gospodjica14
Poznat
- Poruka
- 7.429
Извод из измењене оптужнице против Ратке Младића (за необавештене: болдовала сам део који се сматра геноцидом)
Тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију, на основу свог овлашћенја из члана 18 Статута Међународног суда, ОПТУЖУЈЕ
Ратка Младића
За геноцид, саучесништво у геноциду, злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања,
Како следи:
Оптужени:
Ратко Младић је рођен 12. марта 1942. у општини Калиновик у Републици Босни и Херцеговини (даље у тексту: БиХ). Школован је на војној академији Југословенске народне армије (даље у тексту: ЈНА) у Београду, након чега је постао старешина у редовном саставу ЈНА, а потом и у војсци Српске Републике Босне и Херцеговине / Републике Српске (у даљем тексту: ВРС).
У јуну 1991. Ратко Младић постављен је за команданта 9. корпуса ЈНА у Книну, за време борби између ЈНА и хрватских снага. Дана 4. октобра 1991, председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: СФРЈ) унапредио га је у чин генерал-мајора. Дана 24. априла 1992. постављен је за начелника штаба / заменика команданта у команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 9. маја 1992. Дана 10. маја 1992, Ратко Младић је преузео дужност команданта у команди Друге војне области ЈНА.
Дана 12. маја 1992, Ратко Младић је постављен за команданта Главног штаба ВРС и на том положају је остао најмање до 22. децембра 1996. Дана 24. јуна 1994. Ратко Младић је унапређен у чин генерал-пуковника.
Чињенични наводи
... Убрзо након што је 6. априла 1992. БиХ међународно призната као независна држава, у Сарајеву су избила непријатељства, што је означило почетак сукоба у том граду који ће трајати до 1995. године. Још и пра почетка сукоба, оружане снаге су заузеле стратешке положаје у Сарајеву и ван њега. Град је потом подвргнут блокади, гранатирању и снајперском деловању с тих положаја. Од маја 1992, снаге босанских Срба под командом и контролом генерала Ратка Младића гранатирале су и снајперски деловале по цивилним деловима града и по његовом цивилном становништву и установама, убијајући и рањавајући цивиле, те тиме и вршиле терор над цивилним становништвом. Артиљеријски и снајперски напади извођени су углавном са положаја на околним брдима изнад Сарајева, одакле су нападачи имали јасан поглед с висине на град, његово становништво и установе.
.... Од маја 1992, снаге босанских Срба под командом и контролом генерала Ратка Младића преузеле су контролу над општинама у Српској Републици БиХ, првенствено у северозападном делу БиХ познатом под називом Босанска Крајина и у источној Босни. У тим општинама снаге босанских Срба су узеле учешће у кампањи прогона с циљем да се с тих подручја отера несрпско становништво. Хиљаде не-Срба су депортоване или присилно премештене из тих општина. Многи не-Срби су убијени, а многи други су држани у заточеничким објектима, где су их физички и психички злостављали и подвргавали суровим и нечовечним условима. Поред тога, домови, пословни објекти и верски објекти не-Срба, као и њихова имовина, били су пљачкани, уништавани и/или одузимани.
.... Од јануара до марта 1993, у складу с Директивом бр.4, снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића напале су подручје Церске у источној БиХ. Хиљаде Муслимана побегле су на територију под контролом Владе БиХ, укључујући Сребреницу и Жепу. Дана 16. априла 1993. Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: УН), поступајући у складу са Поглављем 7 Повеље УН, усвојио је резолуцију 819, у којој је од свих страна у сукобу у БиХ захтевао да према Сребреници, Жепи, Горажду и Сарајеву (и њиховој околини) поступају као према „заштићеним зонама“ које не смеју бити циљ оружаних напада нити било каквих других непријатељских поступака. После тога су снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића почеле да посвећују посебну пажњу заузимању стратешки смештене енклаве Сребреница и протеривању босанскомуслиманског становништва које је тамо избегло након кампања „етничког чишћења“ у источној БиХ 1992. и 1993. године које се спомињу у параграфу у горњем тексту. Од 26. маја 1995. до 19. јуна 1995, снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића заробиле су и држале као таоце више од две стотине војних посматрача УН и припадника мировних снага УН, након ваздушних удара Североатлантског савеза (у даљем тексту: НАТО) против снага босанских Срба у БиХ, како би одвратиле даљње ваздушне ударе на оним подручјима на којима су држале таоце. Неки таоци су током заточеништва злостављани и на друге начине малтретирани.
