Duhovnost kao stub morala

"Okretanje Bogu" nema nikakve veze sa "moralnim vrednostima". Tokom cele istorije, kao i danas, ljudi su učinili, a i danas čine, najgora moguća zla. Međuverska mržnja, netolerancija i "sveti ratovi" ("krstaški" "džihad", inkvizicija razdvajanje hindusa i muslimana u dve države, Indiju i Pakisatan, uz 11. miliona mrtvih, rušenje Jugoslavije itd), sve u ime vere i Boga, još uvek traju.
 
"Okretanje Bogu" nema nikakve veze sa "moralnim vrednostima". Tokom cele istorije, kao i danas, ljudi su učinili, a i danas čine, najgora moguća zla. Međuverska mržnja, netolerancija i "sveti ratovi" ("krstaški" "džihad", inkvizicija razdvajanje hindusa i muslimana u dve države, Indiju i Pakisatan, uz 11. miliona mrtvih, rušenje Jugoslavije itd), sve u ime vere i Boga, još uvek traju.
Kada su u bezizlaznim situacijama, pa navici, instinktu ili iz drugih razloga, dok cekaju neizbezno mnogi, ne svi, se okrecu molitvi kao utesi ili ahtevu za pomoc....
 
U kriznim vremenima ljudi se okrecu Bogu, medjutim, cak i oni koji nisu vernici okupljanjem oko moralnih vrednosti generisu pozitivnu energiju, poznatu ljudima koji veruju u Boga.
Kakva su iskustva u tom domenu?

Okretanje Bogu koji je surovi deco ubica i koji krši sopstveni zapovesti? Koji sam krši sve moralne vrednosti koje je postavio?
Doneo je je zakon protiv preljube dok je sam kresnuo zaručenu ženu i napravio joj dete? O tom Bogu govorimo? Tu nema nikakvog morala. To je jedna tiranija praćena morbidnim zakonima.
 
Mozda bi vam bilo lakse da uvedete dva pojma Moral i moral....Moral je ono sto proistice i saradjuje sa Etikom, znaci svevremenske vrednosti koje bi bile svevremenski savrsene za uredjenje medjuljudskih odnosa (to obicno znaci nisu savrsene ni za jednog realnog pojedinca jer on sam nije ni svevremene svesti niti je savrsenog emotivnog stanja i svesti) i moral koji je dogovor vise ljudi o medjuljudskim odnosima....da uzmemo to za pocetak, da ne sirim o raznim moralima...

Tada ne bi imali vezu izmedju moralnosti i Boga, ali bi npr imali vezu izmedju pojedinacne moralnosti i Boga jer su oba potreba pojedinca, prvo da shvati i uredi svoje odnose sa drugim ljudima tj kako se on postavlja prema drugima, a Bog kao potreba za verovanjem ili Bog kao potreba za zaokruzivanjem shvatanja u oblasti nepoznatog....

Duhovnost, rec koja je upotrebljena je prvo mnogima nejasna, drugo i sama je nejasna zbog same prirode ljudskog uma....

Sta obicno ljudi uzimaju kao duhovnost....?
Obicno uzimaju neko religijsko osecanje....a onda govorimo o religijskom moralu....zasto onda trpati tu duhovnost....pretenciozno , netacno , sugestivno , manipulativno...

Ali ako duhovnost gledamo kao Bozije zakone, a to retko ljudi gledaju, jer im se cini ili previse tesko ili previse neprirodno ili smatraju da bi onda morali da prestanu sa svojim malo levo malo desno tehnikama a te tehnike su vecini toliko drage zbog koristi koje imaju ili emocija nadmenosti koje pruzaju...pa im se ne odbacuju..
E onda duhovnost moze biti deo rasprave o stub pojedinacne moralnosti....ali to je pojedinacna....nije moral, ima neke zajednicke delove sa Moralom, ali bas zbog zahteva da se odbaci tehnika malo levo pa desno nema skoro ni malo veze sa moralom...

