Đorđe Marković Koder

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
Đorđe Marković Koder (Sremska Mitrovica, 1806 — Novi Sad, 18/30. april 1891.) je bio srpski pesnik i prevodilac.

Imao je trideset godina kad je kao pravnik, "jurat", iz Pešte 4. juna 1836 uputio jedno pismo Vuku koje se i sad čuva u Akademiji u Vukovoj zaostavštini i potresno nas podseća na čitav jedan prohujali svet. Obraća se Marković Vuku. — "Mužu, i srpskom filologu, i vkusnome srpstva Glasniku..." moleći ga za njegovo "mjenije, i strogu kritiku" priložene alegorije na pra ljudi pod nazivom 'Ljubov grlice k svome drutu'". Vuk je, doista, posle mesec dana odgovorio, pošto je, raspitujući se, ko je i šta je, doznao da je novi pisac učen čovek i jak u stranim jezicima. Ali šta mu je odgovorio ne zna se. Marković nije mogao odoleti iskušenju nego je svoje "djelce" nešto docnije štamptao pod promenjenim naslovom "San grlice".

Marković je Romoranku objavio dvadeset i šest godiNa posle pisma Vuku. Tih četvrt stoleća, između 1836 i 1862, on je prolutao svetom, ne samo po Evropi nego i po obližnjim delovima Azije i Afrike, da ne pominjemo južnoslovenske krajeve. Sve te zemlje on je prešao pešice, od naselja do naselja, od konaka do konaka, nadničeći ili zadržavajući se povremeno po gradovima gde je nalazio efemerne službe da prezimi, da bi ga s proleća nakon lutanja opet išao sve dalje i dalje.

Njegovi savremenici tvrde da je govorio i pisao mađarski, nemački, starogrčki, novogrčki, latinski, francuski, italijanski, turski, arapski, persiski i jermenski. Ako se sme zaključivati po imenima koje navodi na pretposlednjoj strani svoje knjige, gde pominje Njutna, Bekona, Šekspira, Laplasa, Humbolta i "Pančića travouka", njegovo je znanje bilo doista prostrano i raznovrsno.

Bio je sve i svašta u tim lutanjima: čak i dragoman, konsularni tumač u Carigradu. Zatim je otišao u Anadoliju. Beše "prvi Srbin koji je bio na razvalinaša Troje... i koji je onde zapisao svoje ime srpski, ćirilicom, na ruševinama što se sada iskopavaju". Pohodio je nekoliko puta jermenske i persiske krajeve i Afriku sve do pustinja i oaza. Uvek apostolski i siromaški.

S vremena na vreme vraćao bi se u otadžbinu i živeo u Novom Sadu ili po Fruškoj gori. Tako je za mlađih dana bio jednom i činovnik, prevodilac nod okružnog suda u Novom Sadu. Drugi put je otvorio školu borenja najpre u Varadinu, a zatim u Temišvaru, prestonici tadašnje Srpske Vojvodine, gde je bilo dosta oficira i "kao vešt u mačevanj ... učio je u tome i mnoge znamenite u ono vreme ljude". Iz tih vremena, naročito u njegovim mladim i srednjim godinama, savremenici su ga zapamtili kao velikog originala, neku vrstu "prirodnog filosofa", "gimnosofiste" i "pramudraca", koga bi "stari Jelini uračunali u svoje mudrace da je živeo u njihovo doba", jer je bio "zapravo Diogen u svačem".

Nadimak "Koder" (a to je švapski oblik nemačke reči Kater, mačak) Marković je stekao zato što je voleo skorup.

Koder je živeo posle objavljivanja Romoranke nekih trideset godina. U sirotinji, po salašima, od tuđe milosti, ali je za sve to vreme stalno čitao, studirao, pisao. Pred smrt je rekao lekaru u bolnici da ostavlja dvesta tabaka rukopisa.

Kad je umirao, Đorđe Marković bio je već davno zaboravljen i u književnim krugovima i u Novom Sadu u kome je veliki deo života i proveo. Obična sudbina ljudi koji dugo žive, a naročito umetnika! A nekada, o njemu se govorilo, pisalo, i on je na neki način uzbuđivao ljude kao prvi romantički pesnici i, kao indiski jogi ili grčki mudraci, jer se čitav njegov život, svakodnevno njegovo ponašanje, misao, reč, delo, jednom reči svaki njegov gest odvajao od ostalih ljudi, a ipak se nije moglo reći da on pripada jurodivima i umobolnmma.

