Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 14.690
Ауторска тема
Након фантастичног успјеха српске репрезентације на свјетском првенству и освојеног сребра, ред је посветити тему нашим кошаркашима, јер они то заслужују.
Прије осврта на успјех у Манили да се напише која о акцијама репрезентације Србије, јер да би дали ваљанији суд, треба гледати шире, наступе националних селекција у свим категоријама, околности, какве су проблеме имали, да ли су биле лишени помоћи важних играча, тек сагледавањем свих тих резултата и околности можемо добити комплетнију слику.
А ова годона бјеше баш добра година српске кошарке. Идемо редом од млађих категорија.
Селекција У-19 на свјетском првенству 5 побједа и 2 пораза, 6.мјесто, како су наступили без понајбољих играча у том излазном годишту (Ђуришић, Матовић) јако добар резултат, да не бјеше тешког пораза у 1/4Ф против Француске утисак би био изванредан.
Селекција У-20 је на европском првенству освојила 5.мјесто, 5 побједа и 2 пораза, у 1/4Ф су пружили одличну партију против изузетно моћне Француске, како су и они наступили само са играчима излазног годишта и без двојице најбољих у том годишту (Јовић, Вукчевић) утисак је више него добар.
Ту је и фантастичан успјеј селекције У-18 која је европски првак, свих 7 побједа разликом 10 и више кошева, иако су и они били лишени помоћи неких изванредних и јако перспективних јуниора (Дрезгић, Ђуловић, Станковић, Гачић, Вуковић) на импресиван начин су се попели на кров Европе. У Нишу је квалитет доказао и нови бисер српске кошарке, Никола Топић. Важно је нагласити да у годиштима 2005-6 имамо прегршт перспективних јуниора, посебно у годишту 2005. имамо потенцијал какав вјероватно српска и раније југо кошарка никад није имала у једном годишту.
Селекција У-16 у излазном годишту 2007. нема тај потенцијал као у годишту 2005-6, напротив, и болни порази у припремном периоду нису обећавали ништа добро. Међутим, кроз велики рад и ова наизглед лимитиранија генерација је остварила велики напредак, освојено је 7.мјесто но оставила је јако добар утисак, и из ове екипе српска кошарка ће добити неколико врсних играча.
И коначно наступ А селекције на Филипинима. И поред силних проблема, одсуства четворице стартера са задњег ЕП, Мицића, Лучића, Калинића и Јокића, те још неколико играча који су могли бити конкурентни (Јарамаз, Смаилагић, Покушевски) српска репрезентација одиграла је турнир на високом нивоу. Одличне партије и побједе у првој фази против Кине 105:63, Порторика 94:77 те Јужног Судана 115:83. Против Јужног Сзудана умало трагедија, тешки тренуци за Боришу. Наши су наредни меч против Италијана одиграли након непроспаване ноћи, сви су стрепили за Боришу чији је живот висио о концу, вабнредна ситуација гдје је било немогуће бити "главом у игри", само захваљујући тој чињеници пораз од Италијана 76:78. Слиједећи меч бјеше практично елиминациони, 1/8Ф, и изванредна партија против веомац добре Доминиканске Републике 112:79. Слиједе фантастичне партије у 1/4Ф против Литваније 87:68 те у 1/2Ф против Канаде 95:86.
И на задњој степеници у финалу се подоста тога лоше посложило, у 3.минути малер и повреда стартера Добрића, везани промашаји почетком 3/4, бјеше и чудних одлука судија и нервозе наших. Који ипак нису клонули духом. Одиграли су са великом жељом, имали више освојених и мање изгубљених лопти од противника, више офензивних скокова, но промашивали су важне шутеве, Њемци на другој страни погађали, тако му је то, дође такав дан. Не мари а и ко зна зашто је то добро. И сребро је огроман успјех. Након 2017-е и три посна такмичења, свјетског првенства 2019-е и 5.мјеста, олимпијадње 2021-е гдје се наши нису ни пласирали те европског првенства прошле године и 9,мјеста, српска кошарка се враћа на добар колосјек, ново одличје.
Након пораза у финалу баш као и 2017-е измигољиће из својих јазбина бројни пљувачи, приписиваће "гријехе" Гудурићу и Стефану Јовићу промашаје у финалној утакмици. Такав дан дође, но бековска линија Србије, Јовић, Богдан, Алекса и Гудурић одиграла је читав турнир на изузетно високом нивоу, са 23,6 асистенције Србија је у самом врху на СП, као и по освојеним (9,1 у просјеку) и изгубљеним лоптама (само 11,8 у просјеку), игра у пољу бјеше више него добра. Иако је било и већих успјеха у периоду 1995-2002.године у том сегменту Србија никад боље није изгледала. Зато је неразумно прозивати српске бекове, промашили су те шутеве у финалу, да су погодили, славила би их нација, но дође ђаво по своје.
