Други светски рат у Југославији (1941-1945)

[PA8]

Proboj Nijemaca i četnika iz Srbije​

Proboj Armijske grupe E kroz Sandžak (kodno ime operacija Zeleni put[3], poznato kao povlačenje Nemaca i četnika iz Srbije, proboj Nijemaca i četnika iz Srbije i slično) je bila operacija proboja nemačke Armijske grupe E kroz Sandžak, kroz neprijateljsku partizansku teritoriju, u kojoj su kao pomoćne trupe koristili četnike pod njihovom komandom.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Proboj_Nijemaca_i_četnika_iz_Srbije

 

[Nikita Kulganov]

Suđenje Mihailoviću
Glavni dokazni materijali protiv Mihailovića bili su originalni dokumenti iz zaplenjene četničke arhive, kao i iz nemačkih, italijanskih, ustaških, bugarskih itd. arhiva. Branilac Joksimović je pokušao dokazati da se Mihailović iz ideoloških razloga borio protiv partizanskog ustanka, da je to bila borba dve ideološki sukobljene frakcije (vidi četničko-partizanski sukob). Sud nije usvojio ovu odbranu jer se Mihailović nije samostalno borio sa drugom frakcijom, već je utvrđena njegova saradnja sa okupatorom u gušenju narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije.[1] Mihailović je priznao da su njegovi komandanti sarađivali sa okupatorom, ali se branio da su to činili na svoju ruku.
Predsednik: Da li je ovo što je radio Trifunović, Keserović, Račić u proleće 1944 godine, Neško Nedić, Zvonimir Vučković, Mirko Lalatović, Ostojić, da li je takav način rada izdaja naroda?Optuženi: Rđav rad.Predsednik: Da li je izdaja?Optuženi: Teško mi je to da kažem.Predsednik: A je li tačno?Optuženi: Jeste.[7]
Sud je iz mnogobrojnih pismenih dokumenata, originalnih depeša i pismenih izveštaja četničkih komandanata, utvrdio da su komandanti izvršavali Mihailovićeva naređenja, a ne da su radili na svoju ruku ili mimo njegove volje.[1] Sud je na osnovu mnogobrojnih originalnih četničkih depeša utvrdio da je Dragoljub Mihailović naređivao komandantima da vrše ratne zločine, ubijanje zarobljenih partizana, paljenje, pljačku, uništavanje civilnog stanovništva itd. Mihailović redovno naređuje svojim komandantima da napadaju, uništavaju i istrebljuju svakog onog ko ma čime pomaže partizane, a posebno da istrebljuju muslimane i Hrvate.[1]

Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Jedna od tačaka je glasila:

Utvrđeno je da su svi komandanti optuženog Mihailovića i sve njegove četničke formacije sarađivale sa Nemcima, Italijanima i bugarskim okupacionim trupama za sve vreme okupacije u oružanim borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, primajući kroz čitavo to vreme od okupatora oružje, municiju, hranu i drugo u nameri uništenja oslobodilačkog ustanka i pružanju pomoći okupatoru u održavanju sistema okupacije.[1]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Pored toga što je osuđen zbog oružane borbe na strani okupatora, Dragoljub Mihailović je osuđen za brojne ratne zločine, koje su počinile jedinice pod njegovom komandom, uključujući pokolj u Gatima, pokolj u Vraniću, pokolj u Boleču, pokolj u Drugovcu i pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče.[8]

Sud se uverio da su zločini izvršeni od Mihailovićevih četnika u selima Vraniću, Drugovcu i Boleču, zatim u srezovima bjelopoljskom, čajničkom, fočanskom i pljevaljskom, koji su na pretresu potpuno rasvetljeni pismenim dokumentima i iskazima preživelih svedoka, izvršeni pod neposrednim Mihailovićevim naređenjima.[1]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Mesto izvršenja kazne nije objavljeno.