Vikipedija
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
NESHVAĆENI POETA IZ SREMA
ĐORĐE MARKOVIĆ KODER, PESNIK I PREVODILAC

Pesnik i prevodilac, učitelj mačevanja i gimnastike, svetski putnik, rođen "u Viziću ili Binguli u Sremu" — Detinjstvo i prve školske dane proveo u Sremskoj Mitrovici — Izuzetno obrazovana ličnost, poliglota velikog formata, napisao pet spevova koji tek u novije vreme dobijaju ozbiljnije tumačenje

Osim godine rođenja, 1806, ne zna se tačan datum a ni pouzdano rodno mesto Đorđa Markovića Kodera, pomalo zaboravljene, ali po mnogo čemu zanimljive i značajne ličnosti 19. veka. Zavisno od izvora koje su koristili njegovi biografi, odnosno istoričari književnosti i saradnici brojnih enciklopedija i leksikona, pominju se tri moguća mesta u kojima je ugledao svetlost dana: Sremska Mitrovica, Vizić i Bingula u Sremu. Sva ona imaju nekog smisla, s obzirom na životnu putanju Koderovog oca i čitave porodice Marković.

Poznato je da ovi Markovići potiču iz sela Zlatarić kod Valjeva, gde je prema zapisu Koderovog brata Jovana rođen njihov otac, čije ime do danas nije utvrđeno. Kako tvrdi Staniša Vojinović, uporni istraživač Koderovog života i rada, u onim burnim vremenima početkom 19. veka pesnikov otac se doselio u okolinu Sremske Mitrovice, gde se bavio trgovačkim poslom. Svojom suprugom, iz roda Petrovića u Segedinu, po svoj prilici se oženio po dolasku u Srem, i sa njom imao tri sina: Đorđa, budućeg pisca i prevodioca, Kuzmana, trgovca, koji je ostao da živi na očevini, i Jovana (rođ. 1815. u Mitrovici), kasnije sekretara kneza Mihaila Obrenovića.

Sam pesnik će saopštiti savremenicima da se rodio 1806. godine u Viziću ili Binguli. Neposredno po njegovom rođenju, porodica se preselila u Sremsku Mitrovicu, u kojoj otac uz pomoć ženine rodbine otvara trgovinsku radnju.

Bilo je, izgleda, predodređeno da Koder nastavi i održi rad očeve trgovine. Po tome se može zaključiti i da je bio najstariji sin. Naime, u Mitrovici — koja je u to vreme bila "bogato i razvijeno naselje", sa pravoslavnom i katoličkom crkvom — dečak je završio nemačku osnovnu školu, a zatim i poznatu Matematičku školu (iz Vukove prepiske se vidi da je i on nameravao da u njoj školuje svoga sina). Potom ga šalju u Segedin, kod ujaka, gde je trebalo da izuči trgovinsku struku i osposobi se za vođenje mitrovačke radnje. Međutim, Koder je žarko želeo da nastavi školovanje, što se i ostvarilo posle smrti ujaka trgovca, pošto je brigu o njemu preuzeo drugi ujak, Arkadije Petrović, pravnik i gradski beležnik.

U Segedinu je Đorđe Marković završio pijarističku gimnaziju i filozofiju (VII i VIII razred gimnazije), a potom u Šarošpataku i dvogodišnju pravnu akademiju (1829 — 1831). Svestrano obrazovanje će upotpuniti u Pešti, studirajući pravo i medicinu, uz sve to slušajući vanredno predavanja iz estetike, astronomije i drugih disciplina (1838 — 1839). Istovremeno je učio i usavršavao više stranih jezika: francuski, engleski, italijanski, grčki, sanskrit... Ostalo je, takođe, zabeleženo da je poznavao i starogrčki, latinski, mađarski, nemački, ruski, turski, arapski, persijski i jermenski jezik.

