Quantcast

Древни Рим, пут од краљевине до војне анархије

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
У древној Грчкој знали су за три облика државног уређења, краљевину, аристократију и демократију.

У древном Риму у II.вијеку п.н.е. битисао је неки Полибије, иако није био Србин, паметан чова, он у свом дјелу Историје (овдје стр.479) тврди
Polibije.jpg

да поред та три постоје још три, монархија, олигархија и охлократија. Полибије прави разлику између монархије и краљевине, по њему није свака монархија краљевина, већ само она коју поданици драговољно прихвате и у којој владар влада разумом, не страхом и насиљем.
Аристократија је, по Полибију опет, само она коју води одабрани круг најправеднијих и најмудријих људи, а демократије има када народ поштује богове, води бригу о родитељима имају стида пред старијима и покоравају се законима.
Упрошћено речено, охлократија је искварени облик демократије, исто важи за олигархију у односу на аристократију.

Ако се осврнемо на сам почетак Рима, период краљева, по ономе што нам је прије свега Тит Ливије оставио записано, уз наравно разумљив опрез, први краљеви јесу радили у корист Рима који је тек почињао свој пут кроз историју. И вријеме шестог краља Сервија Тулија поштујући Полибијево размишљање дефинитивно можемо рећи да бјеше краљевина, већ за насљедника Тарквинија II Охолог се не може рећи, вријеме тираније и страховладе, толико да се поданицима омрзнуо такав облик владавие, 509. п.н.е. покушало се са нечим новим, бољим обликом владавине, рођена је република.

Која ће опет у наредним вијековима имати кретања од аристокраије ка демократији, њиховим исквареним облицима олигархији и плутократији, односно охлократији.

Замишљено јесте тако да се највипе позиције у републици стичу на основу заслуга, достигнућа и врлина, самим тим то би требала бити меритократија, у првим деценијама и вијековима Римске републике и јесте то знало бити, пуно је ту позитивних примјера, конзула и других дужносника за које са правом можемо рећи да су их красиле најбоље врлине, но касније би се то често изродило ка својим исквареним облицима.

Највиша позиција бјеше конзула, бирала су се двојица сваке године, који је имао ограничења у владању, код одлука тражила би се потврда сената, а касније и народне скупштине преко народних трибуна.

Предвидјели су и екстремне ситуације, у ситуацији опасности, угрожености саме републике, сенат би бирао диктатора који је имао неограничене овласти, био изнад сената и закона, да не би неком пало на памет да то злоупотреби (касније у времену сумрака републике јесте злоупотребљена институција диктатора) бјеше ограничен мандат на 6 мјесеци, максимум.
Ту имамо примјер извјесног Луција Квинција Цинцината (лат, Lucius Quinctius Cincinnatus енгл.википедија овдје)
Cinicinatus.jpg

којем је у два мандата повјерена и дужност и част диктатора, 458. и 439 п.н.е., у оба случају је знатно прије предвиђених 6 мјесеци (458.п.н.е. након само 16 дана) како би успјешно отклонио пријетећу опасност, вратио мандат диктатора и посветио се имању, радовима на земљи које је обављао у паузама између сексуалног задовољења робиња према којима наравно такође има обавеза, захтјевне у та времена бејаху робиње.
Цинцинат је зато остао узор врлина и у каснијим временима републике у древном Риму, а и данас је остао узор, неколико градова у САД именовано је по њему.

По прелазу из краљевине у републику, власт је прешла у руке аристократских обитељи које су преко сената креирале политику републике. Међутим, наставио је тињати раскол између патриција и плебејаца.
Важна година је 494. п.н.е., исцрпљени војном службом, лошим економским условима и тешкоћама узрокованим строгим законом о дугу, плебејци су се издвојили на Светом Брду, изабрали магистрате који ће их заступати, а сенат је, и због нужде ситуације јер је пријетила спољна опасност, пристао да бирају нардне трибуне чији број се мијељао, прво двојица, па пет па десет.
Проблем у римској републици је што се нису дибијале накнаде за обављање јавних функција, сенатори су редом били из богатих патрицијских породица, имали су имања, робове, имали су стабилне изворе прихода, плебејци су морали паралелно остваривати и приходе и обављати функцију магистрата или пак народних трубуна.