 

[PA8]

Suđenje Mihailoviću
Glavni dokazni materijali protiv Mihailovića bili su originalni dokumenti iz zaplenjene četničke arhive, kao i iz nemačkih, italijanskih, ustaških, bugarskih itd. arhiva. Branilac Joksimović je pokušao dokazati da se Mihailović iz ideoloških razloga borio protiv partizanskog ustanka, da je to bila borba dve ideološki sukobljene frakcije (vidi četničko-partizanski sukob). Sud nije usvojio ovu odbranu jer se Mihailović nije samostalno borio sa drugom frakcijom, već je utvrđena njegova saradnja sa okupatorom u gušenju narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije.[1] Mihailović je priznao da su njegovi komandanti sarađivali sa okupatorom, ali se branio da su to činili na svoju ruku.
Predsednik: Da li je ovo što je radio Trifunović, Keserović, Račić u proleće 1944 godine, Neško Nedić, Zvonimir Vučković, Mirko Lalatović, Ostojić, da li je takav način rada izdaja naroda?Optuženi: Rđav rad.Predsednik: Da li je izdaja?Optuženi: Teško mi je to da kažem.Predsednik: A je li tačno?Optuženi: Jeste.[7]
Sud je iz mnogobrojnih pismenih dokumenata, originalnih depeša i pismenih izveštaja četničkih komandanata, utvrdio da su komandanti izvršavali Mihailovićeva naređenja, a ne da su radili na svoju ruku ili mimo njegove volje.[1] Sud je na osnovu mnogobrojnih originalnih četničkih depeša utvrdio da je Dragoljub Mihailović naređivao komandantima da vrše ratne zločine, ubijanje zarobljenih partizana, paljenje, pljačku, uništavanje civilnog stanovništva itd. Mihailović redovno naređuje svojim komandantima da napadaju, uništavaju i istrebljuju svakog onog ko ma čime pomaže partizane, a posebno da istrebljuju muslimane i Hrvate.[1]

Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Jedna od tačaka je glasila:


Pored toga što je osuđen zbog oružane borbe na strani okupatora, Dragoljub Mihailović je osuđen za brojne ratne zločine, koje su počinile jedinice pod njegovom komandom, uključujući pokolj u Gatima, pokolj u Vraniću, pokolj u Boleču, pokolj u Drugovcu i pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče.[8]


Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Mesto izvršenja kazne nije objavljeno.

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

 

[PA8]

Pogledajte prilog 1634286

Draža je bio antikomunista, a Broz komunista.
Komunizam je pao 1990.
Draža se sada smeje.

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

Izložba „Dani prkosa i slobode“, koju povodom 80 godina od oslobođenja Cetinja organizuju nevladino udruženje Antifašisti Cetinja i Prijestonica Cetinje, otvorena je danas na Dvorskom trgu na Cetinju.
Govoreći na otvaranju, jedan od autora izložbe, novinar Ivan Mijanović kazao je da 12 izloženih panoa govore o prkosnom i slobodarskom Cetinju – Cetinju koje je vjekovima drugovalo sa slobodom i krvlju je plaćalo.
- Oni su ovdje da nas podsjete na trinaestojulske ustanike, borce koji su jurišali na Pljevlja, na one koji su ginuli na Kupresu, Vilića Guvnu i Neretvi, Ljubinom Grobu i Sutjesci, koji su ginuli za Beograd, Sarajevo i Zagreb, jednako kao za svoje Cetinje. Ali ono što je najvažnije – oni su ovdje da nas podsjete na njihovu ideju, ideju borbe za čovjeka, pravdu i jednakost – kazao je Mijanović.
On je naglasio da, danas, poslije 80 godina, antifašizam ne smijemo posmatrati kao relikt prošlosti.
- On danas nije borba protiv pobijeđenog neprijatelja u Drugom svjetskom ratu. Neophodno je njegovati kulturu sjećanja, obilježavati značajne datume iz slavne prošlosti, podsjećati na žrtve fašizma kroz istoriju, ali sve to nema svrhu ako se aktivno ne borimo protiv savremenih oblika fašizma. I zato se naš antifašizam ne smije pretvoriti u život u prošlosti. I zato nam je potrebna obnova antifašizma, antifašizma koji neće imati samo nacionalni karakter – istakao je Mijanović i dodao da ovakve izložbe treba da nam posluže kao primjer, kao uzor i kao inspiracija.
On se zahvalio Prijestonici Cetinje i gradonačelniku Nikoli Đuraškoviću koji su pomogli da se organizuje jedan ovakav događaj.
Na 12 panoa predstavljen je i objašnjen razvoj antifašističkog pokreta na Cetinju u periodu Drugog svjetskog rata. Uvodni dio izložbe opisuje nastanak revolucionarnog pokreta na Cetinju između dva svjetska rata, sa posebnim osvrtom na najznačajnije ličnosti tog perioda. Prikazani su događaji iz narodnooslobodilačke borbe vezani za Cetinje, kroz tekstove, fotografije, novinske isječke, partizanske proglase i proglase saradnika okupatora. Događaji su predstavljeni hronološkim redom, od odluka za podizanje ustanka, najznačajnijih borbi, represalija okupatora prema stanovništvu, formiranja Lovćenskog partizanskog odreda, Prve i Četvrte proleterske brigade, do konačnog oslobođenja Cetinja, 13. novembra 1944. godine.
Autori izložbe su novinar Ivan Mijanović i istoričari Filip Kuzman i Vukan Ražnatović.