Koder se bavio mnogim stvarima: radio je kao pravnik, učitelj mačevanja i gimnastike (podučavao i sinove knjaza Miloša), kao i borilačkih veština u Artiljerijskoj školi u Beogradu (buduća Vojna akademija), bio tumač kod pruskog konzula i u engleskom poslanstvu, često putovao po svetu... Na primer, toliko ga je oduševila vest o Šlimanovom otkriću Troje, da je odmah pohitao da je vidi. Neko vreme je imao i sopstvenu školu mačevanja. Pa ipak, ne retko se izdržavao od milostinje prijatelja, jer nije bio sklon državnoj službi i nervirala ga je birokratija. Najviše se družio sa Milovanom Vidakovićem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, Jakovom Ignjatovićem, Đorđem Popovićem Daničarom, Đokom Kamberom, a posebno je bio vezan za Sarajlijinu ženu Mariju, svoju rođaku i dobrotvorku. Mnogo je čitao, bio pretplaćen na više knjiga i časopisa.

Umro je 18/30. aprila 1891. godine, u Novom Sadu, gde je najpre sahranjen na Jovanovskom groblju, a kasnije su mu zemni ostaci preneseni na Uspensko groblje i smešteni blizu groba Jakova Ignjatovića.

Za života, Đorđe Marković Koder objavio je jedino spev Romoranka (1862), dok su mu u rukopisu ostala još četiri obimnija speva: San Matere Srbske, Devesilje, Mitologije i Iskoni. Ova četiri dela priredio je i u knjizi Spevovi objavio Božo Vukadinović (Beograd 1979). Takođe, Koder je ostavio i rukopis Slovara (ni to nije sačuvano u celini), koji predstavlja zbirku proznih i poetskih "tumačenja" njegovih neologizama. Inače, među istraživačima ovog pesnika vodi se polemika oko toga ko je, zapravo, preveo bajku Godina Hansa Kristijana Andersena, štampanu 1858. u književnom listu Sedmica. Zbog napomene "preveo Đorđe Marković", jedni misle da je u pitanju Koder, a drugi da je reč o novosadskom svešteniku istog imena i prezimena.

Poduže pesničko delo, spev Romoranka, kao i ostali Koderovi stihovi, do danas su ostali nedovoljno razumljivi većini čitalaca. Uostalom, i nadimak kojim se služio nije dovoljno razjašnjen. Dakle, njegove hermetične pesme su pune "govora trava i cveća, ptica i vila, navode se geografska imena mesta u Sremu, jednom rečju tu živi poseban svet, ispevan specifičnim pesničkim jezikom" (Nada Janković). A taj jezik je pun neobičnih reči, kovanica, nerazumljivih sintagmi, pa je čak i čuveni Veljko Petrović prebacivao pesniku da je "zabrazdio u čistu ekstravaganciju i grotesknost izraza". Tek u novije vreme biće više razumevanja za neobično Koderovo stvaralaštvo, a sam on vrednovan kao jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma.

Uopšte, o zanimljivoj i tajanstvenoj ličnosti Đorđa Markovića Kodera poslednjih tridesetak godina je napisano više i objektivnije nego prethodnih sto i kusur leta. Onima koji žele da se detaljnije obaveste o uzbudljivom i nedovoljno proučenom Koderovom životu i delu, preporučujemo da pročitaju knjige Staniše Vojinovića, Koder (Beograd 2005), Save Damjanova, Koder — istorija jedne recepcije (Beograd 1997), ili, pak, poznate Memoare Jakova Ignjatovića (Beograd 1966).

Dušan Poznanović
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
KO JE BIO ĐORĐE MARKOVIĆ KODER

IGROSLOVAC SRPSKOG ROMANTIZMA

Stvaralaštvo pesnika pisano neverovatnim jezikom punim izmišljenih reči čine pet spevova, a pojedini stihovi ni do danas nisu do kraja rastumačeni

Pravnik, tumač u stranim poslanstvima, činovnik, prevodilac kneza Miloša, vrsni mačevalac, prvi Srbin koji je posetio drevnu Troju, "osobenjak i pravi boem", pisac "najluđe knjige našeg romantizma", ubogi siromah. Sve to staje u jedno, danas malo zaboravljeno ime, ime pesnika Đorđa Markovića Kodera (1806—1891).