Зато би народни трибуни неријетко потицали из аристократских породица и углавном су били посвећени очувању постојећег стања, некад би опет млади амбициозни аристократи тај положај користити да би постали познати и популарни, супротстављали би се нобилитету и преузимали на себе борбу за “народне интересе“.
Свакако је значајна 287. п.н.е, плебејци су постали пуноправни грађани Рима, закљуцци народне скупштине имали су законску снагу за читав народ. Угледни плебејски родови придружили су се старом патрицијском племству, од плебејаца који би се обогатили добили смо нову класу скоројевића, наредних деценија и вијекова немогуће је то уоквирити у неки задати калуп, некад би они плебејског поријекла више заступали интересе нобилитета и обрнута, аристократе старих патрицијских породица више би се борили за интересе плебса, то ће узроковати и бурна политичка превирања наредних вијекова.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Риму је дуго требало да постане оно по чему га ми памтимо, моћна сила и цивилизација., бјеше то трновито путешествије кроз историју препуно искушења које је трајало вијековима.
Плебејске обитељи које су се обогатиле, у правилу обитељи велепосједника и трговаца, су тежиле остварити и политички утјецај, укључити се у политички живот, за то би користили незадовољство потлачених, постали су интересна скупина.
Такође, структура римске решублике нужно је водила томе да је код водећих патрицијских обитељи добивање државних функција и припадност сенату само по себи чврста обитељска традиција, данас би то назвали непотизмом.
Тако смо имали затворен круг обитељи чији су чланови редовно сједили у сенату, бјеше то практично сенаторски сталеж.
Maccari-Cicero.jpg

Припадници овог сталежа владали су јавним животом, захваљујуци свом утјецају, искуству у јавним пословима, и закони и политичке одлуке су доношени у сврху богаћења све ужег круга повлаштених породица и Римска република се све више и више претварала у плутократску олигархију, владавину неколико одабраних обитељи.

У II.вијеку п.н.е., имамо наглу експанзију Рима, то је донијело и велико, огромно богатство које се (разумљиво) сконтрентисало на тај ужи круг одабраних и повлаштених обитељи.
И ту је важан извјеснин Тиберије Семпроније Грах (Tiberius Sempronius Gracchus 169/164. п.н.е. – 133. п.н.е., енгл.википедија
овдје), народни трибун који је наумио промијенити ствари, увести реформу по моделу “дајте нешто и боранији“.
Стекао је непријатеље у онима који имају богатство и моћ, посебно када је прогурао закон о аграрној реформи. Чекао се први кикс, када се противно обичајима другу годину заредом кандидовао за народног трибуна моћници тај “зицер“ нису пропустили, оклеветали су га и оптужили да намјерава узурпирати овласти краљева (најгора могућа клевета у времену републике, горе него да вас оклеветају да сте ратни злочинац), нахушкали свјетину, а мало и кеширали коловође који су подстрекавали руљу, и Грах и више од 300 присталица је разјарена руља свирепо убила каменовањем и палицама и бацило у ријеку Тибер, онемогућујући тако и достојан спровод.
Mort de Tiberius Gracchus.jpg