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

 

[Лекизан]

Pogledajte prilog 1639939

У земљи се гине, народ страда, логори још раде а они играју срамота...........

 

[Nikita Kulganov]

 

[Nikita Kulganov]

1942. godine strijeljan je pod Đinovim brdom Vojo Ražnatović, član Okružnog komiteta KPJ Cetinje i organizacioni sekretar Mjesnog komiteta KPJ Cetinja.

Od strane italijanskog vojnog suda osuđen je na smrt. Iz zatvora je uputio dva pisma, porodici i Partiji, koja su najbolje svjedočanstvo o liku ovog izvanrednog komuniste i borca za dostojanstvo i slobodu svog naroda.

 

[Nikita Kulganov]

Napad na Cetinje izvršen je noću između 6. i 7. novembra. Prvi bataljon Šeste i 2. bataljon 10. brigade od pravca Špadijerskog vrha i Crne grede, a 3. bataljon 10. brigade od pravca Orlovog krša upali su u grad i zauzeli određene važne tačke. Međutim, 1. i 4. bataljon 10. brigade na svom pravcu nastupanja, koji je išao od Bajica ka cetru grada, naišli su na nesavladiv otpor neprijatelja. Zbog toga su se, poslije žestoke šestočasovne borbe, svi bataljoni morali povući, uz gubitke od 11 mrtvih i 20 ranjenih, s tim što su Orlov krš i Špadijerski vrh, dominante tačke iznad grada, ostali u rukama jedininica NOV.
U vezi sa pripremama za novi napad na Cetinje, 1. bataljon 6. brigade upućen je u Lješansku nahiju radi većeg obezbjeđenja od pravca Podgorice. Kada je cetinjskom garnizonu iz toga pravca ipak stiglo pojačanje, postalo je jasno da je to pomoć za izvlačenje i da se Njemci i četnici pripremaju da napuste grad. I četnici s Pavlom Đurišićem na čelu, sa svoje strane imali su posla. Između ostalog, pokupili su novac iz filijale Državne hipotekarne banke, filijale Narodne banke i još nekih ustanova, u ukupnom iznosu oko 15.000.000 lira, 556.000 rajhsmaraka i 250.000 dinara. Mitropolit Joanikije ispraznio je kasu Cetinjske bogoslovije, podigavši 11.246 rajshmaraka i 138.460 dinara. Spremali su se saradnici okupatora, zajedno sa svojim gospodarima, na dug i neizvjestan put.
Poslije intenzivne artiljerijske pripreme, izvršene od strane Prve i Protivkolske baterije 2. diviziona Artiljerijske grupe 2. udarnog korpusa sa Dubovika, 10. brigada je 12. novembra u 18 časova pošla u napad na Cetinje. U energičnom naletu, bataljoni su brzo ovladali prvim neprijateljskim odbrambenim linijama i ušli u prve blokove kuća, osim onih na pravcu od Podgorice, koje je neprijatelj ogorčeno branio i na koje je koncentrisao sve svoje tenkove. Nakon uporne borbe, osvajajući kuću po kuću i uz potporu artiljerije, koja je dovučena u sam grad, Cetinje je 13. novembra u 4 časa konačno oslobođeno. Neprijatelj je imao preko 100 poginulih i neutvrđeni broj ranjenih, a 40 italijanskih fašista je zarobljeno. Međutim, nakon izvlačenja neprijatelja iz grada, 1. bataljon 10. brigade odsjekao je njegovu zaštitnicu na Belvederu, koju su činili djelovi 2. bataljona 359. puka, i poslije tročasovne borbe je uništio. Na taj način, ukupni gubici neprijatelja bili su znatno veći. Komandant 2. bataljona 359. puka o gubicima svoje jedinice u borbama za Cetinje govorio je: „Ove borbe za glavni grad Crne Gore stajale su bataljon najvećih gubitaka u toku čitavog njegovog postojanja".
* Iz knjige dr Djura Vujovića “Lovćenski NOP odred i njegovo područje u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945”