Исто важи и за Милутиниова који у финалу није имао свој дан, но којем немамо право заборавити изванредне игре до финала.
Сви играчи су потвдили да се на њих српска репрезентација може ослонити, сви су одиграли на восокомм нивоу, сви заслужују наклон због приступа, посвећености, пожртовања, сви су се подредили тиму, добили смо два млада играча, Филипа Петрушева и Николу Јоввића, у задњем смо добили крилног центра за наредну деценију.
Која ријеч и о КСС. Задатак КСС је да води бригу о свим националним такмичењима, укључујући и оне млађих узраста, да прати српске кошасркаше, посебно оне ван Србије, да их правовремено анимира, обезбиједи по потреби пашоше, да обезбиједи услове припрема и сениорску репрезентације и млађим категоријама те да пажљиво изабере стручњаке којима ће повјерити селекције.
Што се тиче овог првог, у овим околностима када су се нагомилале тешкоће и тегобе, када све дрма беспарица, када ће дежурне штеточине чинити што је до њих, ђаволски је тешко урадити бољи систем такмичења, али треба покушати. Што се тиче услова националних селекције, КСС је положио испит. Што се тиче праћења српских играча, посебно јуниора и кадета, добро се то ради, прате се по свим земљама, од Српске, преко европских земаља до Америке, многи су уврштени међу кандидате у разним категоријама, неки су изабрали друге националне селекције, но важно је сваком понудити, никог не молити.
Када је у питању избор стручњака којем ће се повјерити селекције, погодило се. Сви су, Ненад Стефановић (У-18), Ненад Чанак (У-20), Владимиро Ђокић (У-19) те Милош Исаков-Ковачевић (У-16) са својим тимовима, урадили добар посао, сви су, уважавајући све околности, извукли максимум из повјерених селекција. Исто важи и за А селекцију која је Пешићу повјерена .након ОКТ прије двије године. Из ове А селекције, са својим стручним тимом, извукао је максимум.
Шта даље? Слиједи сезона 2023/24. Имамо шесторицу играча у ен-би-еју, сви у младим или добрим кошаркашким годинама и прегршт играча у европиги. Видјећемо какав ће ниво игара имати, како углавном сви иду узлазном путањом, обећава. Пратићемо их, као и друге, посебно млађе играче. И посебно играче на прелазу из јуниорске у сениорску кошарку попут Николе Топића. Има ту плејада занимљивиох младих играча, појавиће се и неки који нису у млађим узрастима обећавали, неки нови Стефан Јовић или Алекса Аврамовић, што је српској кошарци готово заштитни знак. Уз све потешкоће, роварења дежурних штеточина, малициозне текстове антисрпских медија који прате српску кошарку, добро то иде, српска кошарка је на добром путу.
Након фантастичног успјеха српске репрезентације на свјетском првенству и освојеног сребра, ред је посветити тему нашим кошаркашима, јер они то заслужују.
Прије осврта на успјех у Манили да се напише која о акцијама репрезентације Србије, јер да би дали ваљанији суд, треба гледати шире, наступе националних селекција у свим категоријама, околности, какве су проблеме имали, да ли су биле лишени помоћи важних играча, тек сагледавањем свих тих резултата и околности можемо добити комплетнију слику.
А ова годона бјеше баш добра година српске кошарке. Идемо редом од млађих категорија.
Селекција У-19 на свјетском првенству 5 побједа и 2 пораза, 6.мјесто, како су наступили без понајбољих играча у том излазном годишту (Ђуришић, Матовић) јако добар резултат, да не бјеше тешког пораза у 1/4Ф против Француске утисак би био изванредан.
Селекција У-20 је на европском првенству освојила 5.мјесто, 5 побједа и 2 пораза, у 1/4Ф су пружили одличну партију против изузетно моћне Француске, како су и они наступили само са играчима излазног годишта и без двојице најбољих у том годишту (Јовић, Вукчевић) утисак је више него добар.
Ту је и фантастичан успјеј селекције У-18 која је европски првак, свих 7 побједа разликом 10 и више кошева, иако су и они били лишени помоћи неких изванредних и јако перспективних јуниора (Дрезгић, Ђуловић, Станковић, Гачић, Вуковић) на импресиван начин су се попели на кров Европе. У Нишу је квалитет доказао и нови бисер српске кошарке, Никола Топић. Важно је нагласити да у годиштима 2005-6 имамо прегршт перспективних јуниора, посебно у годишту 2005. имамо потенцијал какав вјероватно српска и раније југо кошарка никад није имала у једном годишту.
Селекција У-16 у излазном годишту 2007. нема тај потенцијал као у годишту 2005-6, напротив, и болни порази у припремном периоду нису обећавали ништа добро. Међутим, кроз велики рад и ова наизглед лимитиранија генерација је остварила велики напредак, освојено је 7.мјесто но оставила је јако добар утисак, и из ове екипе српска кошарка ће добити неколико врсних играча.