Након масакра, преостали Грахови присталице су или протјерани, они који би били боље среће, или би били ухапшени и убацивани у вреће са змијама отровницама, тако би несрећним случајем изгубили живот. Шта'ш, догађа се.
Они са непожељним идејама су елиминисани, свирепо да није могло свирепије, али идеја је остала, његово дјело је наставио млађи брат Гај Семпроније Грах, који је ипак спровео аграрну реформу, ограничио власт оптимата демократизацијом устава, подигао углед витешког сталежа те смањио овлашћења Сената. Имао је попут брата још идеја, између осталог да се италским савезницима подијели римско грађанско право, но и он је, у трећем покушају за мјесто народног трибуна, погинуо у сукобу са оптиматима.
Браћа Грах су јако занимљиве личности у историји древног Рима, заслужују тему на овом подфоруму.
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Биће то увод у наредни вијек, I.вијек п.н.е. је најбурнији вијек у историји Рима, вијек који су обиљежила освајања, побуне робова и римских легија, грађански ратови, сукоби различитих политичких фракција у сенату и на бојном пољу, у том вијеку Рим је промијенио своју форму, садржај и суштину, ствари више неће бити какве су биле.
За ову тему важни су први (88.- 87.п.н.е. ) и други (83.-82.п.н.е. ) римски грађански рат између оптимата, у данашњем поимању конзервативаца који су се залагали за задржавање привилегованог статуса и утицаја сената и одабране елите, и популара (народњака) који су се залагали за веће ингеренције плебејских магистрата.
Завршило је побједом оптимата и Сулином страховладом.
11a74ac2ada83cab101586d337fa21c5.jpeg

Овлашћења народних трибуна била су знатно смањена: одузето им је право вета, као и право да народној скупштини подносе законске предлоге без претходне сагласности сената. број сенатора повећан је са 300 на 600.

Међутим, то бејаху тек први од грађанских ратова који ће трајати 6 деценија, један од захтјева популара бјеше да сви слободни становници Италије добију статус грађанина Рима (римско грађанско право), наредних деценија ствари ће се из темеља промијенити, статус грађанина Рима ће убрзо добити не само становници Италије него и колико јучер варвари у тек освојеним провинцијама, и не само то, неки Гај Јулије Цезар је урадио незамисливо и племство келтских племена, те колико јучер варваре, увео у сенат.

Рим више никад неће бити што је био, а иако је и даље “де јуре“ постојала, бјеше то крај ере републике и Рим је ушао у нову еру, еру царства.
Императори су наслиједили неограничене овласти диктатора, са разликом да нису били временски ограничени, апсолутна, неограничена моћ у рукама појединца. Током трајања принципата (27.п.н.е.-284.н.е.) формално јесу постојање све републиканске институције, укључујући и сенат, но сенат је постепено губио овласти, укључујући право на додијељивање царских овласти, врховну власт је држао цар.
Сенат јесте имао и даље утјецај на свјетовне аспекте управљања, међутим нове сенаторе бирао је цар, некад према њиховом богатству, некад административној вјештини, но често су биле важне везе са владарем, наравно и подобност и лојалност цару.
Осим тога цар је могао увијек оптужити сенаторе за издају, конфисковати им имовину, што би знао и радити ако би државна каса постајала празном, те замијенити их подобнијим и лојалнијим, у таквим околностима сенат бјеше продужена рука императора, тијело форме ради које ће прије свега удовољавати жељама цара.

За времена домината (послије 284. н.е,) сенатотски сталеж и даље формално остаје највиши сталеж у Царству, али је готово изгубио свој утјецај, са повећаним бројем чланова, претвара се у градска вијећа Рима и Kонстантинопоља са више симболичном надлежношћу, а све одлуке морао је потврђивати цар.
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Власт је већ за времена принципата сконцентрисана у рукама једног човјека, императора, и уског круга одабране елите око њега која би остварила утјецај на цара.
Императора бјеше разних, њихове одлуке се нису преиспитивале, ако крену са рђавом и погубном политиком, и ако застране, а дешавало би се, смјене царева су биле могуће не кроз изборе наравно него радикалнијим мјерама. И то се дешавало.
Иако је Рим и даље ишао узлазном путањом, јачао, био богатији и моћнији него икад, наредних деценија све више би имали морално, културно и духовно посртање, све више би Рим огрезао у неморалу, разврату, похлепи и корупцији, клизило је то у једну декаденцију, царство иако са привидом моћи било је све више труло.

Цареви би нека били дорасли својој историјској мисији, некад не, бјеше их свакојаких, некад разборити, разумни попут Марка Аурелија, некад склони тиранији, бруталној употреби силе са садистичких склоностима, некад уврнутих, бјеше и ошинутих, најошинутији бјеше ван сваке сумње неки Варије Авит Басијан Елагабал (218—222.), настрано и изопачено дериште које је дошло у ситуацију да влада царством и арчи огромно богататво на перверзије и своје изопачене склоности.
elagabulus.ngsversion.1552986005299.adapt.1900.1.jpg

И тиранија из времена Каракале се наставила, и ту је само један крај за ово дериште био могућ, наравно насилан.
Насљедник и задњи цар из те ере, Александер Север, није био толико застранио и изопачен, Касије Дион о њему доста похвално пише али и он бјеше слабић, недорастао да се ухвати у коштац за изазовима и пријетњама царству, војни неуспјеси, милитантни елементи у царству се рекли “овако више неће ићи“, и ту имамо нову појаву која ће се још много пута поновити у свјетској историји, еру војне анархије.
Ера војне анархије почиње са занимљивом личношћу, извјесни Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus, енгл.википедија
овдје) познатији као Максимин Трачанин, који је владао 235-238.
На другој теми се форумаш
No, ako već hoćeš da pričamo o carevima, prvi (definitivno, dakle ne samo po poreklu, već i sam) varvarin rimski car bio je car Maksimin Tračanin (235-238). Na njega su uglađene senatorske porodice gledale sa pravim gađenjem; po nekim pričama roditelji u mu čak i došljaci, koji su se doselili sa druge strane Dunava (iz Dakije i Skitije), što će reći čak da je možda doslovno u svojoj porodici i prva generacija rođena na samom tlu Carstva. Prema izvorima, čak, kada je Maksimin bio primljen u vojsku za cara Septimija Severa, jedne reči latinskog navodno nije znao, a kad je postao car umeo je svega da natuca na jedvite jade tek toliko da se sporazume sa najbitnijim ljudima.
дотакао овог цара екстремне висине и физичке снаге. По много чему занимљива личност, први варварин (у српској википедији стоји да му је мајка Аланка а опац Гот, ово задње тешко да је тачно, и иначе код списа често постоји збрка око готског и гетског имена, и Максимин је вјероватно гетског поријекла, тј и етнички Трачанин) који је постао римским царем, ни са латинским му није ишло, уједно први цар који ногом није крочио у Рим. Таман када се наканио да види вјечни град, убише га душмани, не даде се мученику.
Максимин бјеше способан, у сваком погледу, његова прича барем оно што је глас остао је невјероватно занимљива и необична, пастиру, који би у другим околностима имао каријеру друмског разбојника, судбина је одредила и да постане римским царем и уведе империју у своју нову еру, историја се зна понекад заиграти.

Ако за Максимина можемо рећи да је сходно заслугама, достигнућима, врлинама заслужио популарност и репутацију прије свега међу војницима и узимати то као примјер меритократије, колико је то код војне хунте уопште могуће, са насљедницима се то баш и не може рећи.
Заломио би се неки код којег би превладавале врлине, но ту су до царске титуле долазили интригама, завјерава, на кваран начин елиминисали претходника, наравно сви су завршили насилном смрћу, некад и под непознатим околностима, звучи познато и у вреену данашњем.
А и реално, војна анархија је само друго име за милитантну охлократију, тај период војне анархије 235-284. када се у 49 година промијенило 50ак царева (не мо'ш то шале похватати), мало је шта доброг донио Риму, тонуо је у све већу декаденцију, вапио за промјенама, појавиће се извјесни Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus), који ће ставити тачку на епоху војне анархије, приступиће реорганизацији царства и увести доминат, но то је већ друга тема.
 
