Quantcast

Doajeni srpske istoriografije u 24 slike

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Ovo je tema koja će obraditi ljude koji su zadužili tzv. "srpsku" istoriografiju praktično je stvorivši. Tema će se posvetiti isključivo stranim agentima koji su imali visoko i uticajno mesto u srpskoj istoriografskoj nomenklaturi. Videće se, da je malo koji Srbin ostao kada se pobroje svi stranci.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Фрањо Баришић


Фрањо Баришић (23. јануар 1914, Подхум – 3. јануар 1988, Београд) је био хрватски историчар.

Школовање и академска каријера
Основну школу завршио је у месту рођења а затим је похађао фрањевачку класичну гимназију у Високом. Студирао је класичне науке на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Ту је дипломирао 1940. године. Као асистент-дневничар радио је на Филозофском факултету између 1937. и 1941. године. Отпуштен је уна 1941. и био је незапослен све до пред крај рата када је постављен за професора гимназије у Панчеву. Од 1948. био је асистент Византолошког института САНУ у коме је од 1953. радио као научни сарадник. Докторорао је исте, 1948, године са теом Чуда св. Димитрија Солунског као историјски извор (објављена као књига 1954. године. Ова дисертације представља једно од најтемељнијих дела модерне југословенске византологије.
Од 1955. био је запослен на Филозофском факултету у Београду у звању хонорарног, па сталног доцента, потом ванредног (од 1960) и редовног професора (1965—1977). Дуго година је био управник Одељења за класичне науке и декан Филозофског факултета (1975).
Научни рад
Баришић је поседовао изузетно велика историјска и филолошка знања па је могао да врло темељно изучава најразличитије византијске изворе. У раном периоду своје научне каријере интересовао се за питање досељавања Словена на Балканско полуострво. Бројна питања у вези сеобе Словена разматрао је делимично у докторској дисартацији а затим и у низу других радова: Приск као најстарији извор за историју јуних Словена (ЗРВИ 1 (1952), 52—63), О најстаријој Прокопијевој вести о Словенима (ЗРВИ 2 (1953) 25—31), Цар Фока (602—610) и подунавски Аваро-Словени (ЗРВИ 4 (1956) 73—88). У расправи о цару Фоки и подунавским Словенима уздрмао је до тада владајуће мишљење о Фокиној владавини као кључном периоду за продор Словена на Балканско полуострво и показао је како главне продоре Словена треба везивати за владавину потоњег цара Ираклија.
Написао је више историјско-топографских студија рановизантијске епохе, проучавао је веродостојност писаца из круга цара Константина VII Порфирогенита. Изучавао је такође византијске натписе 10. и 11. века као и већи број, мањих, појединачних извора у расправама: Грчки натписи на монументалном живопису (ЗРВИ 10 (1967) 47—58), Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке-Радослава Немањића (ЗРВИ 18 (1978) 257—268). У већем броју радова бавио се и питањима византијске дипломатике: Повеље византијских царица, О повељама кнеза Лазара и патријарха Спиридона, Дипломатар тесалијских манастира Макринитиса и Неа Петра. Радови у области дипломатике настали су у вези великог међународног пројекта Archives de l'Athos који је радио на издавању аката манастира Хиландара. Разматрао је и нека просопографска питања. Радом Хронолошки проблеми око године Немањине смрти из 1971. године окончао је вишедеценијску расправу у српској историографији око године смрти Симеона Немање. Показао је да је Симеон умро 1199. године а његову тезу је новим аргументима ојачао Владимир Мошин. У неколико радова је разматрао владарску идеологију средњовековне Србије и српске цркве. Владарски чин кнеза Лазара и О измирењу српске и византијске цркве.
Значајан је његов рад на објављивању византијских извора за историју Јужних Словена. У свим издатим томовима едиције Византијски извори за историју народа Југославије Баришић је уградио свој лични печат. Био је преводилац и аутор коментара а вршио је редакцију и томова у којима није оставио лични ауторски печат.
Библиографија радова Фрање Баришића објављена је у Споменица Фрање Баришића, Зборник Филозофског факултета у Београду 14, 1 (1979) 1—6.
Литература
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Јадран Ферлуга


Јадран Ферлуга
је био словеначки историчар италијанског порекла. Рођен је 13. фебруара 1920. а умро је у Трсту 2004.
Школовање и академска каријера
Гимназију је похађао у Чедаду а током Другог светског рата био је интерниран у Јужној Италији. На Сорбони је студирао историју 1946/47. да би студије наставио на Филозофском факултету у Београду где је и дипломирао 1949. године.
Асистент на катедри за византологију Филозофског факултета у Београду постао је 1951. године. Докторирао је 1956. године а наредне године постао је доцент на катедри за националну историју средњег века. Предавао је као ванредни и редовни професор историје југословенских народа осим српског. Постао је професор Универзитета у Минстеру 1970. године и ту је предавао све до пензионисања 1985. године. Био је професор и ментор бројним будућим истакнутим медиевистима и византолозима у Србији и у иностранству. Такође је био и члан многих удружења медиевиста и византолога.
Научни рад
У његовом научно-истраживачком раду може се разазнати неколико тематских целина. Први радови односили су му се на византијску провинцијску управу, нарочито у периоду од 7. до 11. века. Изучавао је постанак и организацију тема. Особита заслуга Ферлуге састоји се у томе што је настојао да објасни место и карактер нижих облика тематског уређења који су постојали у крајевима где византијска власт није била довољно чврста (Ниже војно-административне јединице тематског уређења, 1953). Истраживачку пажњу привлачили су му улога Византије у јадранском приморју (Византиска управа у Далмацији, 1956, Драч и драчка област пред крај 10. и почетком 11. века, 1964), Византија и Задар, 1967).
Истраживао је и односе између Византије и Јужних Словена, настајање првих јужнословенских држава и византијски утицај на овај процес (Византија и постанак најранијих јужнословенских држава, 1968). Велику пажњу посветио је разматрању процеса обнове византијске власти на Балкану и словенском супростављању овом процесу. Неколико радова односе му се на проблеме византијског феудализма и на особености овог уређења у односу на западноевропске феудалне институције. Пажљиво је проучавао византијске изворе и уређивао је трећу књигу Византијских извора за историју народа Југославије. Значајна су и његова два рада који представљају синтетичке прегледе византијске прошлости: Bizancio. Società e Stato (1974) и Бизантска дружба и држава (1990).
Литература
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Божидар Ферјанчич

Божидар Ферјанчич
(Ферјанчић) (Београд, 17. фебруар 1929 — Београд, 28. јун 1998) је био српски историчар и академик САНУ.[1]



Школовање и академска каријера
Основну школу и гимназију завршио је у Београду. На Филозофском факултету у Београду студирао је историју (1948 — 1953). Специјализовао се на пољу историје Византије. Радио је краће време као библиотекар Семинара за византологију, затим је добио службу професора средње школе додељеног на рад Филозофском факултету, 1957. изабран је за асистента. Докторирао је 1960. године тезом Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (објављена исте године у издању Византолошког института). Изабран за доцента за историју Византије 1960. године. На Филозофском факултету, до пензионисања 1994, прошао је сва звања (ванредни професор 1965, редовни 1970). Наследио је Георгија Острогорског на месту шефа Катедре за византологију а од 1977. и на месту директора Византолошког института. Био је управник Одељења за историју и продекан Филозофског факултета. За дописног члана САНУ изабран је 1978. године а за редовног 1988. Био је један од почасних потпредседника Међународне асоцијације византолога.

