak' detetu koje još nije prohodalo - da drži dete uspravnim i na nogama.
Etičnost je uvek lična i odražava dosegnuti nivo svesti (ali i ljubavi i samo odgovornosti) jedne osobe. Ukoliko je etičnost jedne osobe iznad dosegnutog društvenog morala onda su takve osobe stubovi ili lideri u vođenju društvene zajednice svojim ličnim primerom. Moral može biti srušen u jednom društvu ali etičnost jedn osobe ne propada i takvi pojedinci čine snagu da grupe ili narodi ne propadnu i nestanu sa lica zemlje. Takvi su uvek dobra potka koja održava veze među porodicama, narodima i nacijama. Ljubav visoko-etičnih pojedinaca čini da život na ovoj planeti opstaje i u najgorim situacijama.
Utuda, možemo reći da je moral kreacija sačinjena umoviuma ljudi a um funkcioniše mehanički, veoma često opterećen mnogim pasijama koje znaju destruktivne. Sa druge strane Etičnost izvire i pokazuje dosegnuto duhovno stanje a to su Svest, Ljubav i Samo-odgovornost.
Etičnost se ne uči ni u jednoj školi, ni u jednoj religiji kakvim ih danas znamo i ni u jednoj ulici. Etičnost učimo tokom našeg životnog iskustva tokom stotine hiljada života koje mi kao Biće ili Duša proživljavamo.
Optuživati religije, ili nacije, ili boje koža ili bilo šta drugo za ratove i haotičnost na planeti može biti samo slika našeg nedovoljnog razumevanja života. Za te teške situacije smo krivi mi zbog svoje nedovoljne duhovne razvijenosti a to je zbog svoje još uvek niske svesti. Ako čak i oduzmemo religije, klubove, boje koža i sve drugo, ljudima, oni će izmisliti milčion drugih razloga da između sebe ratuju.
Zašto?
Čudmo ali istinito, zato što čovek, pre svega muškarac kroz sebe ima veliki protok duhovne snage sa kopjom ne zna šta da učini. Ili će je koristiti kroz svoja seksualna iživljavanja ili će je koristiti za dominacijom nad drugima odnosno za ratovanje sa drugim muškarcima po ma kom pitanju. Kada bismo sklonili žensku populaciju sa ove planete muškarci bi se tukli i ratovali sve do poslednjeg čoveka.
Pa ipak, tokom svih tih ratovanja, što su samo deo iskustava čovek ponešto i nauči a to je da, 'nanoseći drugima bol i patnju shvatio sam da je i ja moram trpeti i poodnositi iuz čega saznanjem da takva dela nisu dobra ni za mene ali ni za druge. Pre ili kasnije, mi kao jedinka, naučimo da zadavanje patnje, bola, otimačina, ubistva nisu nešto što treba praktikovati i to se u nas kao Bića8/Duše ugrađuje kao večiti aksiom ili osnovna postavka naše etičnosti sa kojom na dalje živimo. Iz tih razloga su danas visokoetični ljudi uvek za opciju ne ratovanja i ne nasilja.
Uviđamo da nam samo iskustva ugrađuju il inas nauče da je najbolji i jedino vredni izbor ljubav, saradnja, nesebičnost...
Praktično milioni ili bilioni iskustava svakom od nas kažu da je najbolje izabrati sve ono što je u skladu sa Zakonom Ljubavi. Kada to naučimo mi više nemamo potrebe dolaziti na ovu planetu, ili bilo koju drugu. Sa tim stadijumom mi smo završili svoje školovanje tokom stotina hiljada života. Mi napustamo ovu planetu zauvek, ali planeta ne bude bez drugih koji tek nastupaju da uče svoju školu baš ovde na istim poligonima.
Da li će neko u ovakvu priču poverovati ili ne malo je važno, jer svako ima svoju priču a naše priče trebaju i biće različite jer one proističu iz hiljade i hiljade naših minulih života. Posle dovoljnog broja života svako od nas će znati i bukvalno živeti u skladu sa svojim unutarnjim znanjem da je ljubav jedini ispravni izbor. Dotle, ako ne ratujemo sakopljima, ili vatrenim oružjem ratovaćemo na raznim forumima jer nam naš ego neće dozvoliti da se predamo tako lako.
Naš ego je spreman da uništi i svoje telo i um u kojem je kreiran samo da bi bio u pravu.
Mi počnemo stvarno učiti i razumeti tek kada poželimo naći nekog da od njega saznamo nešto za šta osećamo da nam nedostaje da bismo se upotpunili ili kompletirali. Sve dok jurimo okolo da dokazujemo kako smo mi otkrili sunce ili galaksiju ili spoznali zakone života dotle smo još poput odbačene novine koju svaki povetarac podigne, ponese i baci u neki jarak.
Prijatno!