Poslednja izmena:

White Guar

Zainteresovan član
Poruka
157
Фасцинација Римом ће изгледа бити вечна, а мени је и Рим као метафизичка идеја посебно занимљив, односно која је његова параисторијска улога? Зачет у дубинама Јасперсовог аксијалног доба када је човечанство у глобалу било пред драстичном трансформацијом и налазило се, како би Хамваш рекао, пред падом у историју. А ево данас, у ткз. пост-историји Рим је и даље темељ западне цивилизације. Нисан стручан али чуо сам да су римљани довели право до савршенства..што је опет мач са две оштрице. Мислим да је Тацит записао да што је држава покваренија, то је више закона у њој. У позном, декадентном периоду пред сам крај говорило се да Рим влада царством али да жене владају Римом (што касније понавља ибн Халдун поводом декадентног Багдада, те долази до данас свима познате идеје о цикличности историје..) Сам Рим је идеалан за проучавање те цикличне теорије, јер су изгледа симптоми свих истрошених, декадентних цивилизација слични, ако не истоветни.

Рим је очито имао своју историјску улогу центра у растућем аксијалном добу и припреме терена за оно што долази, одн. Други Рим и потом Трећи Рим који у Хришћанству имају есхатолошки карактер и представљају нешто попут три периода доба апокалипсе (а који опет одговарају Хамвашовом идејом пада у историју а коју он поистовећује са апокалипсом.) И поред тога, на западу је Рим и након свог званичног краха ипак имао већи утицај на развој феудализма и формирање средњег века него што се то обично сматра, наравно, конфлуацијом Рима и варварских освајачких маса, достижући врхунац са Карлом Великим.

Рим је вук и орао, непријатељ змије. Орао и змија су два симбола кроз који се пројављују сви динамизми људске историје. Мислим и да се мало код нас прича о религији и њеној структури у старом Риму а који је исто доста утицао на формирање религија новог доба. Очеви као патријарси породица и првосвештеници, кућна божанства-заштитници, поштовање предака, па велики фестивали..

Укратко, његов развојни пут, (пад?) је типичан, од идеализованих краљева-свештеника првобитног, златног доба стижемо преко бирократа и корумпираних и арогантних политичара до последње етапе, владавине војне аристократије, кшатрија, који ипак немају урођену способност владања те одатле произилази и сав хаос позних римских дана. Цезар је био добар стратег, изврстан генерал, рођени кшатрија, али не и рођен да влада.
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Vrlo zanimljiva opaska; nisam preterano razmišljao o ovome...ali zar nije Makrin takođe bio uvek van Rima?
Ili se opaska za Maksimina I odnosi generalno za celi život, a ne samo vlast?
Макрин јесте навукао гњев када је проглашен за цара, што је остао у Антиохији умјесто да је похитао у Рим. Нисам сигуран да за то кратко вријеме (217-218.) колико је био царем није боравио у Риму, морао бих провјерити.
Раније јесте свакако, обављао је високе дужности у Риму, и за времена Септимија Севера, а за времена Каракале бјеше преторијански префект.
Макринов живот доста описује Касије Дион у 79.књизи (овдје).
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Путешествије древног Рима кроз све облике владавине и државног уређења, трансформацију ка њиховим исквареним облицима, свакако треба изучавати јер су се ти процеси дешавали и у каснијим временима, дешавају се и данас, дешаваће се и у будућности.
Вратимо се у уводном посту поменутом Полибију који у свом дјелу Историје (овдје) у шестој књизи од стр. 477 кроз одлично излагањуе објашњава и те процесе, неизбјежност прелаза у искварене облике те генезу тих процеса.
На стр. 480 и 481 приложене књиге
Polibije 480-481.jpg

осврнуо се на краљевину и како олако прелази ка свом исвареном облику.
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
На стр. 485 и 486 приложене књиге Полибије се осврнуо на Ликурга (спартански законодавац, живио у VIII.вијеку п.н.е.);
Polibije 485-486.jpg

