Ženska osoba-zaštićeni svjedok (sakrivenog lika): Poslije donesu, vode je tam bilo, nas nisu puštali, moraš da opereš njihove, one uniforme, čistili smo wc-ee. I jednom, svedu nas dole u njihovu trpezariju da im operemo suđe, poslije, poslije večere. Ja nisam mogla da uzađem uza stepenice da se vratim. Tad sam vid’la više da...da nemam snage. Uhvatila sam se za one gelendere. Šta je, šta se kao foliraš, šta ne možeš? I opet te udari i ode onda. Onda su počeli da dovode još žena iz Čapljine.
Bokić Milivoje: Sjećam se jedne prilike, jedna je žena povela tako, oružana borba bila, a oni su se sklonili u bunkere tamo, imala vojska svoje bunkere pa između bunkera je bio put, i tako da je ona vodi između bunkera i kada bi mi naisli u stroju između bunkera, oni bi izleteli i su čim su stigli: kamenom, drvetom, šakom, nogom, tako da su nas prebijali i doterali do hangara i tako dok ne padne svaki sa noga. Tako su tukli. Sećam se, neki Dušan Kozina, koji je bio po imenu, bio je jedan razbojnik i bio jedna snaga velika. Mislim to, o tome ne treba da govorim, to su zljodela od ljudi koje prave i nevjerovatno, dešava se ono što je i nemoguće. To je tako. pa onda, isto tako kad sam ja sa sobom, Maktina, evo sad su ga ufatili, mislim u Švedskoj čini mi se, da tamo ili u Norveškoj, negde je zatvoren, on je nazivao sebe Maks. Taj je nosio jedan krst niz lijevu ruku, drugi oko vrata, naravno za spašenje od Pape svi dobili, pa su pretežno su nosili. Ali, on je musliman pa je eto, nosio i on. Tamo je Edin Buljubašić, koji je bio vodnik u Jugoslovenskoj, kapetan u hrvatskoj vojsci, da bi doš’o tu u taj HOS i organizovao te, prosto, ubilačke napade na nas sviju. Pa su jednom organizovali jedan krug. Da mi čupamo travu, oni se okolo postrojili, znam da se dvadeset metara zaletio i Maktin mene u kičmu, tako da nisam dvanaest dana mog’o podići ruku. Nisu sami Hrvati bili. Hrvati su bili naredbodavci, ovi HOS-ovci. Ali, bilo je muslimana tu, u toj jedinici oko 60 do 70 posto. Znači, više nego njih, samo što su ovi naredbodavci. Bila je tu i jedna jedinica pod komandom, naravno, Izetbegovića. Oni su bili u tim šarenim vojnim uniformama, a ovi su bili u crnim uniformama HOS-ovci. Ti HOS-ovci su nosili, pojedinci veliko bilo slovo u, kao što je Ivan Medić nosio, zvani Poskok, on je veliko bjelo slovo u nosio na prsima i sebe zvao ustašom. Mnogi su to nosili. Ali, je pretežno bila samo znaka HOS-a, koja je bila na ruci i crna uniforma. Ovi, jedinica koja je pod komandom Izetbegovića bila, naravno, ja ne znam komandanta koji je bio u logoru, oni su bili tu na ratištu, zajedno sarađivali sa njima, pošto je dio tih, tada zvanih muslimana, danas evo Bošnjaka, bio u jedinicama HOS-a. A ovo je bila samo čista jedinica muslimana. I Bošnjaka, da, po današnjem nazivu. Ali, su i oni, isto tako učestvovali u zlostavljanju tog srpskog naroda koji je bio tamo u logoru. Pa se sećam, dobro, meni je jedan od njih, koji je estradni umetnik spasio život, taj momenat. Jer su došli, trojka da nas tuče. Pa je komnenović jedan, koji je bio, Nenad Marković i ja, kopali smo rov. Ovaj nas je iz jedinice, te muslimanske u šarenoj uniformi čuv’o, kao stražar nad nama . I on je učestvovao u tuči ove dvojice, a mene poštedio. Jer mi je rek’o da dolazi u moj atelje u Mostaru, jer je...on da je estradni umetnik, pjevač. Tako da me je uzeo za ruku i odveo u wc-e, tamo đe ima da se napije vode. Bila je tamo česma za vodu, odveo me da pijem vode i nije mi dao izlaz. Samo možeš gljedat kako tuku ove. Nenada su ćuškali kao loptu, sa svih strana čizmama, njih trojica. Tako da je Nenad prejauk’o cjelu noć, sutradan u djevet sati umro.
Cimirot Slobodan: Kod tog 16. 08., njihov glavnokomandujući, prije ovoga glavnokomandujućeg, je bio Blaž Kraljević, koga su ubili u međusobnom obračunu Hrvati na Hrvate. I osam još njegovih pratioca. Ovaj pozvao je ljekara i on, postrojili sve nas, tako je rađeno i u ženskom dijelu, sposobne na jednu, po njima nesposobne , na drugu stranu. Te je nesposobne, uveče, tovarili su u tamiće i vozili tamo negde, ala, do Počitelja i, isteraj i nek se snalaze.. oni nisu imali, vjerovatno, drugog izbora, nego su krenuli pješke prema Buni. Na Buni su ih dočekali drugi, jedinice HVO-va. Pa su, koga su uhvatili, pohapsili i u Centralni zatvor u Mostaru. Ko se tad uspio spasit pa pobjeg’o od njih, neki su, sluš’o sam, plivali, preplivavali Neretvu da ne bi pali ponovo u ruke. Šta se sve s kim dešavalo, nažalost, mnogi od tih, kojih se ja sjećam, danas nisu živi, pa da oni kažu kako je bilo.
Bokić Milivoje: Tu je general Bobetko komandovao. Njegov pukovnik, ne mogu da se sjetim trenutno imena, imam zapisano, Žanko, čini mi se, Žanko da bi mog’o biti, j došao među nas i finim rječima rekao: Ljudi skinite košulje. Trojica su tih oficira došla. Mi mso počeli skidati košulje. Skinuo je jedan Drago Janjić, koji je bio modar, nije mogao, pet dana on nije mogao da legne, neg je samo staj’o, ukočen k’o drvo. Jer su ga tako isprebijali bili, nije mogao da makne. Pa kad je on podigao košulju, onda su nam rekli: ljudi nemojte skidati košulje. Sve je viđeno. Bili ste u đavoljoj krljušti i vi ste trebali bit pobijeni, a eto, zahvalite generalu Bobetku, što je naredio vaše oslobađanje. Tačno je to, da smo bili osmog i devetog avgusta, zatvoreni u hangare zaključani da ne možemo izić. I čuli smo od jednoga njihovoga, kojemu je majka Srpskinja, pa se ispričao Momi Ekmečiću da su glasali za naše nestajanje, pa je jedan glas prevago da nas ne pobiju. Ali, sam čuo i to, da su i raku, nažalost, iskopali bili. Pa eto, to je bilo da je HVO opkolio i da je HVO u Kruševu kod Mostara, sačeko general Blaža Kraljevića sa njegovim, osmoricom, osam ljudi pratnje, osam tih HOS-ovaca i tu su ih pobili. HVO je ubio general Kraljevića i tih svih osam, što je pratnja bila. Tu je poginuo i ovaj nesretnik koji je bio najviši razbojnik, nije jedan, no je njih deset. Ali nije mi žao. Ljude koji su zlo pravili drugim nek i njih snađe. Da bi mi bili onda zatvoreni za likvidaciju, ali je HVO opkolio i zato su poslije...Sahranjen je Blaško Kraljević, mislim 11. avgusta sa svojom grupom koja je izginula. I nas su kasnije potjerali da kopamo rovove. Eto, to je jedan od primjera, što sam već isprič’o. Gdje sam ja kop’o rovove, gdje su Nenada ubili. To je bilo 17. avgusta. Mi smo 17. avgusta prihvaćeni od HVO-a. To je bio naš preporod.
Cimirot Slobodan: Dretelj je rasformiran 17. 08. 92. godine. Posle toga smo, naime, trebali da idemo na neku razmjenu tamo kod Knina. Pa su onda oni izmislili, da nas naši neće. Pa su nas otuda vratili u Loru. Tako da sam bio i u Lori. Bio sam u Lori u 09. mjesecu. Tad je Lora već nešto drugo bila. Ko je bio u Lori u maju, junu, julu, kažu da je bilo nemoguće. A ona je prije 17. 08. puštena. Ko ju je pustio, zašto, ne sjećam se.
http://www.serbianvoice.eu/modules.php?name=News&file=print&sid=1609