И коначно наступ А селекције на Филипинима. И поред силних проблема, одсуства четворице стартера са задњег ЕП, Мицића, Лучића, Калинића и Јокића, те још неколико играча који су могли бити конкурентни (Јарамаз, Смаилагић, Покушевски) српска репрезентација одиграла је турнир на високом нивоу. Одличне партије и побједе у првој фази против Кине 105:63, Порторика 94:77 те Јужног Судана 115:83. Против Јужног Сзудана умало трагедија, тешки тренуци за Боришу. Наши су наредни меч против Италијана одиграли након непроспаване ноћи, сви су стрепили за Боришу чији је живот висио о концу, вабнредна ситуација гдје је било немогуће бити "главом у игри", само захваљујући тој чињеници пораз од Италијана 76:78. Слиједећи меч бјеше практично елиминациони, 1/8Ф, и изванредна партија против веомац добре Доминиканске Републике 112:79. Слиједе фантастичне партије у 1/4Ф против Литваније 87:68 те у 1/2Ф против Канаде 95:86.
Након пораза у финалу баш као и 2017-е измигољиће из својих јазбина бројни пљувачи, приписиваће "гријехе" Гудурићу и Стефану Јовићу промашаје у финалној утакмици. Такав дан дође, но бековска линија Србије, Јовић, Богдан, Алекса и Гудурић одиграла је читав турнир на изузетно високом нивоу, са 23,6 асистенције Србија је у самом врху на СП, као и по освојеним (9,1 у просјеку) и изгубљеним лоптама (само 11,8 у просјеку), игра у пољу бјеше више него добра. Иако је било и већих успјеха у периоду 1995-2002.године у том сегменту Србија никад боље није изгледала. Зато је неразумно прозивати српске бекове, промашили су те шутеве у финалу, да су погодили, славила би их нација, но дође ђаво по своје.
Исто важи и за Милутиниова који у финалу није имао свој дан, но којем немамо право заборавити изванредне игре до финала.
Сви играчи су потвдили да се на њих српска репрезентација може ослонити, сви су одиграли на восокомм нивоу, сви заслужују наклон због приступа, посвећености, пожртовања, сви су се подредили тиму, добили смо два млада играча, Филипа Петрушева и Николу Јоввића, у задњем смо добили крилног центра за наредну деценију.
Која ријеч и о КСС. Задатак КСС је да води бригу о свим националним такмичењима, укључујући и оне млађих узраста, да прати српске кошасркаше, посебно оне ван Србије, да их правовремено анимира, обезбиједи по потреби пашоше, да обезбиједи услове припрема и сениорску репрезентације и млађим категоријама те да пажљиво изабере стручњаке којима ће повјерити селекције.
Што се тиче овог првог, у овим околностима када су се нагомилале тешкоће и тегобе, када све дрма беспарица, када ће дежурне штеточине чинити што је до њих, ђаволски је тешко урадити бољи систем такмичења, али треба покушати. Што се тиче услова националних селекције, КСС је положио испит. Што се тиче праћења српских играча, посебно јуниора и кадета, добро се то ради, прате се по свим земљама, од Српске, преко европских земаља до Америке, многи су уврштени међу кандидате у разним категоријама, неки су изабрали друге националне селекције, но важно је сваком понудити, никог не молити.
Када је у питању избор стручњака којем ће се повјерити селекције, погодило се. Сви су, Ненад Стефановић (У-18), Ненад Чанак (У-20), Владимиро Ђокић (У-19) те Милош Исаков-Ковачевић (У-16) са својим тимовима, урадили добар посао, сви су, уважавајући све околности, извукли максимум из повјерених селекција. Исто важи и за А селекцију која је Пешићу повјерена .након ОКТ прије двије године. Из ове А селекције, са својим стручним тимом, извукао је максимум.
Шта даље? Слиједи сезона 2023/24. Имамо шесторицу играча у ен-би-еју, сви у младим или добрим кошаркашким годинама и прегршт играча у европиги. Видјећемо какав ће ниво игара имати, како углавном сви иду узлазном путањом, обећава. Пратићемо их, као и друге, посебно млађе играче. И посебно играче на прелазу из јуниорске у сениорску кошарку попут Николе Топића. Има ту плејада занимљивиох младих играча, појавиће се и неки који нису у млађим узрастима обећавали, неки нови Стефан Јовић или Алекса Аврамовић, што је српској кошарци готово заштитни знак. Уз све потешкоће, роварења дежурних штеточина, малициозне текстове антисрпских медија који прате српску кошарку, добро то иде, српска кошарка је на добром путу.
Poslednja izmena:
