Znaci ovako, Rain i Kisa su jedna osoba.
Ovo mi je jedinstvena prilika da ostavim blog kao Rain, na mom tabletu ostala mi je registracija, otvorena dobrodoslica za mene, a ja zaboravila password, ako se odjavim. Pa necu, nastavljam Kisin dnevnik. Ma nema veze, necu jos i za to da se sekiram. Iako se sekiram za gomilu stvari koje imaju i jos vise nemaju nikakve veze sa mnom. Takva sam ja - sekirljiva. To mi ne valja. Znam.
Elem, da nastavim sa dnevnikom, mojim zivotom... Vec znate, normalno ako ste procitali, da mi se kao Kisi jedan tekst koji je po mom misljenju (skromnom) bio veoma kvalitetan - izgubio -zato sto jos uvek ne kapiram ove blogovske stvari. Ali, dobro, valjda cu ih vremenom savladati.
Danas sam zaspala u vreme kada sam trebala moje da zovem telefonom. A obecala sam Onoj koja nikad nece doci - da cu je zvati. A nisam. Zaspala sam. Ja to cesto radim. Spavam po ceo dan. Na taj nacin se stitim od svega i svacega sto bi moglo da me tresne. Da, ja sam depresivna. Jako... Imala sam i jedan panicni, tek da se zna, ha, ha... Ma, nije nista smesno, nego onako da kazem, da se zna, da znate sa kojom to osobom imate posla.
Trebala sam ipak da ih nazovem, trebala sam da odolim snu. Meni bi to znacilo, ali san je bio jaci. Jednostavno me je poklopio...
Razmenjala bih reci sa njima, osetila bih bliskost, ma sve bih osetila.
Cula bih Ljiljinog - Aleksu, njenog sina, kako pita gde sam ja, a meni bi suze same curile niz lice. Obozavam tog malog. Tako je pametan. Tako lepo povezuje stvari. Prica koga sve ima, pa nabraja tako da ima Tiju, a onda zastane pa se zacudi onim njegovim krupnim okama pa pita: A Mira, gde je? Zna i on da tu nesto nije u redu, da nesto ne stima, da bi TA Mira trebala da bude sa Tijom, ili obratno. A nije.
E to je sva moja bol, to da nisam sa mojom Tijom, da ne zeli da dodje ovde gde sam ja, da napusti Beograd, baku, dedu, tetka Ljilju, pa i tog malog Aleksu - Aleku - Kukija, kako smo ga nazivale od rodjenja pa sve do sada. Da bude Aleksandar, kao sto jeste - jos je rano. To je tako strogo ime.
E daaa... mnogo mi nedostaju moji. :-( toliko da boli...
Ne mogu da se setim sta sam jos pisala u onom postu koji je netragom nestao... a znam da je bilo nesto vazno.
Da, sada je moja sestra kod njih. Bice tamo jos sutra, to je dobro, da se malo odmori... Nenad je otisao u Austriju na sluzbeni put. Ona je mnogo bila ljubomorna na njega, ali mislim da se sada polako smiruje. Pa da je hteo da je ostavi zbog neke druge, odavno bi to ucinio. Njihov odnos je pomalo cudan. Znam da se vole, ali na neki njihov sasav nacin. Samo se nesto zacikuju, prepiru, ali onako nezgodno... bockaju se stalno... a znam da ga moja sestra voli nevidjeno. Kao i njihovog sina. Dobila ga je kasno. Sa cetrdeset. Uhvatio je strah, strah od samoce, morala je nesto da uradi po tom pitanju i uradila je... bilo je prilicno tesko za nju da zatrudni, ali nekako se i to ostvarilo... a taman su hteli da raskinu... zauvek... kad ono bebica... ponovo ih je sjedinila.
Nisam bila na njihovom vencanju, niti sam bila tamo kada se moja Lili poradjala, niti kada je Aleksa slavio svoju prvu godinu zivota. Necu biti ni sada, za drugi njegov rodjendan... daljina cini svoje. Jednostavno, ne moze se toliko cesto putovati. Jednom godisnje. I to je to.