Verovatno jedan od najneobičnijih stvaralaca iz epohe predromantizma i romantizma, ostavio je iza sebe pet spevova ("Romoranka", "San matere srpske", "Devesilje", "Mitologije", "Iskoni",). Samo jedan, "Romoranku", objavio je za života, i to u pedeset šestoj godini. Savremenici, ali i potonji kritičari imaju krajnje podeljena mišljenja o njemu: za jedne je njegovo delo neuspeli književni eksperiment, "više šala neželi pojezija", puna kovanica "koje je zbunjeni pisac iz svoje zamućene glave vadio". Za druge, Koder je jedinstvena pojava, stvaralac izrazite modernosti koji je išao daleko ispred svog vremena, tvorac originalne mitologije, prirodni mudrac. Kojoj god strani se priklonili, moramo da priznamo da za većinu proučavalaca, pojedini Koderovi stihovi ostaju zagonetka bez odgonetke, pa čak i u naše vreme delovi njegovih spevova nisu do kraja rastumačeni. Najveću nevolju zadaje neobični jezik kojim su pisani, često teško razumljiv, a uz originalni pesnički svet prepun vila, biljaka i ptica, mnogi čitaoci pitali su se da li je Đorđe Marković Koder polusumanuti osobenjak ili genije.

PESNIK LUTALICA

Rođen u okolini Sremske Mitrovice, trgovački sin, posle školovanja u Segedinu i Šarošpatoku, gde je završio dvogodišnju pravnu akademiju, Koder će nastaviti školovanje u Pešti. Tu je studirao prava i medicinu, ali odlazio i na predavanja iz estetike, filozofije, astronomije, učio i usavršavao francuski, engleski, italijanski, sanskrit, grčki. Velikom spisku jezika koje je poznavao treba dodati i mađarski, ruski, persijski, hebrejski, arapski, nemački, mađarski, turski, jermenski. Imao je nameru da i svoj spev "Romoranku" prevede na arapski, ali to nije ostvario. Želja za znanjem bila je veća od želje da za njega dobije i zvaničnu potvrdu: iako je išao na brojna predavanja, nijednu univerzitetsku diplomu nije dobio, a na medicini, mada je odslušao sve ispite, nije polagao nijedan.

Kao što je lutao po raznim naučnim oblastima, uvek gladan novih saznanja, tako je lutao i po brojnim gradovima i zemljama, bez stalnog staništa, zadržavajući se samo privremeno, odlazeći i vraćajući se. Živeo je u Pešti, Temišvaru, Segedinu, Beogradu, Novom Sadu, Carigradu, kraće vreme i u Trstu, Kragujevcu, Zagrebu, Bukureštu, putovao po Grčkoj, Italiji, Turskoj, stigao čak i do severnih obala Afrike. Često je menjao službu, najčešće živeći u oskudici. Obavljao je pravničke poslove pri opštini u Segedinu i Novom Sadu, izdržavao se davanjem časova iz nacrtne geometrije ili stranih jezika, bio tumač u stranim poslanstvima. Od 1872. do 1889. godine, radio je u engleskom konzulatu u Carigradu. Tu ga je zatekla vest o Šlimanovom otkriću drevne Troje. Pesnik, kojeg je odranije zanela priča o trojanskom ratu koju je čitao u "Ilijadi", pohrlio je da vidi grad pod čijim su se bedemima zbog lepe Helene sudarili Ahajci i Trojanci. Na zidine kod kojih su se borili Ahil i Hektor, Marković je, kako se pripoveda, urezao svoje ime.