по којем је неизбјежан прелаз сваког облика владавине ка својим исквареним облицима, и да је зато неопходно донијети ваљане законе. Проблем је наравно донијети те законе, историја и древног Рима и касније је доказала да колико год добри (или лоши) били ти закони, људи су ти који ће их спроводити, и временом се дешава да се злоупотребе или замијене рђавијим и у корист повлаштене елите, опет имамо транформацију ка исквареним облицима.
 

pustos

Veoma poznat
Poruka
14.080
Pretpostavlja se da je Rim u jednom trenutku bio pod vlascu etrurskih kraljeva, pre nego sto su zbaceni, a Rim je postao republika. Pored toga bitni kulturni elementi, kao sto je arhitektura, upravljanje vodom, slova, zatim nacin borbe, a verovatno i neki religijski rutali su preuzeti od Etruraca.

Znamo da su kasniji Rimljani sebe videli kao poseban grad i odvojen od Etruraca, ali da li mozemo reci kako su sebe videli Rimljani pre republike ili u prvim vekovima republike i kako su ih videli Etrurci tog doba, kao Etrurce ili kao strance?
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Pretpostavlja se da je Rim u jednom trenutku bio pod vlascu etrurskih kraljeva, pre nego sto su zbaceni, a Rim je postao republika. Pored toga bitni kulturni elementi, kao sto je arhitektura, upravljanje vodom, slova, zatim nacin borbe, a verovatno i neki religijski rutali su preuzeti od Etruraca.
Да, то је тачно. Ову тему сам мислио фокусирати на облике државног уређења у древном Риму, прелазе и што их је узроковало.
О почетку Рима већ сам отворио тему (овдје), отворио сам тему и о Етрурцима (овдје), када говоримо о периоду римских краљева, говори се о седам римских краљева, али од тих седам су само двојица (први и трећи) били Римљани, а задња тројица римских краљева (Тарквиније I., Сервије Тулије и Тарквиније II.) су били Етрурци, и Етрурци јесу итекако утицали на развој Рима у тим временима.
Znamo da su kasniji Rimljani sebe videli kao poseban grad i odvojen od Etruraca, ali da li mozemo reci kako su sebe videli Rimljani pre republike ili u prvim vekovima republike i kako su ih videli Etrurci tog doba, kao Etrurce ili kao strance?
То не можемо знати, нити можемо са сигурношћу утврдити. Римљани из тог времена нису оставили никаквих записа, сви записи о том времену су касније писани, темељно се бави Тит Ливије у свом дјелу Историја Рима од оснивања града, али то је писано 5-7 вијекова послије тих времена и прелаза из краљевине у републику.
Он етрурске краљеве, прије него ће постати краљеви, описује као избјеглице који су у Риму нашли уточиште и прилику да напредују. Но ту морамо "читати између редове", Етрурци су у тим временима били доминантна и војна и политичка и у сваком погледу сила у односу на рани Рим, они су на тај Рим гледали као на град/државу у настајању, град становника сумњивог поријекла и моралних особина и којима влада њихова етрурска елита (значи период 5-7 римског краља), но временом већ за задњих краљева Рим је ојачао и почео све више водити ратове са комшијским етрурским градом.
Оно што је извјесно, Етрурци за разлику од Римљана никад нису имали јасно дефинисану државну политику, јесу ширили свој политички и културни утицај, али то бјеше 12 градова држава који је свако водио своју аутономну политику, а у неким временима би радили заједно са Римом на штету етрурског града.
Но то је већ друга тема, писао сам на тим темама о томе.
 

pustos

Veoma poznat
Poruka
14.080
Да, то је тачно. Ову тему сам мислио фокусирати на облике државног уређења у древном Риму, прелазе и што их је узроковало.
О почетку Рима већ сам отворио тему (овдје), отворио сам тему и о Етрурцима (овдје), када говоримо о периоду римских краљева, говори се о седам римских краљева, али од тих седам су само двојица (први и трећи) били Римљани, а задња тројица римских краљева (Тарквиније I., Сервије Тулије и Тарквиније II.) су били Етрурци, и Етрурци јесу итекако утицали на развој Рима у тим временима.