Koliko smo samo mastale sta cemo raditi ovog proslog leta - moj Boze, kako cemo setati po Knezu, sedeti u najlepsim beogradskim bastama, najlepsim na svetu celom, gledati tu beogradsku mladost i lepotu u pokretu, biti nasmejane i vesele dok sedimo i jedemo najbolje pice, ma znate na koje mislim, to je pizza plase skoro na kraju Kneza, ima neki italijanski naziv, o Boze blagi, zaboravih taj naziv, koja sam ja krecana postala :-? , kupovati neke dzidza-bidze u Liliju (?) tog brenda u moje vreme nije bilo, pa sam jedva cekala da vidim i to ''cudo''... Ah da, sladoled! Klopanje mog najdrazeg sladoleda, uzmem celo pakovanje, cisto da se ne mucim - pa navalim... Njami!
A sta je bilo od svega toga. Nista. Mozda samo taj sladoled, ali i on je pojeden bio onako na brzinu, tek toliko da se ispostuje.
Moj tata se ovog leta tesko razboleo. Cim sam ga videla, znala sam da nesto nije kako treba. Potpuno se promenio od prethodnog vidjenja, oslabio, pozuteo, zanemocao... Uplasila sam se strasno i navalila na mamu zasto mi nije telefonom kazivala cele te godine sta je u stvari, da je bolestan na smrt.
I krenuli smo da popravimo sta se moze popraviti. Lekari, drugi lekari, bolnice, cekanja, odbijanja...
Sve u svemu, uspeli smo da mu obezbedimo smestaj u Gradskoj, to mu je spaslo zivot, ja mislim.
Moj jadni tata. Nece valjda jos da ide... Ona koja nikada nece doci se cudi sto ga ja toliko volim i zalim, kada zna sta je bilo bas pre cetiri godine, ali, neka, bez obzira na sve, bez obzira sta je radio meni, sestri, mami, ja ne mogu da ga ne volim... I tacka.
Dva dana posle toga, ja sam otputovala i ostavila u Beogradu - Onu koja nikad nece doci... i dosla ovde da polako umirem za njom.
Nastavicu se kao Kisa. Srpska.
Ovo mi je jedinstvena prilika da ostavim blog kao Rain, na mom tabletu ostala mi je registracija, otvorena dobrodoslica za mene, a ja zaboravila password, ako se odjavim. Pa necu, nastavljam Kisin dnevnik. Ma nema veze, necu jos i za to da se sekiram. Iako se sekiram za gomilu stvari koje imaju i jos vise nemaju nikakve veze sa mnom. Takva sam ja - sekirljiva. To mi ne valja. Znam.
Elem, da nastavim sa dnevnikom, mojim zivotom... Vec znate, normalno ako ste procitali, da mi se kao Kisi jedan tekst koji je po mom misljenju (skromnom) bio veoma kvalitetan - izgubio -zato sto jos uvek ne kapiram ove blogovske stvari. Ali, dobro, valjda cu ih vremenom savladati.
Danas sam zaspala u vreme kada sam trebala moje da zovem telefonom. A obecala sam Onoj koja nikad nece doci - da cu je zvati. A nisam. Zaspala sam. Ja to cesto radim. Spavam po ceo dan. Na taj nacin se stitim od svega i svacega sto bi moglo da me tresne. Da, ja sam depresivna. Jako... Imala sam i jedan panicni, tek da se zna, ha, ha... Ma, nije nista smesno, nego onako da kazem, da se zna, da znate sa kojom to osobom imate posla.
Trebala sam ipak da ih nazovem, trebala sam da odolim snu. Meni bi to znacilo, ali san je bio jaci. Jednostavno me je poklopio...
Razmenjala bih reci sa njima, osetila bih bliskost, ma sve bih osetila.
Cula bih Ljiljinog - Aleksu, njenog sina, kako pita gde sam ja, a meni bi suze same curile niz lice. Obozavam tog malog. Tako je pametan. Tako lepo povezuje stvari. Prica koga sve ima, pa nabraja tako da ima Tiju, a onda zastane pa se zacudi onim njegovim krupnim okama pa pita: A Mira, gde je? Zna i on da tu nesto nije u redu, da nesto ne stima, da bi TA Mira trebala da bude sa Tijom, ili obratno. A nije.
E to je sva moja bol, to da nisam sa mojom Tijom, da ne zeli da dodje ovde gde sam ja, da napusti Beograd, baku, dedu, tetka Ljilju, pa i tog malog Aleksu - Aleku - Kukija, kako smo ga nazivale od rodjenja pa sve do sada. Da bude Aleksandar, kao sto jeste - jos je rano. To je tako strogo ime.
E daaa... mnogo mi nedostaju moji. :-( toliko da boli...
Ne mogu da se setim sta sam jos pisala u onom postu koji je netragom nestao... a znam da je bilo nesto vazno.
Da, sada je moja sestra kod njih. Bice tamo jos sutra, to je dobro, da se malo odmori... Nenad je otisao u Austriju na sluzbeni put. Ona je mnogo bila ljubomorna na njega, ali mislim da se sada polako smiruje. Pa da je hteo da je ostavi zbog neke druge, odavno bi to ucinio. Njihov odnos je pomalo cudan. Znam da se vole, ali na neki njihov sasav nacin. Samo se nesto zacikuju, prepiru, ali onako nezgodno... bockaju se stalno... a znam da ga moja sestra voli nevidjeno. Kao i njihovog sina. Dobila ga je kasno. Sa cetrdeset. Uhvatio je strah, strah od samoce, morala je nesto da uradi po tom pitanju i uradila je... bilo je prilicno tesko za nju da zatrudni, ali nekako se i to ostvarilo... a taman su hteli da raskinu... zauvek... kad ono bebica... ponovo ih je sjedinila.
Nisam bila na njihovom vencanju, niti sam bila tamo kada se moja Lili poradjala, niti kada je Aleksa slavio svoju prvu godinu zivota. Necu biti ni sada, za drugi njegov rodjendan... daljina cini svoje. Jednostavno, ne moze se toliko cesto putovati. Jednom godisnje. I to je to.
Koliko smo samo mastale sta cemo raditi ovog proslog leta - moj Boze, kako cemo setati po Knezu, sedeti u najlepsim beogradskim bastama, najlepsim na svetu celom, gledati tu beogradsku mladost i lepotu u pokretu, biti nasmejane i vesele dok sedimo i jedemo najbolje pice, ma znate na koje mislim, to je pizza plase skoro na kraju Kneza, ima neki italijanski naziv, o Boze blagi, zaboravih taj naziv, koja sam ja krecana postala :-? , kupovati neke dzidza-bidze u Liliju (?) tog brenda u moje vreme nije bilo, pa sam jedva cekala da vidim i to ''cudo''... Ah da, sladoled! Klopanje mog najdrazeg sladoleda, uzmem celo pakovanje, cisto da se ne mucim - pa navalim... Njami!
A sta je bilo od svega toga. Nista. Mozda samo taj sladoled, ali i on je pojeden bio onako na brzinu, tek toliko da se ispostuje.
Moj tata se ovog leta tesko razboleo. Cim sam ga videla, znala sam da nesto nije kako treba. Potpuno se promenio od prethodnog vidjenja, oslabio, pozuteo, zanemocao... Uplasila sam se strasno i navalila na mamu zasto mi nije telefonom kazivala cele te godine sta je u stvari, da je bolestan na smrt.
I krenuli smo da popravimo sta se moze popraviti. Lekari, drugi lekari, bolnice, cekanja, odbijanja...
Sve u svemu, uspeli smo da mu obezbedimo smestaj u Gradskoj, to mu je spaslo zivot, ja mislim.
Moj jadni tata. Nece valjda jos da ide... Ona koja nikada nece doci se cudi sto ga ja toliko volim i zalim, kada zna sta je bilo bas pre cetiri godine, ali, neka, bez obzira na sve, bez obzira sta je radio meni, sestri, mami, ja ne mogu da ga ne volim... I tacka.
Dva dana posle toga, ja sam otputovala i ostavila u Beogradu - Onu koja nikad nece doci... i dosla ovde da polako umirem za njom.
Nastavicu se kao Kisa. Srpska.