 

[Nikita Kulganov]

X crnogorska brigada u oslobođenom Cetinju, 13. novembar 1944. godine.

 

[Лекизан]

Дан када су на Цетињу 1944. г. лоши ђаци убили своје професоре​

Јован Маркуш
Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња.

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 72 године, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната.
Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.
То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији.
Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Стријељани без суда и пресуде​

Дана 13. новемрба 1944. године Цетиње су ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:
Др Јован Петровић-Његош, професор Цетињске гимназије,

Милева Петровић рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,
Јоко Грујичић, директор Учитељске школе на Цетињу,
Милосава Грујичић рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,

Николај Дориомедов, проф. цетињске Богословије,
Илија Зорић, директор Цетињске гимназије,
Михаило Зорић, проф. Цетињске гимназије,
Александра Матановић, проф. енглеског језика,

Мирко Драгоовић, управник Народног позоришта на Цетињу,
Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,
Василије Каписода, ученик Цетињске гимназије,
Марко Перов Мартиновић, послужитељ Цетињске гимназије,

Никола Бајов Почек, правник у финансијском одјељењу,
Вуко Пејовић, општински чиновник,
Милева Борозан, општински чиновник,
Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,
Нико Симов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу,
Љубо Илијин Кнежевић, поштански чиновник
Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник
Мило Прља, инжењер агрономије,
Душан Лукин Вујовић, поручник Краљевске Југословенске војске,
Иван Милачић, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,
Момчило Зековић, полицијски чиновник,
Вјецеслав Вацек, полицијски инспектор,
Никола Милашевић, власник столарске радионице,
Станко Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу
Ђуро Перишића, месар
Вјекослав Андрејев, инжењер грађевинарства
Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗНЕ- е стријељали су 28 грађана у Цетињу. Са новим егзекуцијма није се наставило иако су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак саименима 42 грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28 имена. Сви ови грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступака.
Одмах по извршеним егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором.“ За сваког од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истканут на јавним мјестима у граду, алије по наређењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком, а нико од њих колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.
Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња.
Прилог: текст проф. Предрага Вукића – Партизанске егзекуције на Цетињу у новембру 1944.
https://www.in4s.net/dan-cetinju-1944-g-losi-djaci-ubili-svoje-profesore/

 

[Nikita Kulganov]

Pripreme za oslobođenje Cetinja​

Borbe za konačno oslobođenje Crne Gore od fašističkog okupatora otpočele su u jesen 1944. godine. Partizanske jedinice oslobađale su jedan za drugim crnogorske gradove. Cetinje je oslobođeno u zoru 13. novembra 1944. godine.