A u kriznim situacijama su novopeceni sujevernici, a taj njihov bog nije Bog nego Totem.....ma kako ga zvali....i garantujem da tu nema nista od njihove promene iznutra...to ti je samo primirivanje da ne bi popio kaznu, pri cemu kaznu on sam definise kao slucajnost koja ce se bas njemu desiti a nije pozeljna...
Uvek je tu prisutna i bar u jednom trenutku sujeta, stara svest koja se ispolji bar jednom negde, u smislu ma nece mi nista biti bas sad i bas zbog ovoga, a moram da uradim ovo jer sam ja takav....
U prevodu za karantin, ma ima da uradim neku nameru, koja uopste nije fizicka potreba nego sujetna potreba, a nece me nista strefiti jer cuva me moj Totem, tj on ga zove Bog...
Praksa naravno ne funkcionise tako...
Ljudi ne primecuju ovaj jedan trenutak koji 100% mora da se javi, kod onih sujevernih novopecenih vernika.

Ovo poslednje je verovali ili ne bas u skladu sa moralom....
Moral sa malo m je ustvari i napravljen da sluzi kao usmerenje, a ne kao zakon...tj svi ga krse , treba da se krsi, za decu je tu da ih vaspitava, a za odrasle da ga krse kad im ne odgovara ili smatraju da je preteran...
Nesto kao ulica na koju izlaze dvorista...neko ima upust veci , neko manji, ulica je ta koja prolazi, a dvorista pocinju za svakog razlicito...
 
