Duhovna poezija

[Kerkyra]

„Звезда се јави, цареве води“​

Звезда се јави, цареве води,
Нов Цар се роди, Христос се роди!
Од нове звезде Исток се жари,
За новом звездом путују цари.
Ноћу путују а дању ћуте,
Прелазе лако далеке путе.
Њих води звезда, звезду анђели,
Док су пећини светој приспели.
Ту звезда стаде, к земљи се склони,
И Творцу своме смерно поклони.
По њој мудраци, пуни трепета,
Познаше славу Цара детета,
Клекнув, пролише сузе радости:
– Добро си дошо, Царе светлости,
Славо вечита, Сунце истине,
Добро си дошо, Божији Сине!
Исток те чека, Запад те сања,
Земља је Твоја, сва ти се клања.
До сад цареви – ево нас сва три,
Сад слуге Твоје – Цар си само ти.

владика Николај​

 

[Змај-Баћушка]

Ne idi, nije sve tako crno belo, ima i mnogo lekara koji veruju. Samo se smiri i razmisli. A ima i mnogo istine u onome sto si napisao u toj temi. Izvini ako je nesto do mene, ne razocaravaj se.

Сетио сам се како сам некад чувао стражу крај Комрена, па сам се вратио. Остали смо дужни нешто један другом, и Ниш мени, а и ја њему. Ово је ваљда то. Да покушам још једном, иако је игра - намештена.

 

[Kerkyra]

Сетио сам се како сам некад чувао стражу крај Комрена, па сам се вратио. Остали смо дужни нешто један другом, и Ниш мени, а и ја њему. Ово је ваљда то. Да покушам још једном, иако је игра - намештена.

U kom smislu da pokusas jos jednom i u kom smislu mislis da je "igra namestena"? Koja igra? Da li hoces da opet pokusas da otvoris temu?

Sto se mene tice, otvori, ima nesto sto je za kritiku kod oba iskljuciva stava, i radu cu jos jasnije ponoviti.

 

[Змај-Баћушка]

Српски запис из Ракинца



Преци села дивни ови
Камење су своје дали
Смедереву деспот Ђурђу
Тврђавом да нас прослави

Сваки отац градио је
Знојне муке знао своје
Да Тврђава данас стоји
Да се дичи Србин ко је

Ал'дођоше чудни дани
Турска власт нам закон била
У турака све је лажно
Лажна су времена била

Дође време у истини
Да се стоји да се збори
Скупио се народ цели
Државу да нам обнови

Први дани у слободи
Много ли се тога жели
Дође и кнез један српски
У Ракинац по потреби

Лепе су вам овде куће
А добар је видик амо
Хајте зато мила браћо
Куће да вам премештамо

Шта ће куд ће ракинчани
Узеше се припремати
И колевке и иконе
И огњиште премештати

Ал'их гледа силан кнеже
Још им нешто зборит хтеде
Да имању своме приђе
Присмета му див-дрвеће

Па он рече да се секу
Стари храсти ракинчански
Ракиначни нек их секу
Силан кнеже да не казни

Моле кнеза у сузама
Добри људи ракинчани
Немој кнеже, не ваља се
Немој запис уништати

Запис нас је од турака
Годинама сачувао
Ко ли ће нас у слободи
Силних лажи сачувати

Маните ме празноверци
Од дрвећа да се чувам
Кнеже српски сада ја сам
Могу и вас да одувам

Припази се добри кнеже
Какве ветре ти призиваш
Дрва српског ти си грана
Зашто дрво српско дрмаш

Немој кнеже не ваља се
Упорни су ракинчани
За куће ти не кукасмо
Ал' дрвеће ово мани

То дрвеће старије је
И од нас а и од тебе
У њему је корен овај
Да нам корен не истребе

Ако ли се кнеже решиш
Сећи ову српску грану
Можеш себе да исечеш
Да потомци твоји стану

Нећете ме одвојити
Од намере моје ине
Ја сам реко да се сече
Почињите дакле с тиме

Не можемо закукаше
Добри људи ракинчани
Секире нам дрво неће
Засећи но загребати

Кад је тако рече кнеже
Ево вама и алата
Донех вам га из Европе
Да се њиме послужите

У Европи тако кују
Ковачи су њини вешти
За дукате купује се
У прекоме граду Пешти

