Stojkov Menidjer
Legenda
- Poruka
- 63.410
Dan pred Novu godinu predsednik Srbije Aleksandar Vučić obišao je sremsko selo Laćarak, gde su ga meštani zamolili da urgira kod opštine da im napravi kanalizaciju, a on im je odgovorio da će to biti izgrađeno novcem države.
Poručio je i da je će prema programu „Srbija 2025“ svi stanovnici Srbije dobiti kanalizaciju i vodovod.
Ovo isto obećanje Vučić je dao i u septembru prošle godine kada je – govoreći o investicionom planu, koji se tada još pravio – rekao: „za kompletnu kanalizacionu mrežu i vodovod, bez Beograda, izdvojićemo tri milijarde evra, a to znači da svako selo, grad u Srbiji za četiri ili pet godina imaju kanalizaciju i čistu pijaću vodu“.
Međutim, od tada se ponešto promenilo, a pre svega iznosi sa kojima se barata. Naime, pre četiri meseca Vučić je govorio o tri milijarde evra, bez Beograda (koji sam zahteva investicije od oko jedne milijarde evra), dok je na predstavljanju programa „Srbija 2025“ najavio da je ostavljeno „čak milijardu evra“ za vodovod i kanalizaciju.
„Sve projekte koje dobijemo moći ćemo da uradimo, ali nećemo imati toliko projekata. Stavili smo više novca nego što naše opštine mogu da pojedu“, rekao je Vučić. Ipak, čini se da su vlasti odustale od ideje da svako domaćinstvo dobije vodu i kanalizaciju u narednih pet godina s obzirom da je trostruko smanjen iznos investicija, a izgleda da ni to neće biti potrošeno.
Naime, prema analizi Fiskalnog saveta, samo za proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže potrebno je 2,5 milijarde evra. Za izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda potrebno je izdvojiti oko 1,3 milijarde evra, dok je za vodovodnu mrežu, fabrike vode i otvaranje novih izvorišta vode potrebno oko 1,5 milijardi evra.
Dakle, prema analizi Fiskalnog saveta za vodovod, kanalizaciju i fabrike za prečišćavanje otpadne vode u Srbiji je potrebno više od pet milijardi evra, odnosno više od milijardu evra godišnje u narednoj petoletki, naspram 200 miliona godišnje koliko će država izdvojiti.
Ovde ostaje pitanje, na koje nismo dobili odgovor ni od Predsedništva ni od Ministarstva finansija, a to je da li ovaj plan uključuje i izdvajanja lokalnih samouprava i u kom iznosu.
Stručnjaci smatraju da je ovaj novac države ozbiljan ukoliko isto toliko izdvoje i opštine plus sredstva iz fondova EU koja su namenjena zaštiti životne sredine.
A razloga za ulaganje i te kako ima s obzirom da je svega 55 odsto stanovnika Srbije priključeno na kanalizaciju i tu se uglavnom radi o urbanim centrima.
U zemljama Centralne i Istočne Evrope sa kojima se ima smisla porediti, kanalizaciju ima 84 odsto stanovništva. Oko 3,1 miliona građana Srbije otpadne vode sprovodi u septičke jame.
Da bi kanalizacija zaista stigla u sva domaćinstva na kanalizacionu mrežu od 14.800 kilometara potrebno je dodati još oko 10.400 kilometara i to kako ceni Savet košta oko 2,3 milijarde evra.
Ni sa vodovodom situacija nije mnogo bolja. Više od 40 odsto vodovoda u zemlji ima vodu koja nije za piće. Pored toga više od trećine vode iz vodovodne mreže se gubi, najčešće zbog pucanja starih cevi, pošto su mahom pravljene u drugoj polovini prošlog veka.
Na kraju, u Srbiji jako mali broj opština prerađuje otpadne vode, a one najveće, Beograd i Novi Sad nemaju nijedno takvo postrojenje po čemu smo jedinstveni u slivu Dunava.
Ukupno svega 10 odsto otpadnih komunalnih voda se prerađuje nasuprot 70 odsto u zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Planovi i realizacija planova su ipak različite stvari.
Tome dobro svedoče planovi čelnika grada Beograda upravo o izgradnji kanalizacije i vodovoda u rubnim područjima grada.
Tako je Siniša Mali kao gradonačelnik glavnog grada početkom 2016. godine predstavio plan da se u narednih 10 godina izgradi 1.600 kilometara vodovodne i kanalizacione mreže što bi koštalo 700 miliona evra, kao i da se napravi 14 postrojenja za preradu otpadnih voda za 300 miliona evra.
Od tada je prošlo četiri godine, dakle dve petine predviđenog roka, a malo šta je urađeno, pa je sadašnji zamenik gradonačelnika (a 2016. godine gradski menadžer) Goran Vesić pre nešto više od mesec dana dao identično obećanje, da svi stanovnici Beograda dobiju vodu i kanalizaciju, ali do 2029. godine. Inače prema njihovim rečima jedna trećina Beograđana nema kanalizaciju.
Ostaje da se vidi da li će ostale opštine pa i beogradska biti efikasnije u narednih pet godine nego što su bile u prethodnih pet.
https://www.danas.rs/ekonomija/drzava-odustala-od-ideje-da-svi-gradjani-dobiju-kanalizaciju/
Poručio je i da je će prema programu „Srbija 2025“ svi stanovnici Srbije dobiti kanalizaciju i vodovod.
Ovo isto obećanje Vučić je dao i u septembru prošle godine kada je – govoreći o investicionom planu, koji se tada još pravio – rekao: „za kompletnu kanalizacionu mrežu i vodovod, bez Beograda, izdvojićemo tri milijarde evra, a to znači da svako selo, grad u Srbiji za četiri ili pet godina imaju kanalizaciju i čistu pijaću vodu“.
Međutim, od tada se ponešto promenilo, a pre svega iznosi sa kojima se barata. Naime, pre četiri meseca Vučić je govorio o tri milijarde evra, bez Beograda (koji sam zahteva investicije od oko jedne milijarde evra), dok je na predstavljanju programa „Srbija 2025“ najavio da je ostavljeno „čak milijardu evra“ za vodovod i kanalizaciju.
„Sve projekte koje dobijemo moći ćemo da uradimo, ali nećemo imati toliko projekata. Stavili smo više novca nego što naše opštine mogu da pojedu“, rekao je Vučić. Ipak, čini se da su vlasti odustale od ideje da svako domaćinstvo dobije vodu i kanalizaciju u narednih pet godina s obzirom da je trostruko smanjen iznos investicija, a izgleda da ni to neće biti potrošeno.
Naime, prema analizi Fiskalnog saveta, samo za proširenje i rehabilitaciju kanalizacione mreže potrebno je 2,5 milijarde evra. Za izgradnju postrojenja za prečišćavanje voda potrebno je izdvojiti oko 1,3 milijarde evra, dok je za vodovodnu mrežu, fabrike vode i otvaranje novih izvorišta vode potrebno oko 1,5 milijardi evra.
Dakle, prema analizi Fiskalnog saveta za vodovod, kanalizaciju i fabrike za prečišćavanje otpadne vode u Srbiji je potrebno više od pet milijardi evra, odnosno više od milijardu evra godišnje u narednoj petoletki, naspram 200 miliona godišnje koliko će država izdvojiti.
Ovde ostaje pitanje, na koje nismo dobili odgovor ni od Predsedništva ni od Ministarstva finansija, a to je da li ovaj plan uključuje i izdvajanja lokalnih samouprava i u kom iznosu.
Stručnjaci smatraju da je ovaj novac države ozbiljan ukoliko isto toliko izdvoje i opštine plus sredstva iz fondova EU koja su namenjena zaštiti životne sredine.
A razloga za ulaganje i te kako ima s obzirom da je svega 55 odsto stanovnika Srbije priključeno na kanalizaciju i tu se uglavnom radi o urbanim centrima.
U zemljama Centralne i Istočne Evrope sa kojima se ima smisla porediti, kanalizaciju ima 84 odsto stanovništva. Oko 3,1 miliona građana Srbije otpadne vode sprovodi u septičke jame.
Da bi kanalizacija zaista stigla u sva domaćinstva na kanalizacionu mrežu od 14.800 kilometara potrebno je dodati još oko 10.400 kilometara i to kako ceni Savet košta oko 2,3 milijarde evra.
Ni sa vodovodom situacija nije mnogo bolja. Više od 40 odsto vodovoda u zemlji ima vodu koja nije za piće. Pored toga više od trećine vode iz vodovodne mreže se gubi, najčešće zbog pucanja starih cevi, pošto su mahom pravljene u drugoj polovini prošlog veka.
Na kraju, u Srbiji jako mali broj opština prerađuje otpadne vode, a one najveće, Beograd i Novi Sad nemaju nijedno takvo postrojenje po čemu smo jedinstveni u slivu Dunava.
Ukupno svega 10 odsto otpadnih komunalnih voda se prerađuje nasuprot 70 odsto u zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Planovi i realizacija planova su ipak različite stvari.
Tome dobro svedoče planovi čelnika grada Beograda upravo o izgradnji kanalizacije i vodovoda u rubnim područjima grada.
Tako je Siniša Mali kao gradonačelnik glavnog grada početkom 2016. godine predstavio plan da se u narednih 10 godina izgradi 1.600 kilometara vodovodne i kanalizacione mreže što bi koštalo 700 miliona evra, kao i da se napravi 14 postrojenja za preradu otpadnih voda za 300 miliona evra.
Od tada je prošlo četiri godine, dakle dve petine predviđenog roka, a malo šta je urađeno, pa je sadašnji zamenik gradonačelnika (a 2016. godine gradski menadžer) Goran Vesić pre nešto više od mesec dana dao identično obećanje, da svi stanovnici Beograda dobiju vodu i kanalizaciju, ali do 2029. godine. Inače prema njihovim rečima jedna trećina Beograđana nema kanalizaciju.
Ostaje da se vidi da li će ostale opštine pa i beogradska biti efikasnije u narednih pet godine nego što su bile u prethodnih pet.
https://www.danas.rs/ekonomija/drzava-odustala-od-ideje-da-svi-gradjani-dobiju-kanalizaciju/
Da si išo u čkole ne bi ti se sad 
