Drustvena korist od hriscanstva

A postoji i ona narodna " mučim se ko Hristos" kad neko hoće da opiše intenzitet i karakter svojih doživljaja ali je zapravo tu bitno što se prepoznaje da ni Gospod, sa svom svojom svešću i znanjem, nije bio pošteđen patnje.
bez muke nema nauke
na muci se poznaju junaci

patnja je iskušenje
to ti je koncept hrišćanstva

da li je to neophodno, ne znam, ali u dobrom se ne zna kakav si. u zlu se vidi da li i dalje ostaješ vernik.
priča o jovu.
 
Ok, ali da li je baš tako - izmišljeni horori? I sve to nije potvrda da buđenje eliminiše patnju kao neobjektivni privid. Reklo bi se da je baš suprotno. Onog čega nisi svestan, zbog toga ne patiš.

Mi smo objektivno na neuporedivo višem nivou svesti od ostalog živog sveta pa da li je naša patnja manja? A postoji i ona narodna " mučim se ko Hristos" kad neko hoće da opiše intenzitet i karakter svojih doživljaja ali je zapravo tu bitno što se prepoznaje da ni Gospod, sa svom svojom svešću i znanjem, nije bio pošteđen patnje.
Bol nije patnja. Patnja nastaje onda kada odbijaš da osećaš bol. Prijanjanje
na ono što želimo i odbijanje onoga što ne želimo su dve strane vezanosti
i obe stvaraju patnju. Neznanje, odnosno kada ne vidiš stvari onakve kakve
zaista jesu, stvara patnju. Imamo primer toga sa Isusom, koji se za tren
zaboravio i rekao ''Oče moj zašto si me ostavio''. Da li ga je Otac zaista
ostavio? Ne, to je bila iluzija, neznanje i to donosi patnju. Ali on je tu
iluziju pobedio iz čega je usledilo vaskrsenje. Nakon toga više nema patnje.
 
Bol nije patnja. Patnja nastaje onda kada odbijaš da osećaš bol. Prijanjanje
na ono što želimo i odbijanje onoga što ne želimo su dve strane vezanosti
i obe stvaraju patnju. Neznanje, odnosno kada ne vidiš stvari onakve kakve
zaista jesu, stvara patnju. Imamo primer toga sa Isusom, koji se za tren
zaboravio i rekao ''Oče moj zašto si me ostavio''. Da li ga je Otac zaista
ostavio? Ne, to je bila iluzija, neznanje i to donosi patnju. Ali on je tu
iluziju pobedio iz čega je usledilo vaskrsenje. Nakon toga više nema patnje.
Kako to da nije? Po čemu bi onda rođenje, starost, bolest i smrt, bili patnja tj muka i neugoda ako bol nije patnja?

А што се тиче богоостављености, ту је тек тешко наћи неку паралелу јер се тиче стања душе након смрти. Јер, до Христа су и праведници после смрти силазили у пакао...
 
Čime je rođenje, patnja?

Verovatno samo tripujem da imam neko sećanje na taj trenutak. Samo šok gušenja od kojeg sam otvorio oči pre prvog udaha, je prvo što pamtim...

Edit: e da, i grozna buka ovog sveta. Toliko je glasno bilo da sam zaplakao.:hahaha:
Kod nas se rođenje slavi i teško nam je da zamislimo da može
biti drugačije. Ali nije svuda i u svim vremenima tako. Narodi
koji veruju u reinkarnaciju kažu ''jao, evo ga opet'' :( ''nije uspeo''

Rođenje i smrt su siuacije na koje možemo da prijanjamo ili da
ih odbijamo. Uvek je prijanjanje, odbijanje i neznanje uzrok patnje
a ne situacija sama po sebi.
 
Bol nije patnja. Patnja nastaje onda kada odbijaš da osećaš bol. Prijanjanje
na ono što želimo i odbijanje onoga što ne želimo su dve strane vezanosti
i obe stvaraju patnju. Neznanje, odnosno kada ne vidiš stvari onakve kakve
zaista jesu, stvara patnju. Imamo primer toga sa Isusom, koji se za tren
zaboravio i rekao ''Oče moj zašto si me ostavio''. Da li ga je Otac zaista
ostavio? Ne, to je bila iluzija, neznanje i to donosi patnju. Ali on je tu
iluziju pobedio iz čega je usledilo vaskrsenje. Nakon toga više nema patnje.
Ispada po ovom tvom da nije patio ne bi ni vaskrso haha
 
1702492645861.jpg
 

Back
Top