vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Дакле, велико престројавање је већ у току и ту никакви приступни кораци ни све блеђе медијске шаргарепе неће помоћи. Јер ко има очи да види и уши да чује зна да је охола глупост ЛДП медијских спин доктора успаничених Тадићевим преузимањем Чединих позиција и упорна антисрпска истрајност страних ментора од „ловаца на фашисте” нехотице направила нови Јул (естрадно политички циркус), заједно са целокупним колоритом народних емоција према њему.
Како би звучала истинита најава програма на „нашим”, „слободним” медијима? Можда овако… „У режији пропалих режисера и у извођењу групе неостварених глумаца, маргиналних политичара и естрадних интелектуалаца, а под диригентском палицом наших евроатлантских ментора свако вече на медијима који живот значе имаћете прилику (а ускоро можда и обавезу) да гледате последњи чин једне пропагандно-тоталитарне представе”.
Ловци на фашисте трче последњи круг
Сиже је врло једноставан, а радња се лако прати.
Неколико „истакнутих” и „храбрих” појединаца, комбинујући идеолошку острашћеност једног Суперхика (који пљачка сиромашне да би давао богатима) и агресивну одлучност Прљавог Харија (који пуца на све што се креће и делује сумњиво), а наоружани притом натприродним медијским моћима, врше велику истрагу фашиста у дивљој земљи Србији.
У актуелном комаду они пред медијску пороту изводе све непријатеље Друге Србије и у интересу „општег добра” и „просперитета који зли олош хоће да заустави” легитимно (јер они су непроглашени арбитри свих вредности и новог морала) користе сва законом недозвољена средства (лажи, клевете, претње хапшењем и језивом одмаздом) за обрачун са „дрским гњидама” које се усуде да помисле бар мало другачије.
Наравно да мрски непријатељ не само да нема равноправан третман у таквим суђењима већ надилазећи и познате комунистичке процесе нема ни право да се брани.
И зато непријатеља нема ни у једном директном сучељавању на медијском суду. Он „храбрим” евроатлантским витезовима није ни потребан као активни учесник. Он је пожељан само као врећа за ударање и реквизит који не може да узврати.
Производња непријатеља
Али, ни лаж, ни интрига, ни клевета, ни висока доза вербалног насиља, ни врхунска продукција нису били довољни да од ове представе створе друштвено- политички хит.
Јер нешто крупно недостаје.
Недостају непријатељи.
Недостају фашисти.
Проблем је очигледан и тешко решив. Мора му се методолошки и озбиљно прићи. Зато наши јунаци прво сликовито и јасно дефинишу народног непријатеља.
И оптужница лагано али одлучно почиње да се чита.
„Фашиста је свако ко мисли да Србија никада не сме да се одрекне Косова и Метохије”!
„Фашиста је свако ко мисли да Црква не сме да се одриче својих двехиљадегодишњих учења зарад једне државне параде”!
„Фашиста је свако ко мисли да Телеком не треба да се продаје!”
„Фашиста је свако ко мисли да су интереси Србије испред интереса региона, или, не дај Боже, испред интереса мајчице ЕУ!”
„Фашиста је свако ко мисли да у Рашкој области постоји било какав проблем!”
„Фашиста је свако ко мисли да су неки хулигани истовремено и деца!”
„Фашиста је свако ко мисли да треба заштитити породицу!”
„У најкраћем, тријумфално озарених лица наши заштитници завршавају оптужницу: „Фашисти су сви, али сви, који мисле другачије од нас”!
"фашиста је свако ко примети да поједине мањине имају већа права од осталих грађана"
Али уместо овација дочекује их мук.
Мислећи да нису довољно јасни покушавају да нам објасне да су народни непријатељи ту, међу децом, у цркви, у школи, на стадиону и у брачној постељи.
Опет тишина, а они у бесном делиријуму коначно говоре њихову једину истину да је српски народ највећи народни непријатељ.
И ту се ова представа завршава.
Трећи чин или последња превара
Али када медијска завеса падне и глумци се повуку у своје одаје дешава се чудесна трансформација дотад прилично равнодушних ТВ конзумената.
Они почињу да се, по дубоко укорењеном и сигурно антиевропском осећају за правду, поистовећују са медијски слабијом а бројчано неупоредиво моћнијом страном.
Почињу да навијају за ону тиху већину коју нити чују нити виде на „слободним и демократским” медијима!
Почињу да навијају за себе!
И из дубине својих празних стомака почињу да кристално јасно препознају једини аутентични фашизам баш у ликовима фаворизованих медијских „хероја”.
Почињу да се сећају како су баш ти „антифашисти” позивали на линчовање носилаца претходног режима на Теразијама, како су баш они најављивали „демократски” језиве одговоре државе на сваку непослушност, како су лицемерно легитимисали своје паљење Скупштине а терористима и хулиганима звали све противнике геј параде, како су викали све до Стразбура због пар графита у Војводини а ћуте када муфтија позива на рат у Рашкој…
Каква је даља судбина овог медијског спектакла?
Још неко време ће се због јасне повезаности са неолибералним евроатлантским структурама вртети ова представа и убијати гледаност националних фреквенција.
А онда ће режим морати да донесе тешку одлуку.
Или ће се, не из алтруистичких већ из прагматично себичних разлога полако али сигурно ограђивати од људи који својом мржњом по задатку сјајно мобилишу све неопредељене или ће се до краја одрећи сопственог народа и отворено и без зазора ставити на другосрбијанску страну чије су „вредности” прво стидљиво а онда све отвореније почели да баштине.
Шта год власт домислила једна ствар је потпуно јасна.
Тренутак када Јелена Карлеуша постаје херој друге, иначе, „урбане” Србије је почетак краја једне тоталитарне и искључиве мисли.
То је тренутак када и Милош Васић пожели да реагује на фашизам у хрватском дворишту, а Марко Видојковић има по које зрно разумевања за „хулигане из наших сокака”.
Дакле, велико престројавање је већ у току и ту никакви приступни кораци ни све блеђе медијске шаргарепе неће помоћи.
Јер ко има очи да види и уши да чује зна да је охола глупост ЛДП медијских спин доктора успаничених Тадићевим преузимањем Чединих позиција и упорна антисрпска истрајност страних ментора од „ловаца на фашисте” нехотице направила нови Јул (естрадно политички циркус), заједно са целокупним колоритом народних емоција према њему.
А евентуално озваничење брака између Новог Јула и СПС (Садавладајућа Политичка Структура) биће сигуран знак да је већ дуго климави брак са више пута превареним народом дефинитивно раскинут. А бракоразводна парница може бити врло скупа.
П.С.
Мало касније ћу вам доставити и линк.
Како би звучала истинита најава програма на „нашим”, „слободним” медијима? Можда овако… „У режији пропалих режисера и у извођењу групе неостварених глумаца, маргиналних политичара и естрадних интелектуалаца, а под диригентском палицом наших евроатлантских ментора свако вече на медијима који живот значе имаћете прилику (а ускоро можда и обавезу) да гледате последњи чин једне пропагандно-тоталитарне представе”.
Ловци на фашисте трче последњи круг
Сиже је врло једноставан, а радња се лако прати.
Неколико „истакнутих” и „храбрих” појединаца, комбинујући идеолошку острашћеност једног Суперхика (који пљачка сиромашне да би давао богатима) и агресивну одлучност Прљавог Харија (који пуца на све што се креће и делује сумњиво), а наоружани притом натприродним медијским моћима, врше велику истрагу фашиста у дивљој земљи Србији.
У актуелном комаду они пред медијску пороту изводе све непријатеље Друге Србије и у интересу „општег добра” и „просперитета који зли олош хоће да заустави” легитимно (јер они су непроглашени арбитри свих вредности и новог морала) користе сва законом недозвољена средства (лажи, клевете, претње хапшењем и језивом одмаздом) за обрачун са „дрским гњидама” које се усуде да помисле бар мало другачије.
Наравно да мрски непријатељ не само да нема равноправан третман у таквим суђењима већ надилазећи и познате комунистичке процесе нема ни право да се брани.
И зато непријатеља нема ни у једном директном сучељавању на медијском суду. Он „храбрим” евроатлантским витезовима није ни потребан као активни учесник. Он је пожељан само као врећа за ударање и реквизит који не може да узврати.
Производња непријатеља
Али, ни лаж, ни интрига, ни клевета, ни висока доза вербалног насиља, ни врхунска продукција нису били довољни да од ове представе створе друштвено- политички хит.
Јер нешто крупно недостаје.
Недостају непријатељи.
Недостају фашисти.
