Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 14.678
У древној Грчкој знали су за три облика државног уређења, краљевину, аристократију и демократију.
У древном Риму у II.вијеку п.н.е. битисао је неки Полибије, иако није био Србин, паметан чова, он у свом дјелу Историје (овдје стр.479) тврди
да поред та три постоје још три, монархија, олигархија и охлократија. Полибије прави разлику између монархије и краљевине, по њему није свака монархија краљевина, већ само она коју поданици драговољно прихвате и у којој владар влада разумом, не страхом и насиљем.
Аристократија је, по Полибију опет, само она коју води одабрани круг најправеднијих и најмудријих људи, а демократије има када народ поштује богове, води бригу о родитељима имају стида пред старијима и покоравају се законима.
Упрошћено речено, охлократија је искварени облик демократије, исто важи за олигархију у односу на аристократију.
Ако се осврнемо на сам почетак Рима, период краљева, по ономе што нам је прије свега Тит Ливије оставио записано, уз наравно разумљив опрез, први краљеви јесу радили у корист Рима који је тек почињао свој пут кроз историју. И вријеме шестог краља Сервија Тулија поштујући Полибијево размишљање дефинитивно можемо рећи да бјеше краљевина, већ за насљедника Тарквинија II Охолог се не може рећи, вријеме тираније и страховладе, толико да се поданицима омрзнуо такав облик владавие, 509. п.н.е. покушало се са нечим новим, бољим обликом владавине, рођена је република.
Која ће опет у наредним вијековима имати кретања од аристокраије ка демократији, њиховим исквареним облицима олигархији и плутократији, односно охлократији.
Замишљено јесте тако да се највипе позиције у републици стичу на основу заслуга, достигнућа и врлина, самим тим то би требала бити меритократија, у првим деценијама и вијековима Римске републике и јесте то знало бити, пуно је ту позитивних примјера, конзула и других дужносника за које са правом можемо рећи да су их красиле најбоље врлине, но касније би се то често изродило ка својим исквареним облицима.
Највиша позиција бјеше конзула, бирала су се двојица сваке године, који је имао ограничења у владању, код одлука тражила би се потврда сената, а касније и народне скупштине преко народних трибуна.
Предвидјели су и екстремне ситуације, у ситуацији опасности, угрожености саме републике, сенат би бирао диктатора који је имао неограничене овласти, био изнад сената и закона, да не би неком пало на памет да то злоупотреби (касније у времену сумрака републике јесте злоупотребљена институција диктатора) бјеше ограничен мандат на 6 мјесеци, максимум.
Ту имамо примјер извјесног Луција Квинција Цинцината (лат, Lucius Quinctius Cincinnatus енгл.википедија овдје)
којем је у два мандата повјерена и дужност и част диктатора, 458. и 439 п.н.е., у оба случају је знатно прије предвиђених 6 мјесеци (458.п.н.е. након само 16 дана) како би успјешно отклонио пријетећу опасност, вратио мандат диктатора и посветио се имању, радовима на земљи које је обављао у паузама између сексуалног задовољења робиња према којима наравно такође има обавеза, захтјевне у та времена бејаху робиње.
Цинцинат је зато остао узор врлина и у каснијим временима републике у древном Риму, а и данас је остао узор, неколико градова у САД именовано је по њему.
По прелазу из краљевине у републику, власт је прешла у руке аристократских обитељи које су преко сената креирале политику републике. Међутим, наставио је тињати раскол између патриција и плебејаца.
Важна година је 494. п.н.е., исцрпљени војном службом, лошим економским условима и тешкоћама узрокованим строгим законом о дугу, плебејци су се издвојили на Светом Брду, изабрали магистрате који ће их заступати, а сенат је, и због нужде ситуације јер је пријетила спољна опасност, пристао да бирају нардне трибуне чији број се мијељао, прво двојица, па пет па десет.
Проблем у римској републици је што се нису дибијале накнаде за обављање јавних функција, сенатори су редом били из богатих патрицијских породица, имали су имања, робове, имали су стабилне изворе прихода, плебејци су морали паралелно остваривати и приходе и обављати функцију магистрата или пак народних трубуна.
Зато би народни трибуни неријетко потицали из аристократских породица и углавном су били посвећени очувању постојећег стања, некад би опет млади амбициозни аристократи тај положај користити да би постали познати и популарни, супротстављали би се нобилитету и преузимали на себе борбу за “народне интересе“.
Свакако је значајна 287. п.н.е, плебејци су постали пуноправни грађани Рима, закљуцци народне скупштине имали су законску снагу за читав народ. Угледни плебејски родови придружили су се старом патрицијском племству, од плебејаца који би се обогатили добили смо нову класу скоројевића, наредних деценија и вијекова немогуће је то уоквирити у неки задати калуп, некад би они плебејског поријекла више заступали интересе нобилитета и обрнута, аристократе старих патрицијских породица више би се борили за интересе плебса, то ће узроковати и бурна политичка превирања наредних вијекова.