Očigledno je da je današnjem čoveku mnogo toga nejasno po pitanju samog njegovog funkcionisanja, njega kao bića sačinjenog od više komponenti.
1). Jedna grupa ljudi vidi čoveka kao golo fizičko biće koje se rađa, živi i umire bez da u samom životu vidi ikakvu svrhu, smisao i cilj. Za takvu grupu ljudi pre rođenja i posle rođenja nema ničeg.
2). Druga grupa ljudi vidi čoveka kao splet tela i emocija pri čemu su baš emocije sve što postoji pored fizičkog tela. Za tu grupu ljudi, slično prvoj, život počinje sa rođenjem i završava se sa fizičkom smrću...
3) Za treću grupu ljudi pored ovoga što vidi druga grupa dodaje se i Um koji se smatra kreatorom i nosiocem svesti. Kod njih provejava verovanje da tu nešto ostaje posle smrti a da nisu sigurni šta, kakjo i gde ostaje...
4) Kod ove grupe ljudi prehodnoj dodaju i Dušu (Biće) bez da imaju ideju šta se sa Njom stvarno događa i ko je tu najvažniji. Veruju da Duša dolazi i odlazi koristeći čoveka za neke njene nepoznate svrhe. Kako i zašto nemaju mnogo jasnih znanja...
5) Mogli bismo načiniti i više grupa sa blažim razlikama, ali petoj grupi možemo dodati one koji pouzdano znaju da je u sklopu kojeg zovemo čovek, najvažnija komponenta ujedno i prva a to je Biće ili Duša i da ta komponenta upravo jesmo mi, mi smo to što jesmo, Biće ili Duša. Ovi znaju i imaju iskustva izvan tela putujući višim realnostima u svesnom stanju i njihovo verovanje prestaje biti verovanje, pretače se u znanje jer isksutveno i svesno vide svako svoje telo, posećuju više svetove i shvataju funkciju svakog pojedinačnog tela...oni znaju, ne da veruju već znaju, da život ima jednu osnovnu svrhu a to je da mi kao Duše ovde doplazimo da iskustveno ekspandiramo svoju svest. Upravo ta SVEST zajedno sa razvijenimn kapacitetom LJUBAVI i stepenom SAMO-ODGOVORNOSTI čine ono što je nama najvažnije da razvijemo u dovoljno velikom kapacitetu. Ova tri kvaliteta su nerazdvojna i ova tri kvaliteta čine da mi u svakodnevnom životu ispoljavamo svoju ličnu Etičnost.
Otuda, naša lična ili prorodno razvijena Etičnost nije isto što i moral. Moral je skup društveno prihvaćenih pravila, navika i običaja koji su prihvaćeni kao normalni i prihvatljivi a sa time i opravdani pa se ljudi nastoje ponašati u skladu sa njima. Mnoga pravila morala od grupe do grupe ili od podneblja do podneblčja mogu biti toliko suprotstavljena da neka čak izgledaju i po malo morbidna.
Pa ipak, ako su pravila ugrađena u moral ispravno postavljana mogu i trebaju pomoći jednoj zajednici da očuva i održi svoju zajednicu od urušavanja ili od propadanja. Dobar moral u društvu može poslužiti kao 'šetalica' ili 'dubak' detetu koje još nije prohodalo - da drži dete uspravnim i na nogama.
Etičnost je uvek lična i odražava dosegnuti nivo svesti (ali i ljubavi i samo odgovornosti) jedne osobe. Ukoliko je etičnost jedne osobe iznad dosegnutog društvenog morala onda su takve osobe stubovi ili lideri u vođenju društvene zajednice svojim ličnim primerom. Moral može biti srušen u jednom društvu ali etičnost jedn osobe ne propada i takvi pojedinci čine snagu da grupe ili narodi ne propadnu i nestanu sa lica zemlje. Takvi su uvek dobra potka koja održava veze među porodicama, narodima i nacijama. Ljubav visoko-etičnih pojedinaca čini da život na ovoj planeti opstaje i u najgorim situacijama.
Utuda, možemo reći da je moral kreacija sačinjena umoviuma ljudi a um funkcioniše mehanički, veoma često opterećen mnogim pasijama koje znaju destruktivne. Sa druge strane Etičnost izvire i pokazuje dosegnuto duhovno stanje a to su Svest, Ljubav i Samo-odgovornost.
Etičnost se ne uči ni u jednoj školi, ni u jednoj religiji kakvim ih danas znamo i ni u jednoj ulici. Etičnost učimo tokom našeg životnog iskustva tokom stotine hiljada života koje mi kao Biće ili Duša proživljavamo.
Optuživati religije, ili nacije, ili boje koža ili bilo šta drugo za ratove i haotičnost na planeti može biti samo slika našeg nedovoljnog razumevanja života. Za te teške situacije smo krivi mi zbog svoje nedovoljne duhovne razvijenosti a to je zbog svoje još uvek niske svesti. Ako čak i oduzmemo religije, klubove, boje koža i sve drugo, ljudima, oni će izmisliti milčion drugih razloga da između sebe ratuju.
Zašto?
Čudmo ali istinito, zato što čovek, pre svega muškarac kroz sebe ima veliki protok duhovne snage sa kopjom ne zna šta da učini. Ili će je koristiti kroz svoja seksualna iživljavanja ili će je koristiti za dominacijom nad drugima odnosno za ratovanje sa drugim muškarcima po ma kom pitanju. Kada bismo sklonili žensku populaciju sa ove planete muškarci bi se tukli i ratovali sve do poslednjeg čoveka.
Pa ipak, tokom svih tih ratovanja, što su samo deo iskustava čovek ponešto i nauči a to je da, 'nanoseći drugima bol i patnju shvatio sam da je i ja moram trpeti i poodnositi iuz čega saznanjem da takva dela nisu dobra ni za mene ali ni za druge. Pre ili kasnije, mi kao jedinka, naučimo da zadavanje patnje, bola, otimačina, ubistva nisu nešto što treba praktikovati i to se u nas kao Bića8/Duše ugrađuje kao večiti aksiom ili osnovna postavka naše etičnosti sa kojom na dalje živimo. Iz tih razloga su danas visokoetični ljudi uvek za opciju ne ratovanja i ne nasilja.
Uviđamo da nam samo iskustva ugrađuju il inas nauče da je najbolji i jedino vredni izbor ljubav, saradnja, nesebičnost...
Praktično milioni ili bilioni iskustava svakom od nas kažu da je najbolje izabrati sve ono što je u skladu sa Zakonom Ljubavi. Kada to naučimo mi više nemamo potrebe dolaziti na ovu planetu, ili bilo koju drugu. Sa tim stadijumom mi smo završili svoje školovanje tokom stotina hiljada života. Mi napustamo ovu planetu zauvek, ali planeta ne bude bez drugih koji tek nastupaju da uče svoju školu baš ovde na istim poligonima.
Da li će neko u ovakvu priču poverovati ili ne malo je važno, jer svako ima svoju priču a naše priče trebaju i biće različite jer one proističu iz hiljade i hiljade naših minulih života. Posle dovoljnog broja života svako od nas će znati i bukvalno živeti u skladu sa svojim unutarnjim znanjem da je ljubav jedini ispravni izbor. Dotle, ako ne ratujemo sakopljima, ili vatrenim oružjem ratovaćemo na raznim forumima jer nam naš ego neće dozvoliti da se predamo tako lako.
Naš ego je spreman da uništi i svoje telo i um u kojem je kreiran samo da bi bio u pravu.
Mi počnemo stvarno učiti i razumeti tek kada poželimo naći nekog da od njega saznamo nešto za šta osećamo da nam nedostaje da bismo se upotpunili ili kompletirali. Sve dok jurimo okolo da dokazujemo kako smo mi otkrili sunce ili galaksiju ili spoznali zakone života dotle smo još poput odbačene novine koju svaki povetarac podigne, ponese i baci u neki jarak.
Prijatno!
 