Тад кренуше са сузама
Ракинчани храсте сећи
Европска та секира их
Брзо храста српског реши

Кад је пало и последње
Дрво што је било запис
Удар грома зачује се
Па и кнеже ту трже се

Ладна вода са њега се
Нека чудна поче сливат
Црној земљи својој паде
И записа свог дозиват

Окупљени од свог страха
Прилазише своме кнезу
Да би чули шта то збори
Запис, запис ! – усне тресу

+ + +

Оде кнеже престави се
Потомци му ' власти били
Где храстови некад беху
Стрељану су направили

Ту се Апис обучаво
Како боље да запуца
На својега записаног
Краља ослободиоца

Краљ нам добри с Хиландара
Доне стару Хрисовуљу
Мирослава Јеванђеље
Да записи не иструну

А Аписа сјетоваше
Отаџбину круна чува
Немој! Немој! Не ваља се
Да нас ветар не одува

Нећете ме одвратити
Од намере моје ине
Европски је пиштољ добар
Да завршим брзо с њиме

Пуче пиштољ изненада
Трећег дана о Тројици
Деветсто и трећег лета
Официрског јуде хици

У том чину нечасноме
Нема славе нема части
Заверу су учинили
Силни људи жељни власти

Власт је таква да се чини
Да ни кнеже смртан није
Да се своје смрти сети
Не би несто из Србије

Па и храсте староставне
Не би секо но би чуво
Потомке му с позорнице
Власти ветар не би сдуво

У Ракинцу ливада нам
Место храста пољем њише
А сећање династијско
Нема где да се запише

+ + +

Гледо Апис отаџбину
Како се у гробље слега
За све лоше што се збило
Окривише људи њега

Па су га и осудили
Краљ и народ жељни правде
Краљ којег на престо дове
Изрекну му смртне казне

Где Аписа погубише
Кедри красе погреб царски
А кедрови браћо мила
Храстови су Хиландарски
Без записа сада лежи
Међ' записаним борцима
Само цифра једна стоји
Опомена потомцима

Пет иљада двадес'седам
Стоји где би запис био
Питао се после народ
Је ли тол'ко заслужио?

Хоће ли икада моћи
Ова прича да се сврши
На свакоме од нас лежи
Дужност своју да изврши

Краљ се круне не нагледа
У Марсељу згуби главу
Комунисти убише га
Народ с којим дели правду

Немој! Немој! Не ваља се
Не слуша то нико сада
Неум! Неум! Зацари се
А неснага – кладе ваља

У народу сад је шанса
Да се конац види овом
Хоћемо ли почињати
Започнимо свак са собом

Мужеви што своју децу
Не науче ић'у цркву
Засекли су српски запис
И рађају децу мртву

Таква деца јадна биће
Паук који крви сише
Коме ли сте рађали их?
Коме да се то припише?

Жена која родит' неће
У утроби запис дави
Кад зачује песму ову
Нек се јадом својим бави

И Милоша и Лазара
У утроби погубише
Свет не памти ни турака
Да нас тако уништише

Зашто сте се мила браћо
Ви на запис намерили
Немој! Немој! Не ваља се
Поруку сте разумели

Запис није просто дрво
Покајничке сузе иште
На њему је запис Христов
Који сваку рану биште

Онај који свима суди
Запису је своме дорек
Свог записа који сече
Без имена биће довек

На крају ће и сам себе
Као запис запилати
Зато све што је Европско
Треба брзо побацати

Српско што је све је лепо
Све је редно, берићетно
Нека запис наш порасте
Нек се њиме краси лето


(Змај Баћушка, из збирке: "Огрлица за Царицу")

 

[Змај-Баћушка]

U kom smislu da pokusas jos jednom i u kom smislu mislis da je "igra namestena"? Koja igra? Da li hoces da opet pokusas da otvoris temu?

Sto se mene tice, otvori, ima nesto sto je za kritiku kod oba iskljuciva stava, i radu cu jos jasnije ponoviti.

Није тема, него лични блог.

 

[Kerkyra]

Није тема, него лични блог.

Dobro, to mozda i jeste vec "resenje".