Научни рад
Ферјанчић је својим радом продужио дело свог учитеља Георгија Острогорског и допринео стварању особеног профила београдске византолошке школе. Тежиште рада му је у позној Византији, темама из њеног унутрашњег развоја (друштво, институције, економија), затим из византијско-словенских односа, помоћних наука, пре свега дипломатике. Споменутом књигом о деспотима положио је основу за познавање царских достојанстава у Византији и државама под њеним утицајем. Ову тему допунио је студијом о севастократорима (1968) и кесарима (1970) и проширио осветљавањем савладарства у доба Палеолога. Веома је значајан његов допринос у проучавању византијске провинције: Тесалија у XIII и XIV веку, Београд 1974, и Византијски и српски Сер у XIV столећу, Београд 1994. Покретао је рад на потпуно необрађеним темама као: Поседи византијских провинцијских манастира у градовима (1980), Оглед о парохијском свештенству у позној Византији (1983), Племство у епирској држави прве половине XIII века (1986) и друго.

Знатан део Ферјанчићевог обимног опуса може се подвести под тематику византијско-српских и јужнословенских односа. Једну бројну групу радова чине истраживања о појединим темама, о којима се подаци могу наћи у његовој библиографији, другу његови прилози у колекцији Византијски извори за историју народа Југославије, у којој је сам испунио другу књигу са одломцима из списа цара Константина VII Порфирогенита, дао важне прилоге у трећој и четвртој а нарочито у шестој књизи, где је саопштио читаву књигу одломака из Нићифора Григоре и Јована Кантакузина. Вазантијским изворима није престао да се бави пратећи нарочито напредак у проучавању списа Константина Порфирогенита али и других извора као што су византијске кратке хронике. Општи преглед је дао у књизи Византија и Јужни Словени објављеној у Београду 1966. године.

Посредством византијских извора и проучавања византијско-српских односа Ферјанчић је доспео на тле Србије и дао значајне прилоге о појединим личностима и догађајима и читава поглавља у Историји српског народа. Културни утицај Византије се специфично огледа у владарској идеологији и начину рада дворске канцеларије, нарочито у уобличавању владарских аката. Византијску компоненту у српској дипломатици осветлио је Ферјанчић настављајући напоре свога учитеља Георгија Острогорског. Писао је о византијској дипломатици, деспотским повељама, повељама севастократора и кесара.

У издању Завода за уџбенике и наставна средства, у едицији биографије недавно је објављена прва стручно написана монографија најмоћнијег владара средњовековне Србије Стефан Душан, краљ и цар (Београд 2005) коју су заједнички написали покојни Божидар Ферјанчић и његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, такође академик, Сима Ћирковић. Поред популарног издања, монографију очекује и издање Византолошког института САНУ које ће укључити и критички апарат.

Изабрани радови
Библиографија радова Божидара Ферјанчића објављена је у годишњаку САНУ број 86 из 1979. године.


Референце

  1. „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 08. 02. 2010.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Георгије Острогорски


Георгије Александрович Острогорски (19. јануар 1902, Петроград, Руско царство — 24. октобар 1976, Београд, СФРЈ) је био руски историчар-византолог који је већи део свог животног и научног века провео у Београду. Важи за једног од највећих ауторитета у области византологије.


Рани живот и школовање

У родном Петрограду живео је до 1919. године где је завршио гимназију. Због прилика које су владале у постреволуционарној Русији његова породица је емигрирала: након кратког боравка у Финској и Шведској, 1921. године Острогорски је отпочео студије филозофије и социологије на Универзитету у Хајделбергу. По завршетку студије, два семестра је боравио у Паризу где је имао прилику да слуша предавања чувених византолога, Шарла Дила и Габријела Мијеа. Ту се трајно определио за византологију и из ове области је докторирао 1927. године. На Универзитету у Вроцлаву предавао је од 1929. до 1933. године као приватни доцент.

Рад у Југославији

На позив Универзитета у Београду отишао је у Београд 1933. године. Предавао је на Катедри за византологију Филозофског факултета прво као хонорарни, а од 1941. и као стални предавач. Историју Византије предавао је све до пензионисања 1973. године. На његову иницијативу основан је Византолошки институт Српске академије наука и уметности 1948. године са циљем да се систематски истражују разни аспекти византијске цивилизације (историја, уметност, књижевност). Острогорски је на челу ове установе био до краја свог живота, 1976. године. Као предавач и ментор деценијама је учествовао у стварању југословенског научног кадра у области византологије.


За свој огроман допринос развоју византологије добио је више признања. Био је члан САНУ од 1946. године. Касније је постао члан и многих других академија (Акдемија наука у Гетингену, Белгијска академија, Британска академија, Аустријска академија, Академија у Палерму, Атинска академија). Био је такође и члан Краљевског историјског друштва у Лондону као и носилац Ордена за науку и уметнсот у Немачкој, као и почасни доктор универзитета у Оксфорду и Стразбуру.

Научни рад

Научни опус Георгија Острогорског је огроман, како по броју дела тако и по тематској разноврсности. У свом дугогодишњем научном раду обухватио је готово све периоде хиљадугодишње византијске историје као и сва важнија збивања у њој.

Синтеза византијске историје

Најпознатије његово дело је синтеза византијске историје први пут објављена у Минхену 1940. године под насловом Geschichte des byzantinischen Staates (Историја византијске државе) у серији Handbuch der Altertumswissenschaft. Према речима самог Георгија Острогорског планирано је да се убрзо изда и српско издање овог дела али је због избијања Другог светског рата у Југославији ово онемогућено. После рата 1947. године Просвета је издала Историју Византије као универзитетски уџбеник са врло скромном опремом и без критичког апарата. Године 1952. издато је ново, прерађено и допуњено немачко издање. На основу овог немачког издања објављени су енглески (у Оксфорду) и француски (у Паризу) превод 1956. а затим и издање у САД 1957. године. Године 1959. Српска књижевна задруга је издала допуњено српско издање ове књиге. Критика је ово дело једногласно оценила као најбољи и најпотпунији преглед историје Византије, па је разумљиво изузетно интересовање научне јавности за ову књигу. У научном опусу Георгија Острогорског Историја Византије заузима централно место. Острогорски је припремао и четврто немачко издање у које је укључио резутате византолошке науке до средине седамдесетих година али га је тепка болест омела да заврши овај замашни подухват. На српском језику књига је доживела већи број издања, између осталог и у оквиру Сабраних дела Георгија Острогорског (Српска књижевна задруга, Београд 1969) а превођена је на многе светске језике (више издања на енглеском, француском, пољском, италијанском, грчком, јапанском и другим језицима).