No, kako su tekle pripreme i tok borbi prilikom oslobađanja Cetinja, svjedoče tri dokumenta, odnosno prepiska vođena krajem oktobra 1944. godine, između Štaba Lovćenskog Narodno-oslobodilačkog partizanskog odreda, Štaba Desete crnogorske udarne brigade i Štaba Prvog Lovćenskog bataljona.

Dokumenta:

ŠTAB

LOVĆENSKOG N.O.P. ODREDA

Str. Pov. Služeno

POLOŽAJ 23. X u.... čas

ŠTABU I BATALJONA LOVČENSKOG ODREDA

POLOŽAJ



Situacija oslobođenjem Grahova od strane jedinica Primorske operativne grupe i jedinica X Crnogorske Brigade omogućeno je našim jedinicama da možemo voditi operacije ofanzivnog karaktera t.j. da možemo veći dio snaga orjentisati u okolini Cetinja.

Jačina neprijateljskih snaga u Cetinju računa se na 1000 Njemaca i četnika, uzimajući u obzir istaknute tačke koje neprijatelj drži u bližoj okolini. U vezi gore navedene situacije,

N A R E Đ U J E M O

Vaš bataljon će u toku 24. ovog mjeseca u 18 časova prikupiti sve svoje djelove na prostoriji Ćeklići odakle ćete izvršiti raspored jedinica.

Sa jednom četom koju ćete orjentisati u pravcu Čekanja t.j. na dosadašnje položaje koje držite. A jednu četu razmjestite u Vojkoviće, koja će svaku noć vršiti prepad na neprijateljsko utvrđenje „Starac“, tako da neprijatelju ne damo mirno da spava. Treća četa vašeg bataljona razmjestiće se na prostoriju Gnjijevi Do, sa zadatkom aktivnog dejstvovanja na „Sandin Vrh“ i „Špadijerski Vrh“ gdje će ostati do daljeg naređenja, ta četa sa manjim odjeljenjima kontrolisaće ova dva vrha dok će se glavnina nalaziti u Gnjili Do. Sa ovom četom ići će neki od članova štaba bataljona koji će se nalaziti sa njom do potpunog izvršenja akcije čuvat ćete ljudstvo i municiju, a u koliko bi bilo ranjenih drugova odmah upućivajte Štabu odreda koji će se nalaziti u Đinovićima, slaćete redovno izvještaje o situaciji na vašem sektoru, kako bi na vrijeme donosili odluke za dalje zadatke, ostale jedinice ovog odreda zadržaće se na dosadašnjim položajima.

SMRT FAŠIZMU-SLOBODA NARODU



Politički komesar KOMANDANT
https://www.antenam.net/istorija/222233-pripreme-za-oslobodjenje-cetinja

 

[Nikita Kulganov]

Nekoliko dosad neobjavljivanih i nepoznatih legitimacija pripadnika Unskog četničkog odreda, jedne od dve četničke jedinice na Baniji tokom Drugog svetskog rata. Unski četnički odred je imao sedište u Dvoru na Uni i bio je organizovan i naoružan od strane Nemaca. U suštini reč je o četi, a ne o odredu jer je ta jedinica brojala svega nekoliko desetina pripadnika. Formirana je početkom 1944. odvajanjem dela ljudstva 2. bosanskog korpusa Dinarske četničke oblasti (koje je Momčilo Đujić ustupio Nemcima) i vrbovanjem partizanskih dezertera sa Banije. Zapovednik jedinice bio je kapetan Marko Crljenica, dotadašnji Đujićev oficir. Unski četnički odred je bio smešten, kao što je rečeno, u Dvoru na Uni, gde su istovremeno boravili Nemci i ustaše, i imao je zadatak da vrši izviđačku i obaveštajnu službu za Nemce. Nastupao je isključivo protiv partizana, nikad protiv okupatora i ustaša s kojima je imao saveznički odnos.
Sačuvana je depeša Momčila Đujića Draži Mihailoviću od 17. januara 1944. u kojoj se vidi da je Mihailović bio ne samo obavešten da će Đujić Nemcima ustupiti deo ljudstva za formiranje Unskog četničkog odreda već da je to učinjeno po Mihailovićevom naređenju. Tu depešu donosim u prilogu.
Na legitimacijama u prilogu jasno se vidi pod čijom kontrolom su bili pripadnici Unskog četničkog odreda. Priložene su dve legitimacije četnika Janka Blagojevića (nemačka i četnička) i jedna (nemačka) legitimacija četnika Ivane Mrkobrade.