То не можемо знати, нити можемо са сигурношћу утврдити. Римљани из тог времена нису оставили никаквих записа, сви записи о том времену су касније писани, темељно се бави Тит Ливије у свом дјелу Историја Рима од оснивања града, али то је писано 5-7 вијекова послије тих времена и прелаза из краљевине у републику.
Он етрурске краљеве, прије него ће постати краљеви, описује као избјеглице који су у Риму нашли уточиште и прилику да напредују. Но ту морамо "читати између редове", Етрурци су у тим временима били доминантна и војна и политичка и у сваком погледу сила у односу на рани Рим, они су на тај Рим гледали као на град/државу у настајању, град становника сумњивог поријекла и моралних особина и којима влада њихова етрурска елита (значи период 5-7 римског краља), но временом већ за задњих краљева Рим је ојачао и почео све више водити ратове са комшијским етрурским градом.
Оно што је извјесно, Етрурци за разлику од Римљана никад нису имали јасно дефинисану државну политику, јесу ширили свој политички и културни утицај, али то бјеше 12 градова држава који је свако водио своју аутономну политику, а у неким временима би радили заједно са Римом на штету етрурског града.
Но то је већ друга тема, писао сам на тим темама о томе.
Nisam ih odmah nasao, pa sam pitanje postavio ovde, bilo bi lepo, ako postovi mogu da se prebace na temu "Drevni Rim, pocetak"

Cudan mi je opis nastanka republike i pocetka sukoba sa etrurskim gradovima.
Ovo su spekulacije naravno, ali da su Etrurci sebe videli kao potpuno razlicite od Rima i samo zbacivanje etrurskog kralja bi izazvalo reakciju, a jos vecu pad jakog grada. Umesto toga, Etrurci se ujedinjuju tek kada je Rim otvorena pretnja za sve gradove.

Razumem kad kazes da su bili samostalni u svojoj politici i da je svaki grad gledao svoj interes, bez politickog jedinstva, ali nekako mislim da bi bilo drugacije da su se Grci, ocigledni stranci, iskrcali i okupirali Rim.
 

Khal Drogo

Ističe se
Poruka
2.624
Када имате краљевину, монархију, онда народ у покорности држи краљевски ауторитет, по древним мислиоцима, или пак Ликургу, неко "природно" стање гдје су оданост и послушност изабраном лидеру, краљу, нешто што се само по себи подразумијева.
Након прелаза у нови облик владавине, републику, ту ваља законима расподјелити власт као и обезбиједити покорност народа, али често сами закони нису довољни да се та покорност народа одржи.
Зато се у древном Риму по прелазу у републику све више почела цијенити вјештина говора, гдје ћете по потреби и искривљујући чињенице, убиједити народну скупштину, сенат, или по потреби и свјетину на тргу у ваљаност својих идеја или рјешења.
У древном Риму су итекако држали до наклоности свјетине, јер ако је изгубе, оде маст у пропаст. Имамо записане примјере када би вјешти говорници обрлатили масу, некад да им вјерују, подрже идеје, реформе, некад да их подрже у војном походу а некад и на деструктивно дјеловање.

У филму Julius Caesar (1970) имамо антологијску сцену једног таквог говора
након што је Брут својим такође вјештим говором задобио наклоност и симпатије народа, Марко Антоније (глуми га Чарлтон Хестон) прво снисходљивим али двосмисленим почетком (истичући увијек Брутову част, али у свакој реченици доводи под Сумњу Брутове ријечи), па онда користећи патетику, театралност, флертујући са најнижим поривима свјетине, прије свега грамзивошћу, од апсолутне подршке Бруту обрлати свјетину у разуздану руљу жедну освете и насиља.

У питању је наравно филм, гдје увијек има фикције, међутим сама сцена је вјеродостојно дочарала амбијент тог времена, и колико би вјешт говорник могао окренути догађаје у своју корист.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.