Дана 8. марта 1995, Радован КАРАЏИЋ, као врховни командант ВРС, издао је Директиву оп. бр. 7, којом је ВРС наложено да елиминише муслиманске енклаве Сребреницу и Жепу у склопу остваривања „стратешких циљева“ од 12. маја 1992 . Снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића су 2. јула 1995. напале енклаву Сребреница. Тај напад на ову енклаву трајао је до 11. јула 1995, када су генерал Ратко Младић и снаге босанских Срба ушле у Сребреницу. Потом су те снаге босанских Срба терорисале босанске Муслимане који су присилно премештени на подручја изван енклаве и од којих су се многи дали у бег крећући се у огромној колони кроз шуму према Тузли. Већи део те групе чинили су ненаоружани припадници војске и цивили.
Од 12. јула до отприлике 20. јула 1995, хиљаде мушкараца босанских Муслимана заробљене су од стране снага босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића, или су се предале тим снагама. Од 13. до 19. јула 1995., по преком поступку погубљено је више од 7.000 заточених босанских Муслимана који су заробљени на подручју Сребренице. Убијање је настављено и после тога. Од отприлике 1. августа 1995. до отприлике 1. новембра 1995, јединице ВРС под командом и контролом Ратка Младића суделовале су у организованим и опсежним настојањима да се прикрију убиства и погубљења босанских Муслимана из Сребренице тако што су тела ексхумирана из масовних гробница наново закопавале на местима на осами.
Индивидуална кривична одговорност
Циљ удруженог злочиначког подухвата у БиХ био је да се елиминишу или трајно уклоне, силом или другим средствима, босански Муслимани, босански Хрвати и друго несрпско становништво с великих делова БиХ, чињењем злочина који су кажњиви по члановима 3, 4 и 5 Статута Међународног суда. Генерал Ратко Младић учествовао је у овом удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац и/или помагач и подржавалац. (....) Као командант Главног штаба ВРС, генерал Ратко Младић, делујући као појединац или у договору с другим учесницима удруженог злочиначког подухвата, учествовао је у удруженом злочиначком подухвату најкасније од 12. маја 1992. и најмање до 22. децембра 1996. на следећи начин:
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио кампању прогона у БиХ, која је укључивала геноцидне радње, путем успостављања контроле над општинама набројаним у параграфу 36 оптужнице; нападања и разарања несрпских градова и села, као и пљачкања, разарања и/или одузимања стамбених, пословних и верских објеката у тим општинама; убијања и терорисања несрпских становника и подвргавања истих окрутном и нечовечном поступању и условима, укључујући физичко, психичко и сексуално злостављање, често и у заточеничким објектима; коришћења не-Срба за присилни рад, између осталог на линији фронта, и за живи штит; увођења рестриктивних и дискриминационих мера против несрпског становништва; и одвајања, депортације и трајног уклањања не-Срба који се нису повиновали вољи српских власти;
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио дуготрајну војну кампању артиљеријског и минобацачког гранатирања и снајперског деловања по цивилним деловима Сарајева и цивилном становништву и установама тог града, у којој су цивили убијани и рањавани, те је тиме вршен терор над цивилним становништвом тог града;
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио операцију узимања војних посматрача УН и припадника мировних снага УН за таоце након ваздушних удара НАТО 25. и 26. маја 1995;
Планирао је, припремао, омогућавао или настављао спроводити кампању прогона, која је укључивала геноцидне радње, након заузимања енклаве Сребреница у јулу 1995, путем присилног премештања жена и деце, босанских Муслимана, из енклаве Сребреница у Кладањ; заробљавања, заточавања, вансудског погубљења и покопавања више хиљада мушкараца и дечака, босанских Муслимана, из Сребренице, који су сви издвојени из групе босанскомуслиманских избеглица у Поточарима или су заробљени у колони мушкараца, босанских Муслимана, који су бежали из енклаве Сребреница; те вршењем команде и контроле над организованом и опсежном операцијом сврха које је било прикривање кампање погубљења тако што су тела ексхумирана из првобитних масовних гробница и наново покопана, en masse, на другим местима на осами;
Помогао је и подржавао или подстицао даљње чињење злочина тиме што није покренуо истраге, није ништа учинио у вези с тим истрагама и није казнио подређене припаднике снага босанских Срба за злочине почињене над босанским Муслиманима, босанским Хрватима и другим не-Србима.
....
Тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију, на основу свог овлашћенја из члана 18 Статута Међународног суда, ОПТУЖУЈЕ
Ратка Младића
За геноцид, саучесништво у геноциду, злочине против човечности и кршења закона и обичаја ратовања,
Како следи:
Оптужени:
Ратко Младић је рођен 12. марта 1942. у општини Калиновик у Републици Босни и Херцеговини (даље у тексту: БиХ). Школован је на војној академији Југословенске народне армије (даље у тексту: ЈНА) у Београду, након чега је постао старешина у редовном саставу ЈНА, а потом и у војсци Српске Републике Босне и Херцеговине / Републике Српске (у даљем тексту: ВРС).
У јуну 1991. Ратко Младић постављен је за команданта 9. корпуса ЈНА у Книну, за време борби између ЈНА и хрватских снага. Дана 4. октобра 1991, председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: СФРЈ) унапредио га је у чин генерал-мајора. Дана 24. априла 1992. постављен је за начелника штаба / заменика команданта у команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 9. маја 1992. Дана 10. маја 1992, Ратко Младић је преузео дужност команданта у команди Друге војне области ЈНА.
Дана 12. маја 1992, Ратко Младић је постављен за команданта Главног штаба ВРС и на том положају је остао најмање до 22. децембра 1996. Дана 24. јуна 1994. Ратко Младић је унапређен у чин генерал-пуковника.
Чињенични наводи
... Убрзо након што је 6. априла 1992. БиХ међународно призната као независна држава, у Сарајеву су избила непријатељства, што је означило почетак сукоба у том граду који ће трајати до 1995. године. Још и пра почетка сукоба, оружане снаге су заузеле стратешке положаје у Сарајеву и ван њега. Град је потом подвргнут блокади, гранатирању и снајперском деловању с тих положаја. Од маја 1992, снаге босанских Срба под командом и контролом генерала Ратка Младића гранатирале су и снајперски деловале по цивилним деловима града и по његовом цивилном становништву и установама, убијајући и рањавајући цивиле, те тиме и вршиле терор над цивилним становништвом. Артиљеријски и снајперски напади извођени су углавном са положаја на околним брдима изнад Сарајева, одакле су нападачи имали јасан поглед с висине на град, његово становништво и установе.
.... Од маја 1992, снаге босанских Срба под командом и контролом генерала Ратка Младића преузеле су контролу над општинама у Српској Републици БиХ, првенствено у северозападном делу БиХ познатом под називом Босанска Крајина и у источној Босни. У тим општинама снаге босанских Срба су узеле учешће у кампањи прогона с циљем да се с тих подручја отера несрпско становништво. Хиљаде не-Срба су депортоване или присилно премештене из тих општина. Многи не-Срби су убијени, а многи други су држани у заточеничким објектима, где су их физички и психички злостављали и подвргавали суровим и нечовечним условима. Поред тога, домови, пословни објекти и верски објекти не-Срба, као и њихова имовина, били су пљачкани, уништавани и/или одузимани.
.... Од јануара до марта 1993, у складу с Директивом бр.4, снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића напале су подручје Церске у источној БиХ. Хиљаде Муслимана побегле су на територију под контролом Владе БиХ, укључујући Сребреницу и Жепу. Дана 16. априла 1993. Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: УН), поступајући у складу са Поглављем 7 Повеље УН, усвојио је резолуцију 819, у којој је од свих страна у сукобу у БиХ захтевао да према Сребреници, Жепи, Горажду и Сарајеву (и њиховој околини) поступају као према „заштићеним зонама“ које не смеју бити циљ оружаних напада нити било каквих других непријатељских поступака. После тога су снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића почеле да посвећују посебну пажњу заузимању стратешки смештене енклаве Сребреница и протеривању босанскомуслиманског становништва које је тамо избегло након кампања „етничког чишћења“ у источној БиХ 1992. и 1993. године које се спомињу у параграфу у горњем тексту. Од 26. маја 1995. до 19. јуна 1995, снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића заробиле су и држале као таоце више од две стотине војних посматрача УН и припадника мировних снага УН, након ваздушних удара Североатлантског савеза (у даљем тексту: НАТО) против снага босанских Срба у БиХ, како би одвратиле даљње ваздушне ударе на оним подручјима на којима су држале таоце. Неки таоци су током заточеништва злостављани и на друге начине малтретирани.
Дана 8. марта 1995, Радован КАРАЏИЋ, као врховни командант ВРС, издао је Директиву оп. бр. 7, којом је ВРС наложено да елиминише муслиманске енклаве Сребреницу и Жепу у склопу остваривања „стратешких циљева“ од 12. маја 1992 . Снаге босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића су 2. јула 1995. напале енклаву Сребреница. Тај напад на ову енклаву трајао је до 11. јула 1995, када су генерал Ратко Младић и снаге босанских Срба ушле у Сребреницу. Потом су те снаге босанских Срба терорисале босанске Муслимане који су присилно премештени на подручја изван енклаве и од којих су се многи дали у бег крећући се у огромној колони кроз шуму према Тузли. Већи део те групе чинили су ненаоружани припадници војске и цивили.
Од 12. јула до отприлике 20. јула 1995, хиљаде мушкараца босанских Муслимана заробљене су од стране снага босанских Срба под командом и контролом Ратка Младића, или су се предале тим снагама. Од 13. до 19. јула 1995., по преком поступку погубљено је више од 7.000 заточених босанских Муслимана који су заробљени на подручју Сребренице. Убијање је настављено и после тога. Од отприлике 1. августа 1995. до отприлике 1. новембра 1995, јединице ВРС под командом и контролом Ратка Младића суделовале су у организованим и опсежним настојањима да се прикрију убиства и погубљења босанских Муслимана из Сребренице тако што су тела ексхумирана из масовних гробница наново закопавале на местима на осами.
Индивидуална кривична одговорност
Циљ удруженог злочиначког подухвата у БиХ био је да се елиминишу или трајно уклоне, силом или другим средствима, босански Муслимани, босански Хрвати и друго несрпско становништво с великих делова БиХ, чињењем злочина који су кажњиви по члановима 3, 4 и 5 Статута Међународног суда. Генерал Ратко Младић учествовао је у овом удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац и/или помагач и подржавалац. (....) Као командант Главног штаба ВРС, генерал Ратко Младић, делујући као појединац или у договору с другим учесницима удруженог злочиначког подухвата, учествовао је у удруженом злочиначком подухвату најкасније од 12. маја 1992. и најмање до 22. децембра 1996. на следећи начин:
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио кампању прогона у БиХ, која је укључивала геноцидне радње, путем успостављања контроле над општинама набројаним у параграфу 36 оптужнице; нападања и разарања несрпских градова и села, као и пљачкања, разарања и/или одузимања стамбених, пословних и верских објеката у тим општинама; убијања и терорисања несрпских становника и подвргавања истих окрутном и нечовечном поступању и условима, укључујући физичко, психичко и сексуално злостављање, често и у заточеничким објектима; коришћења не-Срба за присилни рад, између осталог на линији фронта, и за живи штит; увођења рестриктивних и дискриминационих мера против несрпског становништва; и одвајања, депортације и трајног уклањања не-Срба који се нису повиновали вољи српских власти;
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио дуготрајну војну кампању артиљеријског и минобацачког гранатирања и снајперског деловања по цивилним деловима Сарајева и цивилном становништву и установама тог града, у којој су цивили убијани и рањавани, те је тиме вршен терор над цивилним становништвом тог града;
Планирао је, припремао, омогућавао или спроводио операцију узимања војних посматрача УН и припадника мировних снага УН за таоце након ваздушних удара НАТО 25. и 26. маја 1995;
Планирао је, припремао, омогућавао или настављао спроводити кампању прогона, која је укључивала геноцидне радње, након заузимања енклаве Сребреница у јулу 1995, путем присилног премештања жена и деце, босанских Муслимана, из енклаве Сребреница у Кладањ; заробљавања, заточавања, вансудског погубљења и покопавања више хиљада мушкараца и дечака, босанских Муслимана, из Сребренице, који су сви издвојени из групе босанскомуслиманских избеглица у Поточарима или су заробљени у колони мушкараца, босанских Муслимана, који су бежали из енклаве Сребреница; те вршењем команде и контроле над организованом и опсежном операцијом сврха које је било прикривање кампање погубљења тако што су тела ексхумирана из првобитних масовних гробница и наново покопана, en masse, на другим местима на осами;
Помогао је и подржавао или подстицао даљње чињење злочина тиме што није покренуо истраге, није ништа учинио у вези с тим истрагама и није казнио подређене припаднике снага босанских Срба за злочине почињене над босанским Муслиманима, босанским Хрватима и другим не-Србима.
....
![[Ne_Vazim_Se]](/data/avatars/m/149/149349.jpg?1220814411){kind=avatar}