 

[Лекизан]

Nekoliko dosad neobjavljivanih i nepoznatih legitimacija pripadnika Unskog četničkog odreda, jedne od dve četničke jedinice na Baniji tokom Drugog svetskog rata. Unski četnički odred je imao sedište u Dvoru na Uni i bio je organizovan i naoružan od strane Nemaca. U suštini reč je o četi, a ne o odredu jer je ta jedinica brojala svega nekoliko desetina pripadnika. Formirana je početkom 1944. odvajanjem dela ljudstva 2. bosanskog korpusa Dinarske četničke oblasti (koje je Momčilo Đujić ustupio Nemcima) i vrbovanjem partizanskih dezertera sa Banije. Zapovednik jedinice bio je kapetan Marko Crljenica, dotadašnji Đujićev oficir. Unski četnički odred je bio smešten, kao što je rečeno, u Dvoru na Uni, gde su istovremeno boravili Nemci i ustaše, i imao je zadatak da vrši izviđačku i obaveštajnu službu za Nemce. Nastupao je isključivo protiv partizana, nikad protiv okupatora i ustaša s kojima je imao saveznički odnos.
Sačuvana je depeša Momčila Đujića Draži Mihailoviću od 17. januara 1944. u kojoj se vidi da je Mihailović bio ne samo obavešten da će Đujić Nemcima ustupiti deo ljudstva za formiranje Unskog četničkog odreda već da je to učinjeno po Mihailovićevom naređenju. Tu depešu donosim u prilogu.
Na legitimacijama u prilogu jasno se vidi pod čijom kontrolom su bili pripadnici Unskog četničkog odreda. Priložene su dve legitimacije četnika Janka Blagojevića (nemačka i četnička) i jedna (nemačka) legitimacija četnika Ivane Mrkobrade.
Pogledajte prilog 1642895
Pogledajte prilog 1642896
Pogledajte prilog 1642897
Pogledajte prilog 1642898
Pogledajte prilog 1642899

Извор?

 

[Nikita Kulganov]

Извор?

https://daz.hr/

 

[Лекизан]

https://daz.hr/

Шта државни архив у Загребу.
Ко је аутор текста?

 

[Nikita Kulganov]

Шта државни архив у Загребу.
Ко је аутор текста?

Te legitacije se nalaze tamo, treba otici tamo i videti ko je potpisao teks

 

[Лекизан]

Te legitacije se nalaze tamo, treba otici tamo i videti ko je potpisao teks

Сада ћу да ти кажем ко је потписао текст пошто је тебе срамота.
https://javniservis.net/sekcije/dru...-stanovnistva-opcine-crkveni-bok-1943-i-1944/
Milan Radanović – “Vaša pobjeda, naša osveta.” Stradanje stanovništva općine Crkveni Bok 1943. i 1944.

 

[Nikita Kulganov]

Сада ћу да ти кажем ко је потписао текст пошто је тебе срамота.
https://javniservis.net/sekcije/dru...-stanovnistva-opcine-crkveni-bok-1943-i-1944/
Milan Radanović – “Vaša pobjeda, naša osveta.” Stradanje stanovništva općine Crkveni Bok 1943. i 1944.

Kakve ovo veze ima sa temom ???!!!!

 

[Лекизан]

Kakve ovo veze ima sa temom ???!!!!

И ја се често питам какве везе твоје објаве имају са темом дијалога.
То ти је аутор текста који си поставио а кога ниси дао.