 

[Змај-Баћушка]

Oцу Сави – Србском Крстоносцу



Светом Сави кликћу српски птићи
Голуб птици њени голубићи

Свети Саво Огњу благодатни
Што си наше напунио свеће
Српски народ за тобом се креће

Ти си нашег рода перјаница
И пред Богом часна узданица
Богознајне отварао си школе
Зато ти си Светац кога воле

Ти земаљско презрео си царство
И у Христу пронаш'о богатство
Огњем душа окупана, чиста
блиста сјајем Васкрслога Христа

Србску земљу ти си осветио
Покровом је својим заштитио

Крст си часни деци даривао
Зато нек си блажен Оче Саво


(Змај Баћушка, из збирке: "Огрлица за Царицу")

 

[Сале]

Да знаеш, мори моме, да знаеш,
кол'ка је, жалба за младост...

На порта би ме, моме, чекала,
С коња би ме, моме, скиднала,

На чардак би ме, моме, водила,
У лице би ме, моме, љубила.

 

[Kerkyra]

"ПАСТИРУ ДОБРИ"

Пастиру добри, што стадо чуваш
И о сваком јагањцу своме бринеш,
Не дај да звери које ме траже
Мржњом својом растргну мене.

И зато брини Пастиру добри,
Јер ако одем ја негде сам,
Онда ми више повратка нема,
Гресима бићу затрпан.

Пастир си који стадо не губи,
Сазнање ово храбри и мене,
И јагње које не зна шта хоће
Љубављу својом држиш уз себе.

Милутин Попадић,
вероучитељ на Косову и Метохији

 

[Змај-Баћушка]

В е с н и н а



Светог Саву бију комунисти
Кидају му и руке и ноге
И ваде му очи из лобање

Мисле тако славу заслужити
Ал'не славу праву светосавску

Откинуше цркву македонску
Спремише се и за црногорску
А Косово да дају шиптару

Круне тело вечног Светог Саве
Од круњеног отимљу имање

Шамарају свеце у кивоту
Фресколиким очи прекапају

Свештенике, браћу калуђере
Што побише што ли расрбише
Што на муке тамничке вргоше

Светац смета несветом народу
Да он живи по мери „напретка“
Са душманом у миру се живи
Ал' тај мир је „крвава превара“

Комунисти сваког облагаше
Да напредно – што сваком потребно
Прећуташе оно што ј' истина
Да напредно - исто што несвето

Свог отрова – црвену неверу
У школама силом наметали
А цркве су кључем закључали
Да би деци Бога одузели

Све то трпи Свети Отац Сава
Ал' последње отрпет' не мог'о
Што му децу србску затроваше
Небеског им хлеба одузеше

Авион је ЈАТ-ов полетео
Три-шест-седам де-це-девет Боинг
Из Шведскога града престонога
У Београд град окупирани
Се''мдес' друге уочи празника
У њему су многи комунисти
Све напредан до напредног седи
Вино пије и победу слави
Где „напредак“ Свеца победио
Па му нема спаса ни отпора
Већ му чине што је њима драго

Међу њима млада стјуардеса
Њено име слави крај од зиме
Она слуша своје послушање
Вино точи, носи и односи

Кад бејаху међи о тромеђи
Међ Њемачком, Пољском и још једном
Славном земљом Светога Горазда
Трију мора водом што напаја
А код села Србске Каменице
Што је симбол Светог Оца Саве
Србског кама – Богу посвећеног
На ком Господ Србску цркву држи
Кад зазвони звоно за вечерње
Те започе служба Светитељу
Гром удари напредни авион
Те разбаца људе комунисте
Као грудве снега – ледењаке
Да падају са ледних висина
У наручје снежне оранице
У атару Србске Каменице

Чим се рупа страхотна отвори
Многи гости вином опијени
Том рупчагом беху затечени
Док бејаху у страху и бесу
Руке склапа млада стујардеса
Вуловића Весна и моли се
Топлим срцем Живога замоли
И Светога Оца Светитеља
Да јој буде меко приземљење
Плачном срцу – весело спасење

Авионска рупа самлеваше
Све што јој се у ждрело ложаше
Предвоји се авион на пола
Комунисти осташе напредни
У напретку своме настрадаху
Из челичног кљуна испадаху
Ко буктиње са неба падаху
А назадни – робље напредњачко
У репу се тога сачуваше
Јер се свога назадног држаше

Ал' се нико тако не сачува
Ко молитвом Вуловића Весна
Док се страшно са неба падало
Њој се срце за Бога држало
Десет хиљад' метра се падало
С молитвом се није престајало