Економско-социјална историја Византије и византијски феудализам

Докторска дисертација георгија Острогорског бавила се положајем византијског сељаштва у сеоској општини у 10. веку базирајући се на Трактату о пореском систему (Die ländliche Steuergemeinde des byzantinischen Reiches im X. Jahrhundert, 1927, прерађено издање 1969). Настављајући традиције руске визнатологије, Острогорски је кроз читав свој научни рад сачувао интересовањe за социјално-економска питања византијске историје. Изучавао је византијску општину као заједницу слободних ситних поседника (Византијска сеоска општина. Земљораднички закон — Трактат о пореском систему — Тебански катастар, 1961). Пратио је развој поседа, права и обавеза сељака кроз разне фазе историје Византије: прво од 7. до 11. века када су сељаци чинили темељ финансијског и војног устројства царства, а затим у позној Византији када су сељаци представљали основну радну снагу на племићким и црквеним поседима (Елевтери. Прилог историји сељаштва у Византији, 1949; Quelques problèmes d'histoire de la paysannerie byzantine, 1956).


Изучавао је и основне установе византијског феудализма. Убедљиво је доказао постојање византисјког феудализма са свим основним особинама које је ово уређење имало и на западу Европе. Такође је препознао и објаснио појаве специфичне за византијско феудално уређење. Главну специфичност пронашао је у доминантном положају византијског василевса као неприкосновеном господару царства. У ову групу радова спадају студије о византијском имунитету (Пронија. Прилог историји феудализма у Византији и јужнословенским земљама, 1951; Die Pronoia unter den Komnenen, 1970; К истории иммунитета в Византии, 1958).

Византијско државно уређење и идеологија

Значајно место у његовом научном опусу заузимају радови који се односе на свеукупно уређење Византијског царства. Разматрао је основе византијске државно-правне и политичке идеологије. Ове елементе византијске цивилизације пратио је у вишевековном развитку изучавајући најважније појаве које су их пратиле: царско крунисање, савладарство (Das Mitkaisertum im mittlelalterlichen Byzanz, 1930; Zur Kaisersalbung und Schilderhebung im spätbyzantinischen Krönungszeremoniell, 1955; Автократор и самодржац, 1935; Die byzantinische Staatenhierarchie, 1936).


Унутрашњи живот византијског царства био је обележен односом између цара и цркве на чијем челу се налазио васељенски патријарх па је овом важном питању византијске историје Острогорски посветио дужну пажњу. Нарочито пажљиво је разматрао период борбе око поштовања икона када су државно-црквени односи запали у најдужу и најозбиљнију кризу (Отношение церкви и государства в Византии, 1931; Studien Zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites, 1929; Les dèbuts de la Querelle des Images, 1930; Rom und Byzanz im Kampfe um die Bilderverehrung, 1933). Византијском управном уређењу посветио је низ капиталних стидија с нарочитим освртом на војноуптравне области које су по његовом мишљењу настале за време цара Ираклија (610—641). Ово уређење пролазило је кроз различите развојне етапе да би свој процват доживело у 10. веку (Sur la date de la somposition du Livre des Thèmes et sur l'époque de la sonstitution des premiers thèmes d'Asie Mineure, 1953; Die Entstehungszeit der Themenverfassung, 1958; L' Echarchat de Ravenne et l'origine des thèmes byzantins, 1960).

Студије о изворима

Као врстан познавац Византије Острогорски се често окретао изучавању извора који спадају у византијску историографију (Die Chronologie des Theophanes im VII. Und VIII. Jahrhundert, 1930; Славянский перевод хроники Симеона Логофета, 1932). Изучавао је и друге врсте византијских извора, на пример оне који осветљавају прилике феудалног уређења царства или оне који говоре о управном уређењу Византије (Тактикон Успенског и тактикон Бенешевића, 1955). Острогорски се бавио и византијским дипломатичким материјалом.

Византија и словенски свет

Често је разматрао теме које су се односиле на везе између Византије и словенског света, превасходно оне са руским земљама и владарима (Владимир Святойи Византия, 1939; L'expédition du prince Oleg contre Constantinople en 907, 1940; Византия и киевская княгиня Ольга, 1967).


За српску историју значајно је што је један број својих радова посветио изучавањима византијско-јужнословенских односа. У студији Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци (1949) тачно је утврдио годину бекства кнеза Часлава из Бугарске. Ова студија има и шири значај за разумевање хронолошког оквира који је коришћен у овом делу списа De administrando imperio. Теме из српске историје раног средњег века обрадио је у студијама: Лав Рабдух и Лав Хиросфакт (1955), Сербское посольство к императору Василию II (1949).


Много су бројније његове студије које се односе на византијско-јужнословенске односе у позном средњем веку. У ову групу спадају радови: Душан и његова властела у борби против Византије (1951), Господин Константин Драгаш (1963), О серском митрополиту Јакову (1968), Problèmes des relations byzantino-serbes au XIVe siècle (1967). Пажњу је посветио и историји Свете горе (Две белешке о Душановим хрисовуљама светогорском манастиру Ивирону, 1956; Радоливи, село светогорског манастира Ивирона, 1961; Комитиса и светогорски манастири, 1971). У групи радова који се односе на српско-византијске односе посебно место заузима књига Серска област после Душанове смрти (1965) у којој разматра историју ове области за време владавине царице Јелене и деспота Јована Угљеше.

Библиографије дела Георгија Острогорског

  • Б. Крекић, Библиографија радова проф. Георгија Острогорског, ЗРВИ 6 (1960) 276-283 (до 1952).
  • Библиографија Георгија Острогорског, Сабрана дела V 405-420 (до 1969).
  • Б. Крекић, Б. Радојчић, И. Ђурић, Библиографија радова академика Георгија Острогорског, Зборник ФФ 12, 1 (1974) (Споменица Георгија Острогорског) 1-14.
Литература

  • Енциклопедија српске историографија, Острогорски Георгије (Б. Ферјанчић), Београд 1997, 548—550.
  • Б. Ферјанчић, Георгије Острогорски (1902-1976), Глас САНУ 372, Одељење историјских наука, књ. 8, Београд 1993, 57—95.
  • Р. Радић, Георгије Острогорски и српска византологија, Руска емиграција у српској култури XX века I, Београд 1994, 147—153.
  • Р. Радић, Сто година катедре и семинара за византологију, Зборник МС за књижевност и језик 56 (2008), 177—187.
  • С. Пириватрић, Георгије Острогорски, Руси без Русије-Српски Руси, Београд 1994, 179—188.
  • Љ. Максимовић, Развој византологије, Универзитет у Бeограду1838-1988, Београд 1988, 664—671.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Бохумил Храбак


Бохумил (Богумил) Храбак (11. јануар 1927, Зрењанин — 12. децембар 2010, Београд) је био српски историчар. Храбак је био историчар изузетно широких истраживачких интересовања, а са четрдесетак објављених књига и више стотина студија, расправа, чланака и других написа убраја се међу најплодније српске историчаре.
Основну школу и гимназију завршио је у Зрењанину и Сенти. Студирао је на филозофској, а затим на историјској групи Филозофског факултета у Београду између 1946. и 1951. године. Докторирао је на Филозофском факултету у Сарајеву 1957. године са докторском тезом Дубровачки извоз житарица из Отоманског царства до почетка 17. века. Био је учесник Народноослободилачке борбе од октобра 1944, а демобилисан је децембра 1945. године. Од марта до дипломирања био је књижничар у библиотеци Семинара за националну историју. Био је асистент на Филозофском факултету у Београду од фебруара 1951. до децембра 1957. године, код проф. др Васе Чубриловића. Радио је затим у Војноисторијском и Институту друштвених наука до септембра 1965. године. Предавао је на више високошколских установа, између осталог и на Филозофском факултету у Приштини (до новембра 1979. године). Био је хонорарни директор Института за историју радничког покрета 1976/77. године. Редовни професор у Новом Саду био је од новембра 1979. до фебруара 1993. године када је пензионисан. Био је редовни члан Академије наука и уметности Косова од маја 1978. до укидања Академије 1990. године. Био је утемељивач Одељења за историју на Филозофском факултету у Приштини на чијем је челу био током осам година. Храбак се и након пензионисања интензивно бавио научним радом. Умро је у Београду 12. децембра 2010. године, а сахрањен је у Новом Бечеју.
У својим радовима Богумил Храбак се бавио темама које су хронолошки и тематски биле веома разноврсне. Писао је о привредној историји позног средњег века, турско-млетачким односима, Српској револуцији, а посебно Првом српском устанку а бавио се и политичком и привредном историјом Краљевине Југославије, спољном политиком социјалистичке Југославије, историјом српско-албанских односа, историјом Дубровачке републике и другим темама. Богумил Храбак је такође при Војвођанској академији наука и уметности оформио фонд који финансира издавања необјављених докторских дисертација које се односе на историју Војводине, историју других делова Србије и историју Босне и Херцеговине.
Свој први научни рад Тршћански Срби и Први српски устанак објавио је у коауторству са Јадраном Ферлугом 1949. године. Исте године објавио је и свој први самостални научни рад Дубровачка трговачка насеобина у Крушевцу под Турцима до средине XVI столећа. Оба чланка објављена су у Научним прилозима студената Филозофског факултета у Београду. Последњи рад објављен му је постхумно у Споменици академика Симе Ћирковића. Написао је укупно 669 радова.
Након Богумилове смрти а поводом његовог историографског дела Филозофски факултет у Косовској Митровици одржао је међународни научни скуп Живот и дело академика Богумила Храбака, од 6. до 8. октобра 2011. године, на коме су учествовали научни радници из 8 држава (Србија, Бугарска, Пољска, Македонија, Хрватска, Румунија, Црна Гора и Босна и Херцеговина) а неки од њих су Десанка Ковачевић-Којић, Момчило Исић, Радивој Радић, Ђуро Т. Тошић и други.
Важнији радови
  • Извоз житарица из Османлијског царства у 14, 15. и 16. столећу, 1971.
  • Записници са седница Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919—1920., 1960 (заједно са Богданом Кризманом).
  • Штрајк аеронаутичких радника у Београду и Земуну 1940. године, 1960. (заједно са Д. Лазаревићем).
  • Србија 1918: Политика и напори Србије у ратној 1918. години (1968, са Д. Јанковићем).
  • Записници Министарског савета Србије 1915—1918. (1976, са Д. Јанковићем)
  • Арбанашки устанци 1912., 1975.
  • Југословени заробљеници у Италији и њихово добровољачко питање 1915—1918., 1980.
  • Дубровчани у рударству и увозно-извозној трговини Косова 1455—1700, Врањски гласник 17 (1984).
  • Арбанашки упади и побуне на Косову и Метохији од краја 1912. до краја 1915. године, 1988.
  • Идеје о федеративној Југославији у Првом светском рату, Врањски гласник 21 (1988).
  • Југословени у Швајцарској 1915—1918, Историјски записи 3—4 (1988).
  • Влашка и ускочка кретања у северној Далмацији у 16. столећу, 1988.
  • Дубровачке насеобине у Прокупљу, Врањски гласник 23 (1990).
  • Привреда, друштвени односи и политички живот Чачка 1918—1941, Зборник Народног музеја у Чачку 24 (1994).
  • Дезертерство и зелени кадар у југословенским земљама у Првом светском рату, 1979.
  • Из старије прошлости Босне и Херцеговине, I-VII, 2003-2010.
  • Џемијет: организација муслимана Македоније, Косова, Метохије и Санџака: 1919-1928, 2003.
  • Јевреји у Београду: до стицања равноправности (1878), 2009.
  • Арбанашке студије, I-V, 2005-2007.
Литература
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Фанула Папазоглу
Φανούλα Παπαζόγλου.jpg

Фанула Папазоглу (Битољ, 3. фебруар 1917 — Београд, 26. јануар 2001) била је доктор историјских наука, професор универзитета и академик.

Биографија
Фанула Папазоглу је рођена 3. фебруара 1917. године у породици грчког порекла у Битољу, у Краљевини Србији, где се школовала до факултета. Студирала је Класичну филологију са историјом Старог века и археологијом на Филозофском факултету у Београду. Фанула Папазоглу је као члан студентске организације давала подршку југословенском партизанском покрету. Била је затвореник у логору Бањица шест месеци током 1942. и 1943. године.[1] Дипломирала је 1946. године на Филозофском факултету у Београду. Докторску дисертацију Македонски градови у римско доба одбранила је 1955. године. На Катедри за историју старог века на Филозофском факултету у Београду радила је од 1947. године. За редовног професора је изабрана 1965. године. Постала је дописни члан САНУ 1974. године, а редовни 1983. године.[2] Оснивач је Центра за античку епиграфику и нумизматику.[3] Била је стални сарадник Центра за балканолошка испитивања АНУ БиХ, члан Немачког археолошког института, почасни доктор на Сорбони, почасни члан Филолошког друштва Парнасос у Атини и члан Македонске академије наука. Аутор је око 130 научних радова из области историје Старог века.[2] Била је удата за Георгија Острогорског, једног од највећих светских византолога.[1] Преминула је у Београду 26. јануара 2001. године.[3][2]

Награде
  • Октобарска награда београда, 1970;
  • Седмојулска награда, 1988[2]
Изабрани радови
  • Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
  • Papazoglu, Fanula (1978). The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times: Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians. Amsterdam: Hakkert.



Фанула Папазоглу интернирана у Бањичком логору 1942.
Референце

 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Виктор Новак

Виктор Новак историчар.jpg

Виктор Новак (Доња Стубица, 4. фебруар 1889 — Београд, 1. јануар 1977) био је југословенски историчар хрватског порекла, професор Београдског универзитета, члан САНУ.[1]

Биографија
Виктор је рођен почетком 1889. године у хрватском Загорју, у месту Доња Стубица. Поникао је у сиромашној чиновничкој породици; рано остао без оца. Мукотрпно се школовао и током живота је стекао изузетно широко образовање.

