Поносим се што сам „ретардирана сељачина“
Одлучио сам се на писање овог текста после изјаве једног од професора моје школе, којом сам и ја као и 1,650.000 људи означени као „ретардиране сељачине“. Све је почело када је Александар Вучић у телевизијском дуелу са Сувајџићем трећим изнео податке о фашизму који се дешава у мојој школи. Тада је рекао како је једна професорка у 12-ој гимназији вређала ученике који су гласали за радикале. У једном од одељења је говорила: „како ће Србија, ако победи СРС, бити руска губернија, да ћемо се вратити у деведесете, да су тих 40 одсто што су гласали будале, а онима који су се бунили рекла да смо лудаци ако будемо гласали у другом кругу за СРС, итд.“
После тих дешавања у једном од наредних дана био сам дежуран ученик и у разговору између дотичне и још једне професорке чуо изјаву у којој су радикали означени као „ретардиране сељачине“. Хвала им и поносим се тиме што сам ретардирана сељачина, поносим се што нисам ограничен, једнодимензионални сноб из круга двојке, који уместо главе на раменима има телевизијску кутију, па оно што се каже упија као сунђер и мисли да све зна, а не зна да покаже да зна и да мисли, а политику схвата по принципу-што видим и чујем тако је. На таквом смо ступњу „демократије“ да се било које другачије мишљење жигоше као сељачко, примитивно, ексцентрично и да смо ми који другачије мислимо у заблуди шовинизма и национализма. Не би ово било толико трагично да ми не живимо у квазидемократској држави и да није у јеку кампања за председника. Да се не налазимо у историјском тренутку за српски народ, који се нашао на раскрсници да заувек, као грађанин света, изгуби свест о себи као традиционално духовно јаком, национално свесном, пркосном, слободољубивом и правдољубивом народу коме је Космет у срцу или да великим силама, а уз помоћ савезника, покаже да је њихова слабост у томе што верује само у силу, а да је неумитна сила, воља за слободом малих народа, увек јача од силе великих. У јеку кампање један професор у једној школи врши фашистички утицај на омладину.
Ми, ученици који смо гласали за радикале, будале смо и лудаци, јер не желимо да бацимо на сметлиште историје све жртве славних предака који су погинули за Србију. Ми смо будале јер не желимо да се склања биста мале Милице Ракић, иконе савременог српског страдања, коју су убили савезници „жутих“, као што су то својевремено учиниле досманлије када се злочинац Хавијер Солана вратио на место злочина. Ми смо примитивци јер не желимо да шаљемо своје људе у хашки казамат, јер не желимо да идемо у НАТО јер би то био грех спрам 78 деце која су погинула за 78 дана од НАТО бомби и јер не желимо да наши војници ратују у Авганистану, ИракуÖ Ми смо ексцентрици јер схватамо да је Србија противправно бомбардована да би јој се данас могло отети Косово. Ми, ученици културе, историје и предања, а предање је основна копча нашег националног колективитета, деструктивни смо јер знамо да се на Космету врши етноцид, а не геноцид. Ми смо сељаци јер видимо да Борис Тадић носи у једној руци сламу, а у другој ватру, па нам продаје приче о Србији и ЕУ са Косметом. То је прича за оне који нас зову будалама и лудацима.
Не желим више да коментаришем оне који нас, ученике који гласамо за радикале, називају будалама, лудацима, ретардираним сељачинама, непријатељима Србије Не желим више да коментаришем оне који деле Србију, већ желим да подржим оне који позивају на уједињење, на слободу, на радÖ Сам Орвел би се данас постидео пред собом јер не би имао начина како да опише ово одсуство слободе мишљења, говора Немојмо површно и слепо тежити ЕУ. Склопимо савез са пријатељима, не да будемо губернија већ савезник. Сарађујмо и са непријатељима ако је неопходно, али прво уредимо своје двориште које је после осам година пљачке и продаје Србије веома неуредно. Не размишљајмо о онима који нас вређају. Нек то иде на њихову част. Опростимо им јер манипулација медијском пропагандом код неких људи ствара слепо виђење ствари.
Ненад Узелац, ученик Дванаесте београдске гимназије
Београд