У округу Чешкоме – Дечињем
Где су Уста двери чешког града
Где Билина у Лабу улива
Лаб је река србска знаменита
Што Косово она водом крсти
А у Чешкој има имењака
Која спаја брата и небрата
Чешку – земљу Светога Горазда
И са њоме све њене комшије
Њемачку те Пољску, Аустрију
Ту у атру Србске Каменице
Бруно Хенке, шумар крајевине
Што бејаше војник Царевине
А потомак Лужичке Србије
Жирић добри од Храста Лужњака
Изашао да дрво прецепи
Своме дому огрев да донесе
Трудну жену своју да огреје
Осми месец она ухватила
Женско дете чека у утроби
Питају се како ће се звати

Сече тако суве цепанице
У срцу му љубав породице
Кад на небу праснуше громови
Заљуља се слика авиона
Из њег људи стреме запаљени
И падају к' замрзнутој земљи
Секир' баци хита да помогне
Да се нађе другом у невољи
На пропланак олупина пала
Далеко је ваља потрчати
У то и снег почео падати
Клизав терен танка поледица
Што је зову „ного-ломилица“
Ал'не хаје колено Адамско
Што у журби може погинути
Већ се жури стићи и претећи
Галоп смрти брзог коњаника
Кад се зачу из шуме јечање
С леве стране негде крај пута је
Нека жена у помоћ дозива
У густоме шибљу завучена
Нигде врата на шибљу густоме
Па је Бруно у снег залегао
Пузећи се кроз шибље прошао
Усред шибља би реп авиона
Реп што беше страшна олупина
Из њег'ноге женске извириле

Лимарију Бруно померио
Те љепоту девојку открио
Што му с' неба у криоце пала
Плавих коса лица блиставога
Дугих ногу тела гиздавога
Да ни ране што је окупале
Љепоту јој нису нагрдиле
Добри Бруно није час часио
Већ' се ратног искуства сетио
Кад рањене борце неговао
Весну србску тешку рањеницу
А са неба сретну падалицу
Преви брижно те ране ублажи
Лим ко санке ту се пронашао
С њима и њом на друм изашао
Нађоше се кола за превоза
Пут болнице где ће је збринути
И шта буде могло излечити

У тој журби једва да изусти
Како ти је име, лепотице?
Она рече Весна и заспаде.

Гледо Бруно кола амбулантна
Ниже дима и облачног неба
Укруг лед сав што се нахватао
И сав снег што се укруг накупио
Зиму што му мразом запретила
Треба кући носит' цепаница
Ту се и свог дома присетио
И у њему топлога огњишта
И крај њега миле му женице
И њиховог плода без имена

Весна –ето, име с' неба паде.
Лепо име за нашу ћеркицу
То ћу име жени предложити
Лепо име - весник крају зиме

Србску Весну састаше доктори
Један лечи напрслу лобању
Други руку, ногу поломљену
Два пршљена кичме угњечена
Трећи шаку и три прсна ребра
Што и њих су ударци пребили

Чудила се силна докторија
Да је ико мог'о преживети
Такав удар што нико не виде
И по таквом паду устанути

Што је пастир стаду осталоме
То је глава осталоме телу
Комунисти с' беху заверили
Србској цркви главу поломити
Зато глава Весни напрснула

Левим путем комунисти иду
Чине њиме лева своја дела
Лева рука и нога јој настрада

Што су цркви њене епархије
То су шаци њене прстарије
Зато прсти беху настрадали

Два пршљена кичме нагњечена
Да означе Бога и Човека
Који ломи кичму издајничку
Што се кичма другоме клањала
Ко да други добро ће донети
А не Христос вечан и бесмртан

И три су јој ребра настрадала
Где је Христос ту су и Тројица
Да се знаде у кога су ране
Да се знаде у кога ј'спасење

Седам смрти њу је мимоишло

Удар грома њу је промашио
Вртлог рупе тело не самлео
Танак ваздух груди не распуко
Ледена је струја не скамени
Страшан пад јој тело не уништи
У снегу се она не изгуби
Стари војник помоћ не одрече

Да се знаде - случајност не беше
Слабост њену – Господ оснажио
И свог Свеца Саву прославио

