Danas smo se svi okupili. Kao nekada, braća, sestre, rođaci, prijatelji.... nažalost, na sahrani. E, samo to je uspelo da nas sve okupi na jednom mestu.
I počela je sahrana, a sa strane čujem, zemlja je bila blatnjava, vino nije bilo dovoljno crveno, da je cveće plastično ostalo bi duže... Ljudi, šta ste došli? Da pošaljete nekoga, ili da vam prođe dan, da popričate sa nekim?
Ispraćamo je u tišini, da je ispratimo tišinom.
U redu, sahrana je gotova, ručak za sve...
Setih se kako je bilo kada bismo se svi okupili kod bake na ručku, šala, smeh, pesme, toplina, ljubav, miris kokosovih kolača..
Danas me je grejao samo plamen sveće, i još uvek osećam miris tamjana.
Sjetila sam se kako bi, kad bi pitala baku šta ima da se jede, rekla: "Газ печен", a onda bi pljesnula rukom o svoj kuk, a ja bih se smejala sa suze u ocima, i da nisam bila gladna, pitala bih opet istu stvar, i obe smo se smejali ... takva je bila moja baba, nedostajaće mi njen osmeh.
Još kada sam bila u srednjoj školi, dala mi je malo ogledalo, i uvek sam ga nosila sa sobom. Poslednji put kada sam je videla, tražila sam nešto u torbici i izvadila sam ga.
„Još uvek ga čuvaš“, rekla mi je
-Naravno da ga čuvam, odgovorila sam.
Ali nisam ga dugo čuvala, nekoliko dana nakon toga se ogledalo razbilo.
Čuvala sam ga skoro 20 godina, i nestao je u sekundi...
A sada, kada je nema, mislim... Šta je čovek? Ogledalo. Sada smo tu, a u sledeći sekund možemo da se razbijemo na komade, i toliko, nema nas više.
Ne verujem u adete. Jednostavno ne verujem. I ne mislim da se poštovanje prema ljudima iskazuje nakon što odu sa ovog sveta. Ako ih ne čuvaš, ako ne brineš o njima dok su živi, čemu paliti sveće i razdavati za duši. Čoveka treba hraniti dušu dok je ovde, a ne davati za dušu nakon što ode.
Kada umrem, ne želim da stojite oko mog groba i raspravljate koje cveće bi bilo bolje.
Kad umrem, ne želim da mi čitate poeziju na grobu, niti da plačete.
Kada umrem, želim da slavite život koji sam živela i koji je bio lep i ispunjen ljubavlju (prema svemu na ovom svetu).
A do tada, želim da pijem kafu sa ljudima koji volim, želim da jedem (za svoju dušu) sa ljudima koji volim, da se smejem za nebitne stvari, da volim i budem voljena, bez škrtosti i sujete.
Da budemo bolji ljudi, da se poštujemo i volimo međusobno...
Dok smo živi, da živimo život!
I počela je sahrana, a sa strane čujem, zemlja je bila blatnjava, vino nije bilo dovoljno crveno, da je cveće plastično ostalo bi duže... Ljudi, šta ste došli? Da pošaljete nekoga, ili da vam prođe dan, da popričate sa nekim?
Ispraćamo je u tišini, da je ispratimo tišinom.
U redu, sahrana je gotova, ručak za sve...
Setih se kako je bilo kada bismo se svi okupili kod bake na ručku, šala, smeh, pesme, toplina, ljubav, miris kokosovih kolača..
Danas me je grejao samo plamen sveće, i još uvek osećam miris tamjana.
Sjetila sam se kako bi, kad bi pitala baku šta ima da se jede, rekla: "Газ печен", a onda bi pljesnula rukom o svoj kuk, a ja bih se smejala sa suze u ocima, i da nisam bila gladna, pitala bih opet istu stvar, i obe smo se smejali ... takva je bila moja baba, nedostajaće mi njen osmeh.
Još kada sam bila u srednjoj školi, dala mi je malo ogledalo, i uvek sam ga nosila sa sobom. Poslednji put kada sam je videla, tražila sam nešto u torbici i izvadila sam ga.
„Još uvek ga čuvaš“, rekla mi je
-Naravno da ga čuvam, odgovorila sam.
Ali nisam ga dugo čuvala, nekoliko dana nakon toga se ogledalo razbilo.
Čuvala sam ga skoro 20 godina, i nestao je u sekundi...
A sada, kada je nema, mislim... Šta je čovek? Ogledalo. Sada smo tu, a u sledeći sekund možemo da se razbijemo na komade, i toliko, nema nas više.
Ne verujem u adete. Jednostavno ne verujem. I ne mislim da se poštovanje prema ljudima iskazuje nakon što odu sa ovog sveta. Ako ih ne čuvaš, ako ne brineš o njima dok su živi, čemu paliti sveće i razdavati za duši. Čoveka treba hraniti dušu dok je ovde, a ne davati za dušu nakon što ode.
Kada umrem, ne želim da stojite oko mog groba i raspravljate koje cveće bi bilo bolje.
Kad umrem, ne želim da mi čitate poeziju na grobu, niti da plačete.
Kada umrem, želim da slavite život koji sam živela i koji je bio lep i ispunjen ljubavlju (prema svemu na ovom svetu).
A do tada, želim da pijem kafu sa ljudima koji volim, želim da jedem (za svoju dušu) sa ljudima koji volim, da se smejem za nebitne stvari, da volim i budem voljena, bez škrtosti i sujete.
Da budemo bolji ljudi, da se poštujemo i volimo međusobno...
Dok smo živi, da živimo život!