Проблем је очигледан и тешко решив. Мора му се методолошки и озбиљно прићи. Зато наши јунаци прво сликовито и јасно дефинишу народног непријатеља.
И оптужница лагано али одлучно почиње да се чита.
„Фашиста је свако ко мисли да Србија никада не сме да се одрекне Косова и Метохије”!
„Фашиста је свако ко мисли да Црква не сме да се одриче својих двехиљадегодишњих учења зарад једне државне параде”!
„Фашиста је свако ко мисли да Телеком не треба да се продаје!”
„Фашиста је свако ко мисли да су интереси Србије испред интереса региона, или, не дај Боже, испред интереса мајчице ЕУ!”
„Фашиста је свако ко мисли да у Рашкој области постоји било какав проблем!”
„Фашиста је свако ко мисли да су неки хулигани истовремено и деца!”
„Фашиста је свако ко мисли да треба заштитити породицу!”
„У најкраћем, тријумфално озарених лица наши заштитници завршавају оптужницу: „Фашисти су сви, али сви, који мисле другачије од нас”!
"фашиста је свако ко примети да поједине мањине имају већа права од осталих грађана"
Али уместо овација дочекује их мук.
Мислећи да нису довољно јасни покушавају да нам објасне да су народни непријатељи ту, међу децом, у цркви, у школи, на стадиону и у брачној постељи.
Опет тишина, а они у бесном делиријуму коначно говоре њихову једину истину да је српски народ највећи народни непријатељ.
И ту се ова представа завршава.
Трећи чин или последња превара
Али када медијска завеса падне и глумци се повуку у своје одаје дешава се чудесна трансформација дотад прилично равнодушних ТВ конзумената.
Они почињу да се, по дубоко укорењеном и сигурно антиевропском осећају за правду, поистовећују са медијски слабијом а бројчано неупоредиво моћнијом страном.
Почињу да навијају за ону тиху већину коју нити чују нити виде на „слободним и демократским” медијима!
Почињу да навијају за себе!
И из дубине својих празних стомака почињу да кристално јасно препознају једини аутентични фашизам баш у ликовима фаворизованих медијских „хероја”.
Почињу да се сећају како су баш ти „антифашисти” позивали на линчовање носилаца претходног режима на Теразијама, како су баш они најављивали „демократски” језиве одговоре државе на сваку непослушност, како су лицемерно легитимисали своје паљење Скупштине а терористима и хулиганима звали све противнике геј параде, како су викали све до Стразбура због пар графита у Војводини а ћуте када муфтија позива на рат у Рашкој…
Каква је даља судбина овог медијског спектакла?
Још неко време ће се због јасне повезаности са неолибералним евроатлантским структурама вртети ова представа и убијати гледаност националних фреквенција.
А онда ће режим морати да донесе тешку одлуку.
Или ће се, не из алтруистичких већ из прагматично себичних разлога полако али сигурно ограђивати од људи који својом мржњом по задатку сјајно мобилишу све неопредељене или ће се до краја одрећи сопственог народа и отворено и без зазора ставити на другосрбијанску страну чије су „вредности” прво стидљиво а онда све отвореније почели да баштине.
Шта год власт домислила једна ствар је потпуно јасна.
Тренутак када Јелена Карлеуша постаје херој друге, иначе, „урбане” Србије је почетак краја једне тоталитарне и искључиве мисли.
То је тренутак када и Милош Васић пожели да реагује на фашизам у хрватском дворишту, а Марко Видојковић има по које зрно разумевања за „хулигане из наших сокака”.
Дакле, велико престројавање је већ у току и ту никакви приступни кораци ни све блеђе медијске шаргарепе неће помоћи.
Јер ко има очи да види и уши да чује зна да је охола глупост ЛДП медијских спин доктора успаничених Тадићевим преузимањем Чединих позиција и упорна антисрпска истрајност страних ментора од „ловаца на фашисте” нехотице направила нови Јул (естрадно политички циркус), заједно са целокупним колоритом народних емоција према њему.
А евентуално озваничење брака између Новог Јула и СПС (Садавладајућа Политичка Структура) биће сигуран знак да је већ дуго климави брак са више пута превареним народом дефинитивно раскинут. А бракоразводна парница може бити врло скупа.
П.С.
Мало касније ћу вам доставити и линк.
Кажи нам, да ти не кажемо!