А „напредном“ роду поручио
Комуниста младом нараштају

Ко ли неће од Христа спасења
Ма се вине небу у висине
Усијан ће у лед и омразу

Ко се од њих људски пресалдуми
Нек не гледа пада стравичнога
Већ излаза нек тражи од Бога

Покајан ће Христу омилити
Молитвом ће живот оживети
По паду ће меко приземљити

Светом Сави дуга одужити

Каменица – праћка Давидова
Чело маша тешког Голијата
Што на Цркву србску насрнуо
Па је многа уста ућутао

Али није и жеље Дечиње
Деце Девет до Бога Светога
Глас истине од Уста Чешкога

Али се није над'о Светитељу
Христу Богу и Светој Тројици
И са њима Светој Седморици

У далекој Србској Каменици

Да ће они знака учинити
Србској деци глас с Неба донети

Да се Богу не стану надати
Бог их неће судби оставити

Увек ће им на помоћи бити

Сваком који слави Србску Славу
Светог Оца Светогорца Саву

Што завете држи и поштује
И што своју цркву помазује
Своју цркву - Христову невесту
Да са оца брига пређе сину
Да се чува Дечиње наслеђе
Стара вера златна Православна

Ако деци веру н'оставимо
Онда смо их сироте рађали
Нисмо бољи него ли керови
Родили их па у свет пустили
Без да има штита и заклона

Онда ми смо изроди народни

У нас није царског ни мрвишта
Ни државе куће ни кућишта

Нег се чека метла и метлиште
Да почисти тужно губилиште

Па је Господ Весну показао
По њој свему роду поручио
Да је зима душе на измаку

Да ће Господ пролеће донети
Весном срце зиме отоплити

Хенкелове – Адамско колено
И раније Господ обасјао
Подари им од срца порода
Име кћери с неба им посладе

Богом - душу своју да засладе



(Змај Баћушка, из збирке: "Огрлица за Царицу")

 

[Змај-Баћушка]

В е с н и н а д о п е в а н к а



Шездес'т и шест лета проживела
Своју старост тихо дочекала
Није знала судбина каква је
И због чега све је претрпела

На њој нам се порука показа
Дваест једно лето и зареза
Семдесдруге на Светога Саву
Питање се нама поставило
Девдес треће у свијем школама
На питање с је одговорило
Слику, бисту макли Антихриста
Поставили икон' Светог Саве
Носитеља нам Исуса Христа

Свети Павле спаси брата свога
Са трећега Неба испалога
Евтих име Срећко по нашему
Он загрљај Светог Павла доби
Загрљајем пада га избави
Загрљајем тело му обнови
Стање не би по речима страшно
Дух је његов још увек у њему
Обрис Христа у Србу палому
Још је Христос у српском колену
Зато доби поклон Светог Павла
Са небеса Христос нам поклања
Светог Оца Патријарха Павла

Што баш Господ узе стујардесу
Да на њој нам знакове покаже?

Зар нам Црква није стјуардеса
Што нам служи и што нас припрема
Да се путем Неба упутимо
Упутимо останемо тамо
И боравак пријатан нам буде

Што ли паде с неба у криоце
Нашег соја једноме шумару?

Наш је народ био народ шумски
Дрво секо, дрво поштовао
У сечењу јануарском беше
И Весна је старо српско име
Весна време – дрва васкрслога
Кад су Срби народ дрва били
Тад им Црква паде са небеса
Великом им тајном открила се

Рођена на Свету Јулијану
Што је рекла своме обручнику
Надменоме римском сенатору
Гоњаше је срамним сједињењем
Она њему паметно збораше
Шта нам вреди телесно јединство
Ако јесмо духом раздвојени?

Упокоји се на свете Бранковиће
Мајку Ангелину, Деспота Јована
Смрћу својом Краља проричући
Као што је падом Цркву нашу
Двеиљадетриест седмо лето
Дваес једна од упокојења
До тад један светац православни
Псалм'појаније беше исписао

Није л и то неко предсказање
Овог света најстрашно падање?