У древном Риму у II.вијеку п.н.е. битисао је неки Полибије, иако није био Србин, паметан чова, он у свом дјелу Историје (овдје стр.479) тврди
да поред та три постоје још три, монархија, олигархија и охлократија. Полибије прави разлику између монархије и краљевине, по њему није свака монархија краљевина, већ само она коју поданици драговољно прихвате и у којој владар влада разумом, не страхом и насиљем.
Аристократија је, по Полибију опет, само она коју води одабрани круг најправеднијих и најмудријих људи, а демократије има када народ поштује богове, води бригу о родитељима имају стида пред старијима и покоравају се законима.
Упрошћено речено, охлократија је искварени облик демократије, исто важи за олигархију у односу на аристократију.
Ако се осврнемо на сам почетак Рима, период краљева, по ономе што нам је прије свега Тит Ливије оставио записано, уз наравно разумљив опрез, први краљеви јесу радили у корист Рима који је тек почињао свој пут кроз историју. И вријеме шестог краља Сервија Тулија поштујући Полибијево размишљање дефинитивно можемо рећи да бјеше краљевина, већ за насљедника Тарквинија II Охолог се не може рећи, вријеме тираније и страховладе, толико да се поданицима омрзнуо такав облик владавие, 509. п.н.е. покушало се са нечим новим, бољим обликом владавине, рођена је република.
Која ће опет у наредним вијековима имати кретања од аристокраије ка демократији, њиховим исквареним облицима олигархији и плутократији, односно охлократији.
Замишљено јесте тако да се највипе позиције у републици стичу на основу заслуга, достигнућа и врлина, самим тим то би требала бити меритократија, у првим деценијама и вијековима Римске републике и јесте то знало бити, пуно је ту позитивних примјера, конзула и других дужносника за које са правом можемо рећи да су их красиле најбоље врлине, но касније би се то често изродило ка својим исквареним облицима.
Највиша позиција бјеше конзула, бирала су се двојица сваке године, који је имао ограничења у владању, код одлука тражила би се потврда сената, а касније и народне скупштине преко народних трибуна.
Предвидјели су и екстремне ситуације, у ситуацији опасности, угрожености саме републике, сенат би бирао диктатора који је имао неограничене овласти, био изнад сената и закона, да не би неком пало на памет да то злоупотреби (касније у времену сумрака републике јесте злоупотребљена институција диктатора) бјеше ограничен мандат на 6 мјесеци, максимум.
Ту имамо примјер извјесног Луција Квинција Цинцината (лат, Lucius Quinctius Cincinnatus енгл.википедија овдје)
којем је у два мандата повјерена и дужност и част диктатора, 458. и 439 п.н.е., у оба случају је знатно прије предвиђених 6 мјесеци (458.п.н.е. након само 16 дана) како би успјешно отклонио пријетећу опасност, вратио мандат диктатора и посветио се имању, радовима на земљи које је обављао у паузама између сексуалног задовољења робиња према којима наравно такође има обавеза, захтјевне у та времена бејаху робиње.
Цинцинат је зато остао узор врлина и у каснијим временима републике у древном Риму, а и данас је остао узор, неколико градова у САД именовано је по њему.
По прелазу из краљевине у републику, власт је прешла у руке аристократских обитељи које су преко сената креирале политику републике. Међутим, наставио је тињати раскол између патриција и плебејаца.
Важна година је 494. п.н.е., исцрпљени војном службом, лошим економским условима и тешкоћама узрокованим строгим законом о дугу, плебејци су се издвојили на Светом Брду, изабрали магистрате који ће их заступати, а сенат је, и због нужде ситуације јер је пријетила спољна опасност, пристао да бирају нардне трибуне чији број се мијељао, прво двојица, па пет па десет.
Проблем у римској републици је што се нису дибијале накнаде за обављање јавних функција, сенатори су редом били из богатих патрицијских породица, имали су имања, робове, имали су стабилне изворе прихода, плебејци су морали паралелно остваривати и приходе и обављати функцију магистрата или пак народних трубуна.
Зато би народни трибуни неријетко потицали из аристократских породица и углавном су били посвећени очувању постојећег стања, некад би опет млади амбициозни аристократи тај положај користити да би постали познати и популарни, супротстављали би се нобилитету и преузимали на себе борбу за “народне интересе“.
Свакако је значајна 287. п.н.е, плебејци су постали пуноправни грађани Рима, закљуцци народне скупштине имали су законску снагу за читав народ. Угледни плебејски родови придружили су се старом патрицијском племству, од плебејаца који би се обогатили добили смо нову класу скоројевића, наредних деценија и вијекова немогуће је то уоквирити у неки задати калуп, некад би они плебејског поријекла више заступали интересе нобилитета и обрнута, аристократе старих патрицијских породица више би се борили за интересе плебса, то ће узроковати и бурна политичка превирања наредних вијекова.
Poslednja izmena od moderatora:
