- Poruka
- 15.831
Svaka nova generacija dece ima manjak empatije:
Dr Ranko Rajović upozorava roditelje u čemu greše
Dr Ranko Rajović govorio je o tome koliko se mozak naše dece promenio i u čemu roditelji preteruju.
Autor NTC programa, osnivač Mense i jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje inteligencije,
dr Ranko Rajović rekao je da su istraživanja pokazala da je mozak dece postao drugačiji i da se problem mora sagledati iz više uglova
jer je on nov, i ne može da se analizira ni medicinskim aparatima.
Ono što je Rajović istakao jeste da svaka nova generacija dece ima manjak empatije, da gube granice i da se ponavljaju ekstremni
slučajevi, ali da to nije slučaj samo u Srbiji već i u svetu.
"Nije to samo kod nas problem. I u Sloveniji je u vršnjačko nasilje doseglo nezamislive razmere. To znači da mi kao društvo nismo
shvatili šta se sprema i šta se događa, a to je zapravo dramatična promena okruženja.
Jako se brzo menja okruženje, a mi kao društvo nismo bili spremni za to", ocenio je.
Smatra da roditelji preteruju u zaštiti dece, ne daju im da padnu, da se popnu na drvo, a takođe im kupuju sve što žele i sve im dopuštaju.
Sve ovo kod mališana može da izazove nizak prag tolerancije, veliku frustraciju, bes i agresivnost u slučaju kada ne dobije sve što poželi,
kako je navikao.
Dr Rajović kaže da roditelji takođe imaju tendenciju da forsiraju decu da budu najbolji, da imaju najbolje ocene, vode ih na nekoliko aktivnost
što je, kako objašnjava, besmisleno, jer dete mora da ima svoje vreme za igru i za druženje. Bez te socijaliacije se gubi komunikacija između
dece i oni se sele u virtualni svet gde roditelji nemaju uvid šta ih čeka, na kakve će sve sadržaje naleteti, kako će provoditi slobodno vreme.
"Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta.
Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja i to utiče na razvoj deteta.
Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.
Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.
Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove
i učenje jezika.
U tom slučaju ostaje premalo, ili nikako vremena za igru, što nije dobro.
Ne smemo, kaže, doktor Rajović, terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost, ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.
"Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje.
Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo - to je nešto što pomaže razvoju deteta.
Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije.
Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu.
Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje...
Slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu.
To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas.
To je vreme koje jako brzo prođe.
Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.
Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa.
Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah.
I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.
"Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice.
Veliki broj dece satima sedi i igra.
Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina.
To je kao da se dete drogira.
Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči.
Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi.
Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja
i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.
"Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama.
Učitelji ne znaju šta se dešava.
Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija.
Deca samo tonu, a mi ih posmatramo.
Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država – zaključio je dr Rajović.