Године 1913. завршио је Филозофски факултет у Загребу и затим провео годину дана у Риму на специјализацији у помоћним историјским наукама, особито латинској палеографији. Године 1915. одбранио је докторску дисертацију Бан Михац Михаљевић и његово доба.

Радио је као гимназијски професор и руководилац Рукописног одељења Свеучилишне књижнице у Загребу. Од 1920. до 1922. био је доцент, а од. 1922. до 1924. професор помоћних историјских наука и историјске методике на Филозофском факултету у Загребу. Због своје југословенске оријентације био вређан и нападан на загребачком Свеучилишту, које је, онемогућен да ради, морао да напусти. На иницијативу Николе Вулића и Станоја Станојевића је прешао 1924. године на Универзитету у Београду где је, до пензионисања 1959., био професор историје југословенских народа и помоћних историјских наука и, алтенативно, професор опште историје средњег века. Југословен и антифашиста, Виктор Новак је за време Другог светског рата био хапшен и једно време затворен у Бањички логор. Преласком из Хрватске у Србију, Виктор Новак је, сматрао да ће његов допринос српској историографији бити значајнији уколико настави с упоредним приказивањем позитивних и негативних тенденција у српско-хрватским односима и укупном развоју југословенске мисли.

У свом свестраном и широко заснованом научном интересовању, Виктор Новак се, с подједнаким успехом бавио и националном и културном историјом Јужних Словена у XIX и XX веку, као што се пасионирано и истрајно бавио латинском палеографијом и дипломатиком. Године 1952. објавио је универзитетски уџбеник Латинска палеографија, која се убраја у најзначајна дела те научне дисциплине на српском језику.

Бавећи се историјом политичке мисли у Јужних Словена у 19. и 20. веку, прикупљао је архивску и штампану грађу и објавио мноштво студија и монографија попут радова о Фрањи Рачком (1925, 1929, 1958), Максимилијану Врховцу (1928), Натку Нодилу (1934, 1955), Јосипу Јурају Штросмајеру (1940) и Ивану Кукуљевићу-Сакцинском (1955, 1959), као и преписку Валтазара Богишића и Фрање Рачког (1960).

У монументалном делу Magnum Crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској (Загреб, 1948, више издања у Београду после 1994) тематизовао је сложени однос Ватикана, хрватских клерикалаца и хрватских националиста.[2] У Magnum Crimen-у, Новак је на преко хиљаду страна уз цитате из стотина докумената уверљиво показао да је хрватски клерикализам био једна од основа за геноцид над Србима у НДХ (1941—1945) за прогоне и дискриминацију које су, уз подршку делова католичког клера, а често и у име католичке вере, спроводили хрватски бискупи, свештеници и фратри, уз прећутну или активну подршку загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Новак је увидом у скоро непрегледну документацију о јавној и тајној сарадњи католичког клера са хрватским усташама током Другог светског рата, недвосмислено указао на чврсту везу клерикалне традиције са усташким злочинима, праћеним, осим масовних прогона, још и насилним преверавањем православних Срба у римокатоличку веру. Католички клер је откупљивао и спаљивао Новакове књиге због њихове наводне антикатоличке и масонске инспирације. Године 2011, на енглески је преведено његово најзначајније дело "Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)", Vol. 1-2 (Јагодина 2011) у којој су одштампана и два поглавља које је у издању из 1948. забранила комунистичка цензура. Време је показало да су поруке из Магнум Кримена (Великог злочина) и данас актуелне и неопходне за разумевање савремених политичких токова.

Друга значајна књига, која хронолошки претходи Magnum Crimen-у је Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, штампана постхумно у Београду 1987, на 660 стр. Ове две књиге, узете заједно, до сада су најбољи научни приказ обима и утицаја Римокатоличке цркве на обликовање националне идеје у Хрвата.

Виктор Новак је био редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Београду, омиљен предавач, велики ерудита, а са својим колегама на катедри, Георгијем Острогорским, Јорјом Тадићем и Михаилом Ј. Динићем, и морални узор генерацијама студената, одупирући се сваком покушају увођења вулгарног марксизма лењинизма у наставу историје.

Био је ожењен Српкињом, Павом Бошковић из Бешке.[3] Заједно са Јорјом Тадићем, узео је 1942, крсну славу и почео да се изјашњава као Србин, остајући велики Југословен.

Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ) је изабрала Виктора Новака за свога дописног члана 29. јуна 1951. године. У том статусу академика ЈАЗУ је остао све до своје смрти.

Дописни члан Српске академије наука и уметности од 1948, редовни члан од 1961, Виктор Новак је 1966—1969. секретар Одељења друштвених наука САНУ. Био је, такође и један од оснивача и првих управника Историјског Института САНУ (1947—1954) у Београду. У издањима САНУ Виктор Новак објавио је више значајних студија и монографија, од којих се посебно истиче обимна монографија "Вук и Хрвати“. У њој је недвосмислено показано колики је утицај Вукова реформа имала за еманципацију Хрвата на културном плану, и колико су Вукове везе са хрватским илирцима допринеле стварању културне подлоге јужнословенског зближавања, и касније, југословенског уједињења.

Осим историјског научног рада, посветио се и музичкој култури. Оснивач је бившег загребачког хора Лисински (1910), чији је председник до 1924. године. Био је председник Првог београдског певачког друштва и београдског Корнелија Станковића, као и иницијатор оснивања Јужнословенског певачког савеза у Београду и Свесловенског певачког савеза у Прагу. Објавио је низ музиколошких есеја и неколико стотина музичких критика, најчешће у загребачком »Обзору« и београдској »Политици«.

Виктор Новак био је носилац низа значајних друштвених признања, укључујући и Орден Светог Саве 5, 4. и 3. реда.

Одабрана дела
Виктор Новак

  • Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920.
  • Evangeliarium Spalatense, Split 1923.
  • Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925.
  • Лужички Срби у прошлости и садашњости, Београд 1927.
  • Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928.
  • Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928.
  • Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929.
  • Franjo Rački, Bratstvo, 1929.
  • Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930.
  • Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str.
  • Sveslavenska misao, Ljubljana 1930.
  • Михаило Полит-Десанчић и Хрвати, Летопис Матице српске, Нови Сад 1932.
  • Натко Нодило, Нови Сад 1935.
  • Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l'Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935.
  • Рад Станоја станојевића на српској дипломатици, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, 1938.
  • Два антипода. Штросмајер и Михановић, Београд 1940.
  • Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
  • Једно спорно питање из српскохрватских односа шездесетих година прошлог века, Београд, САНУ 1949.
  • Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54.
  • Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43.
  • Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980.
  • Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku).
  • Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955.
  • Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955.
  • Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957.
  • Фрањо Рачки, Београд, Просвета 1958.
  • Настанак и нестанак "Monumenta Serbica" дипломатара Ивана Кукуљевића-Сакцинског, Београд, Српска академија наука 1959.
  • Никола Вулић. Научник и човек. Увод у књигу Николе Вулића: Из римске књижевности, Београд, Српска књижевна задруга 1959.
  • Валтазар Богишић и Фрањо Рачки. Преписка (1866–1893), Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, САН, књ. XXV, Београд 1960.
  • Појава и проширење каролиншке минускуле у Далмацији, ГЛАС САН, књ. CCLV1, Београд 1963.
  • Српски научници и књижевници у преписци са Фрањом Рачким, Београд : Научно дело, 1964.
  • Вук и Хрвати : примљено на VII скупу Одељења друштвених наука САНУ, 27. IX 1966, по приказу самог аутора; уредник Јорјо Тадић, Београд, Научно дело 1967, 645 стр.
  • Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 стр. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0.

Целокупна библиографија до 1963: Б. Телебаковић-Пецарски, Зборник филозофског факултета у Београду, 1963.

Референце

  1. Душко Лупуровић: "Школство у Бешки 1690-1941.", Бешка 2015.
Литература
  • Радован Самарџић: „Новак, Виктор“, Енциклопедија Југославије, 1. издање, Загреб 1965.
  • Василије Крестић: "Viktor Novak: Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom и Libellus accusationis : два изостављена поглавља из књиге Magnum Crimen Виктора Новака", Зборник о Србима у Хрватској = Recueil des Travaux sur les Serbes en Croatie ISSN 0353-5967.- Br. 5 (2004). стр. 7-80
  • Зборник Филозофског факултета у Београду, Споменица Виктора Новака, књ. VII-1, Београд 1963.
  • Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb 1979, Viktor Novak (nekrolog) str. 673-4
Спољашње везе
Биографија на сајту САНУ
Крлежа о Виктору Новаку
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Нико Жупанич

Niko Zupanič 1921.jpg

Нико Жупанич (словен. Niko Županič; Грибље, 1. децембар 1876 — Љубљана, 11. септембар 1961) је био најмлађи у низу словеначких научника који су се бавили антропологијом до Другог светског рата, односно до средине двадесетог века.[1]


Биографија
Студирао је у Бечу поред осталих дисциплина и антропологију, а докторирао је 1903. године са тезом "Долазак Словена на југ"[2]. На позив Јована Цвијића 1907. године дошао је у Београд, где је 1914. постао кустос Етнографског музеја. Од 1923. године је био директор Етнографског музеја у Љубљани. [3]

Најзначајније дело му је Етногенеза Југословена, објављено 1920. године у Загребу и посвећено оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[4] Интересантно је поменути да је написано за време Првог светског рата и да је ово дело првобитно било намењено енглеској читалачкој публици. (Жупанич, Н.: Етногенеза Југословена, Рад ЈАЗУ, 222, Загреб 1920.)

Референце


НИКО ЖУПАНИЧ
Историчар, етнолог, антрополог, политичар;
(Грибље на Купи, 1. 12. 1876 – Љубљана, 11. 9. 1961)
др историје, кустос Етнографског музеја у Београду, директор Етнографског музеја у Љубљани

СКА: дописник Академије друштвених наука од 16. 2. 1939.
САНУ: дописни члан Одељења друштвених наука од 22. 3. 1948.

Биографија, библиографија: Glasnik Instituta za slovensko narodopisije pri SAZU 1 (1956) 9–10 (M. Jagodić). – Slovenski etnograf 9 (1956) 269–270 (F. Stele). – Etnolog 1 (1927) 144–158 (S. Vurnik). – HE 1 (C. Вурник). – ГЕМ 9 (1934) 119–122 (Б. M. Дробњаковић). – СКА Год 48 (1939) 255–284. – ELU 4 (M. B)

Некролог: ГЕМ 24 (1961) 145–151 (П. Влаховић). – ГЕИ 9–10 (1961) 274 (M. Барјактаровић). – Slovenski etnograf 15 (1962) 263–264 (M. Makarovič)


+++++++++++

Космополита из Беле Крајине – др Нико Зупанич
Аутор: Александра Куртешуторак, 04.07.2017. у 23:23

Спомен-изложба „Др Нико Зупанич – космополита из Беле Крајине” представљена је у Етнографском музеју. Директорка ове културне установе Мирјана Менковић поздравила је госте и колегинице из Словеначког етнографског музеја – директорку Тању Роженбергар и ауторку изложбе Мојцу Рачич, подсећајући на добру сарадњу коју настављају да негују ове две музејске куће. Документарну поставку која је организована поводом 140 година од рођења Зупанича, оснивача Словеначког етнографског музеја, отворио је Саша Вербич, председник Удружења Словенаца у Београду.

Весна Бижић Омчикус, музејски саветник, оценила је да би изложба могла да има и свој поднаслов „Пријатељство које траје” јер на то упућује велики допринос који је Зупанич оставио у аманет будућим генерацијама. И гошће из Љубљане подсетиле су на значај који је др Нико Зупанич имао током своје плодне каријере, уз опаску да се о његовом раду више знало у Београду него у Љубљани иако је оставио велики траг и у једном и у другом граду.

Шетњом кроз изложбу посетиоци се могу уверити у сарадњу Зупанича са Отоном Жупанчичем, Јованом Цвијићем, Михајлом Пупином, Николом Пашићем… Ту су и сусрети овог научника са становницима Жумберка, Беле Крајине, Косова, Хрватима у Грчкој, бугарским и турским војним заробљеницима и многим другим које је др Нико проучавао и фотографисао на својим теренским истраживањима. Прилози Зупанича, објављени у бројним домаћим и иностраним публикацијама, документи и његови приватни предмети, воде нас од родног села Грибље преко Љубљане до Беча, затим у Београд, Загреб, Атину, Рим, Париз, Лондон, Брисел, Праг, Берлин, Њујорк... и назад, у родну Белу Крајину. Изложба представља нека места и људе који су Зупанича дефинисали као истраживача, музеолога, политичара...

Оснивач Словеначког етнографског музеја и Катедре за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета у Љубљани живео је и радио на прелазу из 19. у 20. век. На школовање је кренуо прво у Ново Место, па на студије историје, археологије и географије у Беч. Докторирао је 1903. године са тезом „Долазак Словена на југ”, а затим отишао на студије антропологије у Минхен, Цирих и Базел. Због својих политичких и научних погледа, напустио је Аустроугарску и преселио се у Краљевину Србију, где је био запослен од 1907. до 1921. као кустос, прво у Народном, а потом у Етнографском музеју у Београду. Његов научни и музејски пут преплитао се са политичком активношћу. Политика га је за време Првог светског рата, као члана Југословенског одбора, одвела преко Лондона у САД, а после рата и на Мировну конференцију у Париз. Зупаничев живот и рад неколико година текли су на релацији између Љубљане и Београда, као и између науке и политике.

Етнографски институт у Љубљани основао је 1921, а две године касније он је прерастао у Етнографски музеј. Био је управник музеја до 1940. године, као и уредник научног часописа „Етнолог”. Радио је до 1957. године као први професор на предмету општа и народна етнологија на Универзитету у Љубљани.

Нико Зупанич је својим радовима упознавао домаћу и светску стручну јавност, пре свега са етничком историјом и етнолошким и физичко-антрополошким карактеристикама народа и људи који су живели на простору јужног Балкана, као и у његовој родној Белој Крајини. И на научном и на политичком подручју залагао се за словенску узајамност и југословенски унитаризам – зато је истовремено био омиљен, а важио је и за спорну и политички гоњену особу.



