Ja gledao i najblaže rečeno, totalno razočarenje !
Režija, scenografija, kostimi. Užas. A, biću slobodan pa ću reći da je i gluma očajna.
Scena.
Neka ružna kombinacija ulice i sobe. Ali soba, koja treba da bude dnevna soba situirane građanske porodice u Beogradu, predstavljena je jednim prostim stolom i sa par stolica. Uzgred, tu je šporet na drva. Šta je scenograf hteo da nam kaže ? Šta je hteo da izrazi ?
Kostimi.
Svaki lik u predstavi ima obavezno jedan roze detalj !? Zašto roze ? Kome to treba ? Kostimi koji bi trebali da predstave građansku porodicu između dva rata su totalno promašeni. Dečak izgleda kao ciganin, otac kao pogrebnik, a gospođa kao prosta žena (do transformacije u G-đu Ministarku).
Gluma, režija, dramaturgija.
Poštovana glavna glumica ne glumi G-đu ministarku nego glumi Žanku Stokić. Jako loša zamisao. 99% vremena se prenemaže, uzdiše i stenje. Najčešće se drži za glavu i kukumavči ! Život pre promovisanja u G-đu Ministarku zamenjen je kukanjem, stenjanjem i glavoboljom. Euforija i sreća što je postala G-đa Ministarka odglumila je kukanjem, stenjanjem i glavoboljom. Život kao G-đa Ministarka predstavljen je kroz kukanje, stenjanje i glavobolju. Nesreća i razočarenje nakon gubitka ministarskog statusa zamenjena je kukanjem, stenjanjem i glavoboljom !?! Svi ostali glumci odbačeni su ne u drugi nego u treći plan.
U porodici dominira agresija i otuđenje. Nema osmeha, nema toplote, nema porodične atmosfere. Činovi su krajnje čudno skrojeni, uz nerazumno skraćenje pojedinih delova komedije. Ćurka šeta u dnu scene sve vreme predstave. Možda bih razumeo ideju, ali to toliko podseća na Kusturicu, da je u krajnji utisak degutantan. Sto, kao centralni deo scene je umazan, uprljan, i poprište je iskaljavanja besa i agresije skoro svih glumaca. Zašto ?
Tekst Nušićevih komedija je sam po sebi smešan. Nije potrebna dodatna gestikulacija, ne treba činiti gegove i zasmejavati publiku kao da se izvodi jeftin kabaretski program. Ali, režiser izbacuje mnoge od komičnih dijaloga, a ubacuje glumatanje koje nikako nije moglo da nasmeje publiku.
Umesto lepe komedije dobili smo reprizu mnogih od filmova iz takozvanog "Crnog talasa" srpske kinematografije. I to u vreme kada je taj talas, Bogu hvala, već iza nas. Najblaže rečeno, neukusno i pogrešno. Iskeno se nadam da će posle početne euforije, beogradska publika odbaciti ovakvu postavku Nušićevog dela.
M.Vasić