(Змај Баћушка, из збирке "Огрлица за Царицу")

 

[Змај-Баћушка]

Седам рана за седам јунака







Друговало до седам другова
Који' беше први од седмеро
Узун-Мирко Апостоловићу
Силан јунак и народни првак
Бојовџија кићеног Рудника
Друго јесте Остоја Кондићу
У њега су очи соколове
Виде турска вера је невера
Узе веру одбаци неверу
Са њим исто јарани његови
Први је Никола Стамболија
А други Стојко Каровалија
Са њим'иду два тића-братића
Оба брата од Стевановића
Једно јесте окретни Младене
Друго јесте полетни Драгићу
За њим' хита човек из народа
Петар Сремац деда Стеве Сремца
Он уз сабљу носи и сикиру

Ови друзи нису друговали
Ни у јелу пићу рахатлуку
Ни зулуму кавзи бахатлуку
Вој водили и песму певали
Па са песмом крвцу прољевали
Тим другарство своје печатили

Кад' Ђорђије Београд напао
Турци добро бедем утврдили
Ни за педаљ не може се прићи
А тврђаву не могу обићи

Касно вече о Светом Андреји
Докле турци бајрам прослављаху
Јавише се као добровољци
Карађорђу српском војсковођи
Да ударе на Сава капију

Ударише на Сава-капију
Ударише они изненада
Свеколиких седмеро јунака
Свети Сава отвори им врата
Петра Сремца сикир' их развали
Да Милоју пролазе отворе
Устаници да би утрчали

Устанике многи не сачека
Пао је Никола Стамболија
Погибе Стојко Каровалија
Као и Стевановић Драгићу
И брат Младен услед многих рана
Петар Сремац деда Стеве Сремца

Преостали беху са ранама
Узун-Мирко Апостоловићу
Две је ране у боју добио
Ону мању не вреди помињат'
А другу је руци задобио
Кад је сабљу голом прихватио
Са пет рана у Кондић Остоје
То је седам бојевитих рана
Седам рана за живе јунаке
Многе ране за оне бесмртне
Што јуначком смрћу погинуше
Роду своме образ осветлаше
Силној мајци која их родила
Добром оцу кој'их васпитао
Отаџбини што их одгајила
На пут славни у небо извела

Иљад'осамсто и седмог лета
Карађорђе освоји Београд
Што ће бити српска престоница

Три су свеца помогла Србину
Да Београд српских руку дође
Напали га на Светог Андреју
Свети Сава отвори капију
Освојише на Светог Стевана
Који беше слава Немањића

Карађорђе кад славу бирао
Који му је светац помогао
Не изабра Светога Стевана
Што му беше од круне најава
Не изабра ни Светога Саву
Што му врата отваро душманска
Већ изабра Светога Андреју
Јер он беше краље првозвани
Првозвани по ропству турскоме
А за њиме и други доћи ће
Што ће друге свеце прослављати
Па ће они мало краљевати

Слику чини сликар Јовановић
Брзу слику за брза времена
Па он вели славном Узун-Мирку
Па он вели часноме старини
Мој Војводо Мирко Апостоле
Што си мрке обесио брке
Ова слика јесте за векове
Гледаће је будућности деца
Немој с тугом гледат у будуће

Е мој синко мили Анастасе
Да је теби што ми очи виде
Ти би плако - не би тужан био
Но би рид'о кук'о из свег гласа
Кад би с куће глед'о у будуће

Јера тамо Србије нам нема
Вожда нема Краља нам убише
Цркве школе куће по'аране
Мир тихују браћа ујармљена
Са душманом у миру се живи

Џаба ми смо правили Совјета
Јер се Совјет тол'ко проширио
Да је сваког Срба прогутао

Виш' Србије из будућих дана
Дај' Совјета – више но дућана
Па кметови не могу да дају
Кол'ко траже Совјет-изјелице
У нашему времену не беше
Ни турака изјелица таквих

Тај нам совјет капу прекројио
У доброг се друга прерушио
Па од Срба – турка направио

И ја овде мука сам имао
Са Совјетом први што бејаше

Совјетници мене су питали
Кад им тражих Србије пемзију
Где су мене моја документа
Ја сам њима овако рекао
Браћо моја виђена Србијо
У мене су разна документа
Али боља не бих пронашао
Да бих њима пемзију стекао
Него мојих седам љутих рана

Какве ране ти си кажеш им'о?
Питали ме разни совјетници
А ја руке и ногаве ''врто
Па им ране своје показив'о
Карановац - танетом у главу
Смедерево - раме ми замрви
Београд - ми ножем руку секну
Ужице - ме погоди у кука
Малајница - кубуром у прса
Дрина - сабљом бутину ми сецну
Параћин - ми левог листа проби