Коментари1
Nino Belov пре 3 године
Interesantna je tema njegovog doktorata "Dolazak Slovena na jug" koju je 1903 odbranio u Beču jer je to bila glavna teza tadašnje Austro-Ugarske kako bi slovenskimn narodima osporila autohtonost na prostoru od Dunava do Jadrana, a koja se podrazumevala sve do kraja XIX veka. Savremena istraživanja osporavaju da je postojalo bilo kakvo doseljavanje Slovena u 6 i 7 veku. Vreme je da prestanemo da u školama učimo Nemačku romantičarsku istoriju i Austro-Ugarsku propagandu sa kraja XIX veka.

http://www.politika.rs/scc/clanak/384307/Kosmopolita-iz-Bele-Krajine-dr-Niko-Zupanic
 
Poslednja izmena:

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Грегор Чремошник
24.2. 1890. 12.11. 1958.
дописни члан СКА-САНУ 1932.

Грегор Чремошник (24. фебруар 1890, Ползела — 12. новембар 1958, Љубљана) је био словеначки историчар.


Школовао се у гимназијама у Цељу и Марибору. У Грацу је студирао историју и славистику где је стекао докторат 1915. године. Исте године похађао је предавања из историје код Константина Јиречека у Бечу. Предавао је у гимназији у Трсту од 1915. до 1917. године. Од 1917. године радио је у Институту за проучавање балканских земаља у Сарајеву. Библиотекар и кустос Земаљског музеја у Сарајеву постао је 1919. године и на том месту је остао све до 1935. године. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1932. године. На Филозофском факултету у Скопљу предавао је као редован професор општу историју средњег века и помоћне историјске науке од 1935. до 1941. године. Након завршетка Другог светског рата предавао је историју јужнословенских народа на Филозофском факултету у Љубљани.


Чремошник је од почетка свог рада вршио обимна истраживања у Дубровачком архиву и на основу те грађе објавио је велики број радова из економске, друштвене и културне историје средњовековне Србије, Босне и Дубровника 13. и почетка 14. века. Користио се дубровачком архивском грађом и за истраживање српске нумизматике у чему је остварио вредне резултате. Прикупио је, обрадио и публиковао велики број докумената из дубровачке канцеларије и нотаријата, углавном оне настале до краја 13. века. Ову грађу објавио је у збиркама докумената: Канцеларијски и нотарски списи 1278—1301. (1932); Списи дубровачке канцеларије, том први, Записи нотара Томазина де Савере 1278—1282 (1951). Истраживао је и деловање дубровачке канццеларије. Чремошник је такође обрадио и публиковао нотарска акта Ластова. Своја истраживачка итересовања временом је све више усмеравао ка помоћним историјским наукама, посебно дипломатици. У пет студија обрадио је формалне аспекте ћирилских повеља насталих у средњовековној Босни и Захумљу: Босанске и хумске повеље средњег века, Годишњак земаљског музеја, 1948, 1949—1950, 1951, 1952, допуна 1955. Бавио се и појединим проблемима из ћирилске дипломатике, посебно српском дипломатском минускулом (Српска дипломатска минускула, Слово 13, Загреб 1963). Чремошник је планирао да напише широко замишљени синтетички преглед дипломатике и сигилографије али није стигао да оствари своју замисао. Из списа насталих током рада на овом делу постхумно је објављена књига Студије за средњовјековну дипломатику и сигилографију Јужних Славена (Грађа АНУБиХ, 1976). Увод ове књиге односи се уопште на дипломатику и сигилографију док се посебан део бави српским средњовековним печатима.

Литература

  • Чремошник, Грегор (Десанка Ковачевић—Којић, стр. 713), Енциклопедија српске историографије, Београд. 1997.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Bogo Grafenauer

ilustracija



Grafenauer, Bogo, slovenski povjesničar (Ljubljana, 16. III. 1916 – Ljubljana, 12. V. 1995).

Studij povijesti završio 1940. i doktorirao 1944. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, gdje je od 1946. docent, od 1951. izvanredni, od 1956. redoviti profesor slovenske povijesti; nakon umirovljenja 1982. izabran je 1984. za počasnoga profesora. Od 1972. redoviti član Slovenske akademije znanosti in umetnosti; dopisni član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 1975. i Srpske akademije nauka i umetnosti od 1978. Odgovorni urednik Zgodovinskega časopisa (1947–68). Od 1978. do 1988. predsjednik Matice slovenske. Uz slovensku povijest (seljačke bune, starokarantansko doba, koruški Slovenci u XIX. i XX. st.) proučavao je i povijest drugih južnoslavenskih naroda, a bavio se i metodologijom i historiografijom. Glavna djela: Ustoličavanje koruških vojvoda i država karantanskih Slovenaca (Ustoličevanje koroških vojvod in država karantanskih Slovencev, 1952), Povijest slovenskoga naroda (Zgodovina slovenskega naroda, I–V, 1954–61), Seljačke bune u Sloveniji (Kmečki upori na Slovenskem, 1962), Borba za stara prava u XV. i XVI. stoljeću u Sloveniji (Boj za staro pravdo v 15. in 16. stoletju na Slovenskem, 1974) te Slovensko nacionalno pitanje i slovenski povijesni položaj (Slovensko narodno vprašanje in slovenski zgodovinski položaj, 1987), Karantanija (2000). Velik je njegov udio u Historiji naroda Jugoslavije (I–II, 1953–59), Povijesti poljoprivrednih grana (Zgodovina agrarnih panog, I–II, 1970–80) i u Povijesti Slovenaca (Zgodovina Slovencev, 1979).

БОГО ГРАФЕНАУЕР
Историчар;
(Љубљана, 16. 3. 1916 – Љубљана, 12. 5. 1995)
професор универзитета: Филозофски факултет у Љубљани, редовни професор (од 1956)


САНУ: Одељење историјских наука: члан ван радног састава од 16. 11. 1978.


