- Poruka
- 19.674
Da li mi pouzdano znamo, bar većina nas, šta u religioznom kao i u političkom smislu misle, na primer, američki katolici danas?
Ruku na srce, ne znamo.
Da li bismo mogli sa njima da se upustimo u diskusiju šta im u njihovom svakodnevnom životu znači „Sveto Trojstvo“ i kako se kroz
njihov način verovanja gleda na politiku?
Iskreno rečeno – ne bismo.
Kao što o svetu ljudi uglavnom znaju manje-više ponešto, ali o konkretnim ljudskim unutrašnjim moralnim dilemama na drugom kraju
planete znaju objektivno malo.
O tome kako američki konzervativci vole Devicu Mariju i zašto, kako oni doživljavaju „otkrovenje“ i šta se događa u diskusiji o moralnim
obavezama u religiji i politici, američki pisac mlađe generacije Vil Arberi napisao je 2017. godine dramu „Junaci doba krize“. Komad je s
pravom bio vrlo zapažen u anglosaksonskom kulturalnom pejzažu, ušao je u najužu konkurenciju za Pulicerovu nagradu, zato jer su
ljudi sa one strane Atlantika razumeli da ih se problemi junaka te drame na bitan način tiču.
Ovaj komad je premijerno odigran ovih dana u Ateljeu 212, a mi smo se na izlazu iz pozorišta pitali potpuno razočarano koliko se nas
dotiču neka moralna i društvena pitanja prevedena na lokalni senzibilitet druge sredine... Malo, otprilike isto kao što bi se pozorišne
gledaoce na Brodveju ili Vest Endu malo ticao uzrujani razgovor četvotice Balkanaca do u detalje, ko je tu desničar, ko levičar, komunista,
ili pravoslavni vernik...
Nismo uspeli da dohvatimo uže koje je rediteljka predstave, Andrea Pjević, pokušala da dobaci, tako da je čamac bivao sve udaljeniji,
a dvosatna predatava sve dosadnija...
Petoro glumaca je igralo na sceni međuljudske odnose koji su i njima i nama bili komplikovani... U toj nerazumljivoj predstavi, nerazumljiva
je bila i scenografija koja je podsećala na opusteli svemirski pejzaž, česta zaglušujuća grmljavina, piće i roštilj i intelektualna rasprava koju
nismo razumeli...
Ruku na srce, ne znamo.
Da li bismo mogli sa njima da se upustimo u diskusiju šta im u njihovom svakodnevnom životu znači „Sveto Trojstvo“ i kako se kroz
njihov način verovanja gleda na politiku?
Iskreno rečeno – ne bismo.
Kao što o svetu ljudi uglavnom znaju manje-više ponešto, ali o konkretnim ljudskim unutrašnjim moralnim dilemama na drugom kraju
planete znaju objektivno malo.
O tome kako američki konzervativci vole Devicu Mariju i zašto, kako oni doživljavaju „otkrovenje“ i šta se događa u diskusiji o moralnim
obavezama u religiji i politici, američki pisac mlađe generacije Vil Arberi napisao je 2017. godine dramu „Junaci doba krize“. Komad je s
pravom bio vrlo zapažen u anglosaksonskom kulturalnom pejzažu, ušao je u najužu konkurenciju za Pulicerovu nagradu, zato jer su
ljudi sa one strane Atlantika razumeli da ih se problemi junaka te drame na bitan način tiču.
Ovaj komad je premijerno odigran ovih dana u Ateljeu 212, a mi smo se na izlazu iz pozorišta pitali potpuno razočarano koliko se nas
dotiču neka moralna i društvena pitanja prevedena na lokalni senzibilitet druge sredine... Malo, otprilike isto kao što bi se pozorišne
gledaoce na Brodveju ili Vest Endu malo ticao uzrujani razgovor četvotice Balkanaca do u detalje, ko je tu desničar, ko levičar, komunista,
ili pravoslavni vernik...
Nismo uspeli da dohvatimo uže koje je rediteljka predstave, Andrea Pjević, pokušala da dobaci, tako da je čamac bivao sve udaljeniji,
a dvosatna predatava sve dosadnija...
Petoro glumaca je igralo na sceni međuljudske odnose koji su i njima i nama bili komplikovani... U toj nerazumljivoj predstavi, nerazumljiva
je bila i scenografija koja je podsećala na opusteli svemirski pejzaž, česta zaglušujuća grmljavina, piće i roštilj i intelektualna rasprava koju
nismo razumeli...
