Ovaj tekst, koji sada objavljujem, je moje prvo izlaganje kako sam ja video rat i okupaciju, kao i, pored borbe protiv okupatora, građanski rat između partizana i četnika. U međuvremenu, pojavila se dosta značajna literatura o Mihailovićevom pokretu. Prvi su branili Mihailovića. Pre značajne knjige profesora Dimitrija Đorđevića Ožiljci i opomene, objavljene su knjige Davida Martina i Michaela Leesa, jednog Kanađanina, a drugog Engleza koji je bio na terenu u Južnoj Srbiji sa Mihailovićevim jedinicama. Potom je bio Jasper Rootham, Miss Fire: The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944, 1946, zatim Albert B. Seitz Mihailovich, Hoax or Hero, 1953, i najzad The Mansfield Report, 1974. Ko je te knjige poznavao u našoj javnosti i ko je te knjige uzeo u ozbiljnu kritičku analizu od strane partizanskih istoričara u toku više decenija?
Međutim, pored sve te navedene i nenavedene literature javili su se naučnici i naučne knjige koje se ne mogu svrstati ni u četničku ni u partizansku literaturu. Da ih navedemo:
Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement and Yugoslav Resistance, Johns Hopkins University Press, Baltimore (Maryland) & London 1975,
Jozo Tomasevich, The Chetniks, Stanford University Press, Stanford (California), 1975,
Marc C. Weeler, Britain and the War for Yugoslavia 1940-1943, Columbia University Press, New York, 1980,
Lucien Karchmar, Draža Mihailović and The Raise of the Chetnik Movement 1941-1942, 1987,
Walter Roberts, Tito, Mihailović and the Allies, 1973, i drugo izdanje 1987,
Simon Trew, Britain, Mihailović and the Chetniks, 1941-1942, 1998,
Michael Stenton, Radio London and Resistance in Occupied Europe, 2000,
Heather Williams, Parachutes, Patriots and Partisans, The Special Operations Executif and Yugoslavia 1941-1945 (britanska Služba za izuzetne zadatke), 2003.
Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza od stranih pisaca ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički ili prookupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj partizanske borbe protiv okupatora. Međutim, u svetlosti svih tih sećanja, utisaka, komentara, analiza, dakle činjenica i kontračinjenica, svako dobronameran mora da postavi sebi neka pitanja.
Zašto ustaške vlasti, odnosno "Zapovjedništvo prvog zbornog područja Petrinje" objavljuje još 15. decembra 1941. ucenu (u sumi od 200 000 kuna ili dinara) za Dražu Mihailovića ako ovaj pobegne u NDH, pošto je "stožer Draže Mihailovića zarobljen od Nemaca" posle slamanja zajedničkog fronta partizana i četnika u leto i jesen 1941?
Zašto su Nemci kao okupatori već decembra 1941. raspisali ucenu za Dražu Mihailovića u visini od 200 000 dinara?
Zašto Mihailović, preko Radio Londona, od 25. 05. do 16. 09. 1942, objavljuje 75 imena samo u Srbiji,koje treba staviti pod slovo "Z", a na tom spisku nema nikoga sem okupatorovih saradnika u Srbiji, među kojima se nalaze Nedić, ministar Aćimović, dr Velmar Janković, Pećančeve vojvode i skoro svi ministri Nedićeve vlade pod okupacijom?
Zašto Adolf Hitler piše Musoliniju 16. februara 1943. i traži da se pored partizana gone i četnici koji predstavljaju "posebnu opasnost u dugoročnim planovima koje grade Mihailovićeve pristalice". Hitler dodaje: "U svakom slučaju, likvidiranje Mihailovićevog pokreta neće više biti lak posao, s obzirom na snage kojima raspolaže i na veliki broj naoružanih četnika".
Zašto je italijanski okupator raspisao ucenu za Dražu Mihailovića maja 1943, u visini od pola miliona lira, i u isti mah za Tita u visini od jednog miliona lira?
Zašto je sovjetska Vrhovna komanda želela krajem 1943. da šalje svoju vojnu misiju kod Mihailovića, pa ih je od toga odvraćao britanski ministar spoljnih poslova Antoni Idn 30. novembra 1943. godine?
Zašto Mihailovićeve jedinice u Srbiji, prilikom dolaska sovjetske vojske septembra 1944, ne vode nigde borbe protiv Sovjeta, odnosno "protiv komunizma"?
Zašto pojedini četnički komandanti, kao Keserović, Raković, Vasić iz Deligradskog korpusa i Dušan Smiljanić iz Kragujevačkog, pokušavaju saradnju sa sovjetskom vojskom?
Zašto nema logora u Jugoslaviji i izvan Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata u kojem nisu bile Mihailovićeve pristalice? Sofija Sonja Vukanović, preživela logorašica, nedavno u Danasu, od 31. januara 2005, izjavljuje da "zbog istorijske istine dužna sam da kažem da je u Aušvicu bilo četnika i njihovih simpatizera"?
Zašto je Tito, nezavisno od interpretacije Dušana Bibera, Pera Morače, Branka Petranovića, Venceslava Glišića, izjavio, prema zagrebačkom Vjesniku od 24. maja 1972, da je borba između partizana i četnika bila građanski rat, "ali mi nismo želeli da o tome govorimo", jer bi to nama štetilo kod saveznika?
Sigurno je da ovakvih pitanja ima još mnogo desetina. Ali ja bih želeo na kraju samo da dodam još dve pojedinosti o drami koja je obuhvatila naše srpsko društvo od 1941. Nije reč samo o okupatoru i "njegovim slugama", nego i o našoj unutrašnjoj drami međusobnih sukoba i klanja. Da li da pomenem četnička klanja u Vraniću i u Foči? Da li da se osvrćemo na ubijanja u procesu "levih skretanja" 1941-1942. u Hercegovini i o Kordunaškom procesu 1944. godine u Hrvatskoj?
Prva pojedinost, to su dve priče u drami Milovana Đilasa koja je objavljena u Novoj zori prošle godine u broju 3/4. Jedna priča odnosi se na dramu partizana koga ubijaju četnici i jedna drama sa sveštenikom koga ubijaju partizani. Druga pojedinost je jedna misao Marka Ristića, književnika nadrealiste, prvog ambasadora SFRJ u Parizu: "... priznajem da sam danas, krajem 1951, mnogo manje strog sudija no što sam bio krajem 1944, kad sam tek izišao bio užasnut iz zagušljivog paklenog tunela okupacije" (Hacer Tiempo, 1964). Da, danas nije ni 1944, ni 1951, ni 1964. godina, ali je baš zbog toga vreme da javni radnici i istoričari prekinu sa paušalnim ocenama, sa strogim osudama i presudama. Danas je vreme za sagledavanje naše opšte nacionalne drame. Mnogo je krvi palo, mnogo je zabluda najzad otkriveno, nije ni vreme za "pomirenje", nego je vreme za sagledavanja svega što se zbilo i svega što smo doživeli. Mihailovićev pokret je bio poražen 1946. godine, i vojnički i politički i spoljnopolitički. Ali, pitam se da li iskreni preživeli partizani veruju da oni, i pored pobeda 1945, i pored neograničene vlasti u toku 45 godina, ne osećaju sebe poraženima danas 2005. godine? Šta je ostalo od tekovina iz 1941. i 1987. godine kad se iz kruga vladajućih partizana u Savezu komunista iščilio Slobodan Milošević i doveo Srbiju u stanje od pre skoro jednog veka?
Desimir Tošić
http://www.republika.co.yu/374-375/29.html