Чудили се разни совјетници
Већали су па су и свијећали
Те ми они пемзију писали

То сам јунак једино скривио
Што сам рате силне преживио
Ни у једном нисам погинуо
Ко што су ми гинули другови
Који бољи од мене бејаху
Погинуше – ништа не тражише

Од нас браће са Сава-капије
Остаде ми сам' Конда Бимбаша
Ал' ми и он брзо погинуо
Код Лознице у првом устанку
Тако да сам самац остануо
Баш да немам друга ни једнога

Војник бејах од оба устанка
Љубав ту сам јунак наследио
Од свог деда Петра и прадеда
Који с Кочом турка су гонили
Носио сам црвену доламу
На њој токе с дваес'четри плоче
А сад носим њемачко одело
И борим се за корицу хлеба
Сам са својом браћом - са Совјетом
Што бојеве они не видеше
А војводска места заузеше

Српско стадо што је некад било
Стадо било па се изгубило

Тужна старост без иједног друга
Да самотна отвори ми врата

Па ми место седмеро другова
Седам рана друштво представљају
Свака рана за једног јунака

Оне мени старом друштво праве
Па се старост с њима разговара



(Змај Баћушка, из збирке: "Огрлица за Царицу")

 

[Kerkyra]

"ЉУБАВ КАД ЈЕ ЦЕЛА"

Воли, али ћути
Љубав хоће дела,
Где је много приче
Љубав није цела.

Онај који стално
Прича да нас воли,
Чим нас стигну муке
Он се први склони.

У невољи кад је
Неко кога волиш
Празних речи тада
Треба да се клониш.

Оном који падне
Волим те не значи,
Већ му руку пружи
Тада биће јачи.

По делима нашим
Нек' осети шта је
Љубав права кад се
Из свег срца даје.

Волим те нек' кажу
јака дела
Жртвуј се и ћути,
То је љубав цела.


Милутин Попадић, вероучитељ на Косову и Метохији

 

[Gedeon]

Псалам 46. у препеву др Александра Бирвиша:

1 Бог је нама заклон и тврђава, у невољи помоћ проверена.
2 Ми се зато нећемо бојати кад се земља земљотресом тресе, кад планине у море се руше,
3 грдне воде кад се пене бесно и жестином кад брегове тресу. Са нама је Господ свега света, Бог Јаковљев - наша чврста кула.
4 Живе воде кроз град Божји теку, кроз светињу где Свевишњи живи.
5 Чврсто стоји јер је Бог у њему, кад год сване, Бог граду помаже.
6 Кад Бог грми, тад стрепе народи, царства дрхћу, земљу страх растапа.
7 Са нама је Господ свега света, Бог Јаковљев - наша чврста кула.
8 Погледајте, то су чуда Божја: страх и трепет он шири по земљи,
9 по свем свету прекиде ратове, он лук разби и копље преломи, огњем спали кола оклопљена,
10 па говори: "Смирите се, људи, и схватите: Ја сам Бог једини, господар сам и земље и људи!"
11 Са нама је Господ свега света, Бог Јаковљев - наша чврста кула.

Прелепа химна од Мартина Лутера на овај псалам: Ein feste Burg ist unser Gott - Бог је наша снажна тврђава (чврста кула за заклон у невољи)

 

[Gedeon]

NAŠ BOG JE JAKA TVRĐAVA

Naš Bog je jaka tvrđava i pomoć našoj duši,
Kad tlo pod nama uzdrhta, u more brijeg se ruši.
Nek pobjesni val, nek trese se žal!
Gospod je tu da pomoć pruži svu: Bog Jakovljev je s nama!
Stan Božji, šator Svevišnjeg sred svetog stoji Grada.
Od trešnje Gospod čuva njeg čim svjetlo tminu svlada.
Nek pobjesne svi, na zemlji nek vri!
Čim zagrmi glas svijet trne isti čas; Bog Jakovljev je s nama!
Moć Božju gledat dođite i ratove što dobi,
do na kraj zemlje pođite jer svuda koplja slomi,
i lukove sve i strelice zle!
Nad svima je Bog, nad vojskom svijeta tog: Bog Jakovljev je s nama!