this is patently untrue. Ништа северно од линије не је требало да припадне Србији.
Занимљив текст на ову тему:
Od Aneksije do Balkanskog saveza
Moja politika ima za cilj dati Srbiji mogucnost da bude, kada dodju prilike, uvek ducote du marche na strani jaceg.
Milovan Milovanovic
Kao sto se nekada brzo utesio, kada ga je kralj Milan oterao iz dvora, ucvrstivsi svoj polozaj medju radikalima, tako se, optimista po prirodi, tesio posle aneksione krize da prijateljske sile vise ne mogu sumnjati u Srbiju. Milovanovic je pre svega zeleo da izbegne borbu na dva fronta; Austro-Ugarska je, eliminisuci turska prava na Bosnu, svrsila jedan posao u korist Srbije. Odsada su bosanski muslimani upuceni na Beograd, koji im je blizi od Beca. Snage na Balkanskom poluostrvu dele se na one koje ceka neposredna smrt, kao Turska, one koje lagano umiru, kao Austro-Ugarska, i one koje nose duh mladosti i svezine - mlade balkanske drzavne tvorevine, kojima pripada buducnost. Umesto da se bori s jednim iznemoglim carstvom na periferiji Balkana, Srbija se mora okrenuti unutrasnjosti Poluostrva gde je na jugu, u bugarskim teznjama prema Makedoniji, ceka mnogo opasniji suparnik. To je zakljucak koji je Milovanovic izvukao iz aneksione krize. Ona je resila dilemu koja je razdirala gradjanska nacionalisticka stremljenja u Srbiji: na zapad, u Bosnu, ili na jug, u Makedoniju. Izgubivsi izglede da ce u doglednom vremenu potisnuti Dvojnu monarhiju iz Bosne, Milovanovic je teziste srpske politike bacio na jug, gde su mogucnosti za uspeh, zbog turske slabosti, bile vece.
Aneksija Bosne i Hercegovine, sirokim prodorom koji je izvrsila u sistemu balkanske odbrane, izazvalo je potrebu novog grupisanja snaga. Celokupan Milovanovicev rad od 1909. do 1911. godine svodi se na odredjivanje polozaja Srbije u novom rasporedu. To je period njegove najjace aktivnosti, diplomatske radnje koja mu je najvise lezala. Posmatrana spolja, ona ostavlja utisak monotonije, kao da je jaka napregnutost povukla smirenje; nema snaznih dogadjaja koji bi uzburkali balkansko more. Naprotiv, njegova delatnost, odmah ispod povrsine, izvanredno je dinamicna, zaverenicka; on kuje nemirne planove, priprema i sabira snage. Najvece zivotno priznanje Milovanovic je dobio za sklapanje saveza s Bugarskom. Temelji toga saveza postavljeni su neumornim radom od 1909. do 1911, usmeravanjem okolnosti koje su ga konacno ucinile neophodnim. Kao plod koji je sazreo.
Od aneksione krize Milovanovic se tesno vezuje za Rusiju. U njegovim planovima ona treba da odigra onu ulogu koju je igrala Francuska u italijanskom ujedinjenju. Milovanovic ne preza od sredstava koja ce Rusiju povezati sa Srbijom, naciniti je saucesnikom srpske stvari i kompromitovati je njome, ako je potrebno. Posle poraza u aneksionoj krizi, ruski prestiz u Srbiji naglo je opao. Malobrojni austrofili Milanovih tradicija sve glasnije su trazili odbacivanje "ruske hipnoze" i sporazum s Dvojnom monarhijom. Veci deo politicara i javnosti zahtevao je da se rasciste odnosi s Rusijom, hoce li ona pomoci Srbiju i koliko se na tu pomoc moze racunati. Oni su verovali u dobru volju Rusije, ali su sumnjali u njenu sposobnost. Ruska pomoc Bugarskoj u aneksionoj krizi izazvala je narocito veliko razocaranje.
Milovanovic se svim silama trudio da pronikne rusku zagonetku. Da bi postigla svoj cilj na Balkanu - Carigrad i moreuze - Rusija je imala tri sredstva na raspolaganju. Najpre, da uzme Tursku u zastitu i postigne prevlast na Porti, da podeli Balkan sa Austro-Ugarskom, uzimajuci njegov istocni deo, i, konacno, da podigne izmedju Carigrada i Centralnih sila branu od nezavisnih balkanskih drzava, preko kojih ce i sama doci blize cilju. Prvu tezu pokusao je da sprovede ruski ambasador na Porti, Carikov, radeci na balkanskom savezu kome bi na celu bila Turska. Njegov pokusaj onemogucili su sami mladoturci svojom nesposobnoscu da srede odnose u carstvu i prilaskom Centralnim silama. Deobu Balkanskog poluostrva omogucila bi samo obnova Trojecarskog saveza, koja je u novim uslovima, posle aneksione krize, bila nemoguca. Ruskoj diplomatiji konacno je ostala samo treca solucija - podizanje bloka nezavisnih balkanskih drzava koji bu zaustavio nemacki pohod na istok. Taj trenutak cekao je Milovanovic da krene u akciju.