Не слажем се са насловом. Моралност се добија по дефолту не мора бити везана за духовност тако да духовност не може бити стуб, али може бити бочна потпора.
 
kako onda objasnjavas masu ljudi bez morala koji su ujedno ateisti
Нема шта ту да се објашњава, сви се рађају са моралом, и онај у Индији и онај у племену у Амазонији и онај у Србији. Атеиста се постаје када из револта одбациш Творца и када радиш на сузбијању личног и друштвеног морала. Деца која одрастају у атеистичком окружењу опет имају морал, док се не науче другачије...
 
Нема шта ту да се објашњава, сви се рађају са моралом, и онај у Индији и онај у племену у Амазонији и онај у Србији. Атеиста се постаје када из револта одбациш Творца и када радиш на сузбијању личног и друштвеног морала. Деца која одрастају у атеистичком окружењу опет имају морал, док се не науче другачије...
stani malo ako kazes da moral postoji van crkve sto onda kazes da se ateista postaje kada odbacis Tvorca? Da je to tako onda bi bio moralan apsolutno svako
 
stani malo ako kazes da moral postoji van crkve sto onda kazes da se ateista postaje kada odbacis Tvorca? Da je to tako onda bi bio moralan apsolutno svako
Човече читај оно што сам већ написао да не објашњавам... Морал је фабричко подешавање сваког човека без обзира на религију и веровање. Црква га уобличава и подгрева, а атеизам презире јер не може да га научно објасни, и на микро и макро плану га одбацује накнадно, тј када постане милитантни атеиста, материјалиста, или неки други отпадак од суштине...
 
Човече читај оно што сам већ написао да не објашњавам... Морал је фабричко подешавање сваког човека без обзира на религију и веровање. Црква га уобличава и подгрева, а атеизам презире јер не може да га научно објасни, и на микро и макро плану га одбацује накнадно, тј када постане милитантни атеиста, материјалиста, или неки други отпадак од суштине...
veze s vezom nema to sto pricas
 
Naravno da postoji moral i kod ateista, čak i bez verovanja u Boga, kao saosećanje ka drugom ljudskon biću, kao savest. A, mislim da je duhovnost više od vere u Boga. Kako komentarišete to da su glasovima uslovljavali ljude da se pojave u crkvama za Uskrs?? (Znam da nije tema, ali je primer kako uraditii nemoralno zarad, recimo, vere u Boga.
 
Naravno da postoji moral i kod ateista, čak i bez verovanja u Boga, kao saosećanje ka drugom ljudskon biću, kao savest. A, mislim da je duhovnost više od vere u Boga. Kako komentarišete to da su glasovima uslovljavali ljude da se pojave u crkvama za Uskrs?? (Znam da nije tema, ali je primer kako uraditii nemoralno zarad, recimo, vere u Boga.
ko je uslovljavao
 
Зна се како се спасава од грехова, за све има лека у хришћанству. Жао ми је што неки не разумеју универзалност морала кога религија не условљава... Баш онако... Плитко..
 

Back
Top