Одбори: МАО за проучавање националних мањина


Признања: Орден рада са златним венцем (1969); Орден рада са црвеном заставом

https://www.sanu.ac.rs/clan/grafenauer-bogo/
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
22.430
Фердо Чулиновић

1581687747925.png

Рођен је 17. маја 1897. у Карловцу. Детињство је провео, основну и средњу школу (1915) је завршио у Сењу.[1]

Након Првог светског рата, пошто се вратио из аустроугарске војске завршио је Правни факултет у Загребу, а већ 1922. је и докторирао на истом факултету.[1] Најпре се запослио у царинској служби у Сплиту (1919—1924), а након тога је радио у правосуђу.[2] прво као државни тужилац у Суботици 1924—1928, а затим на резним степенима судијске каријере. Био је председник окружних судова у Белој Цркви, Пожаревцу, Панчеву, Госпићу и Вараждину.[2] Такође је био старешина државног тужилаштва у Новом Саду.[1]

Истовремено, показао је велики интерес за књижевношћу и превођењем. Значајан рад му је збирка новела „Бура”, објављена 1927. године у Суботици. Бавио се и научним истраживањима, а од значајнијих радова у међуратном периоду су му биле научне студије „Статут града Сења” и „Душанов законик”.[1] Написао је и више расправа о земљокњишком праву.[3]

Уз Балтазара Богишића је био један од најистакнутијих представника правне етнологије. Користећи као материјал народне узречице, песме, приповетке, на територији Југославије,[4] објавио је књигу „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина”, коју је објавио у Београду 1938. године.[5] Уређивао је часописе „Правосуђе” (1931−36) и ревију „Правни живот” (1935−36).[2] Због истакнутог антиусташког деловања је након успостављања НДХ смењен са места окружног судије у Госпићу и неко време је био незапослен боравећи у Сплиту, а након тога је поново постављен за судију Окружног суда у Вараждину. Децембра 1941. године се прикључио НОП. Године 1943. је прешао на слободну територију. Краће време се здржао у штабу 13. пролетерске бригаде и у Главном штабу Хрватске.[3] Био је један од оснивача народне власти у Хрватској током Другог светског рата.[1] Као члану ЗАВНОХ, поверена му је организација судства на ослобођеној територији у Хрватској.[5] На ослобођеној територији је започео издавање чаосписа „Народни правник” и у њему објавио више својих чланака.[6]

Активно је сарађивао у изради материјалних и организаторских прописа о раду судова у Хрватској. Ове прописе је након рата објавио у Зборнику Правног факултета, под насловм „Прописи о судству Хрватске за НОБ” (1951).[7] Био је потпреседник одељења правосуђа за Хрватску, секретар Законодавне комисије ЗАВНОХ и Земаљске комисије за ратне злочине у Хрватској. За рад у току рата је одликован Орденом братства и јединства и Орденом заслуга за народ.[1] Јуна 1945. године је изабран за професора Правног факултета на Свеучилишту у Загребу и водио је катедру за правну историју.[8] Два пута је биран за декана Правног факултета школске 1948/49. и 1958/59. године.[6] Предавао је најпре „Развитак народне власти за време НОБ”, и написао први универзитетски уџбеник из те области (1946), затим је предавао „Општу историју државе и права” и „Теорију државе и права”, а од 1950. Историју државе и права народа Југославије.[7] Оснивач је постдипломских студија из државнополитичких наука (1963).[2] Један од његових познатих ђака био је Ходимир Сиротковић.[5]

Наставио је да се бави научним радом, посебно из области револуционарних промена у тада најновијој историји,[8] државно-правне и политичке историје,[8] као и националног питања.[8] Оснивач је Института за историју државе и права народа Југославије на Правном факултету у Загребу и био је његов први директор (1953).[2] Под његовим руководством, Институт је сакупио обимну документацију из државноправне и политичке историје.[6] Осим предавања која је држао на дипломским и подстдипломским студијама, одржао је бројна предавања из области државно правне и политичке историје на другим правним факултетима у држави и иностранству, акадиемије науке и уметности, народним и радничким универзитетима, домовима ЈНА и друго.[9]

Иницијатор је и организатор бројних научних скупова, као што су „Петрова гора” (1969), „Лика у Народноослободилачком рату” (1970), „Други светски рат и мир међу народима” (1970).[9] Из здравстевних разлога је пензионисан на јесен 1967. године, а његов наследник на катедри био је Константин Бастаић.[5] И након пензионисања је наставио да се бави научним радом. Тако је настало и његово најзначајније дело „Окупаторска подела Југославије”, које је 1970. године у Београду објавио Војноисторијски завод.[8] Сахрањен је на Мирогоју 19. маја. Од њега се у име ЈАЗУ опростио академик Власислав Брајковић, у име САНУ академик Васо Чубриловић, а у име САЗУ академик Ладо Вавпетич.[6]

Академик
Због бројних и запажених научних резултата у истраживању државноправне историје Југославије, 10. јуна 1955. изабран је за дописног, а 16. јуна 1962. за редовног члана ЈАЗУ у Загребу, када је постао и члан Одбора за народни живот и обичаје, у чијем раду је учествовао до смрти.[9][5] ЈАЗУ је уедно био издавач бројних његових радова. Дописни члана САНУ у Београду је постао 1965. године. [8] Добитник је Награде „Божидар Аџија” за животно дело (1967),[2] која је представљала највише научно признање у СР Хрватској.[6] Октобра 1970. Московски државни универзитет Ломонсов му је свечано доделио почасну титулу докотра из историјских наука, за његов целокупан научни рад, као првом југословенском научном раднику.[9]

Дела
Оставио је за собом читаву библиотеку научник и стручних радова. Написао је 48 књига и посебно штампаних монографија, 35 научних радова у разним збиркама, 115 расправа објављених у часописима, као и низ рецензија, приказа и новиснких чланака.[7]


  • „О слободи воље” (1929)
  • „Уписи у земљишну књигу” (1930)
  • „Душанов законик” (1931)
  • „Коментар земљишнокњижних закона” (1931)
  • „Земљишна књига и њено оснивање” (1931)
  • „Коментар закона о издавању тапија” (1932)
  • „Баштинско право тапијског система” (1932)
  • „Земљишнокњижно право” (1933)
  • „Жена у нашем кривичном праву” (1934)[10]
  • „Статут града Сења” (1934)
  • „Народно право: зборник правних мисли из наших народних умотворина” (1938)
  • „Коментар закона о извршењу и обезбеђењу” књиге 1—5, са Ивом Матијевићем (!937-1940)
  • „О праву уопће” (1946)
  • „Правосуђе у Југославији” (1946)
  • „Судови нове Југославије” (1946)
  • „Опћа историја државе и права”, књига 1:„Робовласничка држава”, књига 2: „Феудална - буржоаска - социјалистичка држава” (1949)
  • „Сељачке буне у Хрватској” (1951)
  • „Деветсто осамнаеста на Јадрану” (1951)
  • „Револуционарни покрет у Истри 1921.” (1951)
  • „Развитак југословенског феудализма” (1952)
  • „Ријечка држава” (1953)
  • „Државноправна историја југословенских земаља XIX и XX вијека”, 1 и 2 (1953)
  • „Национално питање у југословенским земљама” (1955)
  • „Одјеци Октобра у југословенским крајевима” (1957)
  • „Слом старе Југославије” (1958)
  • „Стварање југословенске државе” (1959)
  • „Југославија између два рата” (1961)
  • „Развитак југославенског федерализма” (1962)
  • „Поморска политика старе Југославије” (1962)
  • „Државноправни развитак Југославије” (1963)
  • „Шта је нација” (1964)
  • „Двадесетседми март” (1965)
  • „Народност и устави Југославије” (1965)
  • „Документи о Југославији” (1968)
  • „Државноправни развитак Војне крајине (с посебним освртом на Славонију)” (1969)
  • „Окупаторска подела Југославије” (1970)

Многи његови радови су штампани у „Радовима” и „Старинама” ЈАЗУ и Поморском зборнику у Задру. [9]

Референце

  1. Чулиновић 1934.
Литература
 

Top