Dugogodisnjim posmatranjem i poznavanjem rasporeda snaga, Milovanovic je pronikao u osnovnu potrebu diplomatije malih sila u odnosu na velike. Nikada mali nece nametnuti svoje interese velikom, sva vestina malih mora biti u tome da svoje interese usklade sa interesima velikih. U tome lezi kljuc Milovanoviceve diplomatske vestine, da oblinu i zaokrugljenost koju je nosio u svojoj prirodi primeni na svoju politiku. "Ja ne mislim da ce Rusija ikada imati volje da uzme inicijativu i da se zalozi za ostvarenje srpskih narodnih ideala, za ostvarenje velike Srbije. To nije niti ce biti program ruske balkanske politike", zabelezio je Milovanovic. "Uostalom, to ne vazi samo za Srbiju i Srbe. Rusija uopste nema nameru i ne misli da moze imati interes da na Balkanu digne kakvu veliku i snaznu slovensku ili neslovensku drzavu." Treba odbaciti sve iluzije i nerealna mastanja o Rusiji i saobraziti se njenim stvarnm ciljevima. Rusija hoce Carigrad i Dardanele, nas je zadatak da svoje interese ukljucimo u njen cilj. Sve balkanske drzave koje zele rusku potporu moraju joj dokazati na primeru da su njihova nezavisnost i snaga neophodan preduslov za ispunjenje ruskih teznji.
Milovanovica nije zabrinjavalo
hoce li se Rusija boriti za nas, dakle i svoj interes, vec
moze li se ona boriti. U aneksionoj krizi Rusija se vise zauzela za Bugarsku nego za Srbiju jer je za prvu mogla nesto uciniti, dok za drugu nije. Poucen ovim iskustvom, Milovanovic je strepeo da se slicne okolnosti ne ponove, i Rusija, u nedostatku druge mogucnosti, prenese opet teziste svoje potpore na Bugarsku, On je vodio opasnu igru: uvlacio je Rusiju u rizik za koji nije bio siguran da ce ga podneti. Da bi Rusiji olaksao dejstvo, Milovanovic je shvatio neophodnost vodjenja pomirljive politike prema Dunavskoj monarhiji. Uklanjajuci Damoklov mac koji je stalno lebdeo nad glavom Srbije, Milovanovic je ujedno olaksavao uslove za rusku intervenciju.
U politici prema Becu Milovanovic je bio lisen svakog osecajnog opterecenja. Njegov realizam govorio mu je da Srbija moze ili popraviti svoje odnose prema Dunavskoj monarhiji, ili se tudji s njom. Poraz u aneksionoj krizi nije smeo odredjivati dalju srpsku politiku, jer je aneksija bila samo isecak, etapa srpske spoljne politike koja je imala odredjen smer. Jeste istina, govorio je Milovanovic "da se nasi interesi najbolje poklapaju sa svima, sem sa interesima Austro-Ugarske i Nemacke, ali to jos nije dovoljno da odredi pravac nase spoljne politike. Za nas je mnogo vaznije pitanje postoji li u Evropi grupa sila spremna da se zalozi za nase interese i odbrani nas od austrougarskog pritiska? Sve dok takvu snagu ne nadjemo i ne vezemo je za sebe, moramo izbeci opasnosti trvenja sa Austro-Ugarskom." Milovanovic zeli da stvori takvu ravnotezu koja mu nece oduzeti slobodu opredeljivanja. Za jednu malu drzavu, kakva je bila Srbija, utisnuta izmedju dva carstva, na vecito rovitom balkanskom tlu, bilo je krajnje neoprezno da ostane u stalnom neprijateljstvu s mocnim susedom. Pri otvorenom balkanskom pitanju bilo je utoliko nezgodnije kavziti se sa silom koja moze svakog trenutka da onemoguci srpsku akciju u bilo kom pravcu. Milovanovic je bio duboko uveren da Srbija mora ispraviti svoje odnose sa Habsburskim carstvom ako zeli neometano da ostvari svoje nacionalne teznje. Dobri odnosi nisu, uostalom, sprecavali Srbiju da se priprema za konacni obracun, kada to dozvole prilike; oni su, naprotiv, te pripreme olaksavali. Zar se nije slicno drzao Pijemont izmedju Francuske i Austrije? Milovanovic nije sumnjao da je to jedina moguca politika za male i slabe.
Milovanovic je smatrao da je, po zavrsetku aneksione krize, nastupio trenutak za revidiranje austro-srpskih odnosa. Analizirajuci okolnosti novoga stanja, on je video tri mogucnosti razvoja balkanskog pitanja. Iako je tvrdio da je aneksija zavrsna etapa balkanske politike, Bec nije nameravao da se odrekne agresivne politike u pravcu Soluna. Austro-Ugarska se mogla domoci Jegejskog mora bilo neposrednom okupacijom, bilo deobom citavog podrucja s Rusijom, bilo pokusajem da potcini svome uticaju prirodni razvitak balkanskih drzava. Prve dve mogucnosti Milovanovic je odbacio kao trenutno malo verovatne; treca je privukla njegovu paznju. Bilo je verovatno da Centralne sile nikada nece dozvoliti ostvarenje ma kakve kombinacije na Balkanu koja bi prema njima bila neprijateljski orijentisana. Stoga je Milovanovic bio gotov da im zrtvuje jedan deo interesa samo da se ne bi protivile jacanju i napretku balkanskih drzava. Radi ostvarenja nacela "Balkan balkanskim narodima" bilo je neophodno popraviti odnose s Austro-Ugarskom.