Ono je ostalo urezano i u istoriji srpskog mačevanja, budući da je u Vojvodini tridesetih godina 19. veka imao jednu od prvih škola ove veštine. Koder je bio mršav, ali čeličnih mišica, žustar učitelj mačevanja i izvrstan borac. "Mačoborstvo" ili "fehtovanje" od njega su učili sinovi kneza Miloša Obrenovića, Mihailo i Milan, kao i mladići iz kneževe garde. U Segedinu je 1837. godine sa velikim uspehom u mačevanju sabljom i rapirima obučavao pitomce 62. Pešadijskog puka. Nekoliko godina kasnije svoje prve zamahe i udarce od Đorđa Markovića učiće i beogradski mladići, učenici Liceja i drugi zainteresovani, u školi koja je otvorena novembra 1843. godine. Desetak godina kasnije, postao je učitelj borenja u beogradskoj Artiljerijskoj školi, budućoj Vojnoj akademiji, gde "fehtovanje" od njega uči, između ostalih, i sin Vuka Karadžića, Dimitrije. Nije razjašnjeno zašto je pesnik napustio ovo radno mesto posle dve godine. Zna se, tek, da je srpsko državljanstvo, koje je zatražio 1859. godine, kada mu ga je Ministarstvo unutrašnjih dela Srbije odobrilo decembra 1860. godine — odbio.

VLADARSKO NERAZUMEVANJE

S Koderovim delom, igrom slučaja, upoznala su se i dva srpska vladara, doduše samo površno i usput. Šezdesetih godina 19. veka Marković je boravio kod brata Jovana u Rumuniji gde je posetio kneza Aleksandra Karađorđevića, koji više nije bio na prestolu Srbije. Molio ga je da mu pomogne oko štampanja knjige "Devesilje" ("Romoranka" je već bila objavljena). Posle dužeg razgovora, knez Aleksandar, savetovao je pesnika da knjigu, ipak, izda pomoću pretplatnika.

Pesmu-dobrodošlice Marković, koji je tada radio kod engleskog konzula u Carigradu, napisao je i kralju Milanu Obrenoviću prilikom njegovog boravka u tom gradu. Nju je uzeo kraljev dvorski lekar Vladan Đorđević i pročitao je. Kako je kasnije pisao, s tih 75 stihova mučio se nekoliko sati, pa iako je pesma na srpskom napisana, a uz nju ide i osam puta veća razjasnica — "ja ama baš ništa ne razumeh".

Pred kraj životnog puta, posle mnogo lutanja i decenija provedenih u dalekim krajevima, osamdesetogodišnji Koder dolazi u Novi Sad. O ostarelom pesniku brinuli su prijatelji, koji su jednom mesečno skupljali novac za njegovo izdržavanje. Početkom 1890. godine smeštaju ga u dom za siromahe. Ubrzo se razboleo, a u gradskoj bolnici, na samrtničkoj postelji, svom lekaru poverava da ima oko 200 tabaka rukopisa, koji će biti štampani tek u naše vreme. Kad su poznanici, 19. aprila 1891. godine, došli na njegovu sahranu, u kapeli videli su svog pustolovnog druga u običnom drvenom sanduku, gologlavog i bosonogog, odevenog samo u prostu košulju. Sahranjen je na Jovanovskom groblju, a kada je ono razgrađeno, njegove kosti premeštene su na novosadsko Uspensko groblje pored parcele gde počiva njegov bliski prijatelj Jakov Ignjatović.

"Bio je srednjeg uzrasta čovek, suvonjav, ali žilovat. Lice suvo, koštunjavo ... srednji ređi brkovi, oči pepeljavo sivkaste, poveće, pogled kad nije melanholičan, ono je ironičan. Ne lepo lice, ali interesantno, kao god u kakvog osušenog mislećeg arapskog derviša." Tako se Kodera u svojim memoarima seća književnik Jakov Ignjatović, koji ga je poznavao iz Pešte, a viđao se s njim i kasnije, u Beogradu. Pisac romana "Večiti mladoženja" ostavlja nam živopisni portret dragog poznanika. Voleo je da zbija šalu, pa je u peštanskim danima veselim namigivanjem terao na smeh Ignjatovića i druge dečake koji su slušali ukore i pouke tada omiljenog romanopisca i jednog od književnih autoriteta Milovana Vidakovića.

SLOBODA KAO MAČKA

Ignjatović ostavlja zanimljivu zabelešku i o Koderovom nadimku. On je izveden od nemačke reči kater — mačak, a sam pesnik objasnio je jednom prilikom radoznalim prijateljima da je mačka plemenita i slobodoumna životinja. Ona se ne da vezati lancem kao pas, uvek se dočeka na noge, a i demoni je cene, pa se nekad i sam đavo u nju uvuče. Živeti kao mačka, znači slobodno živeti.

"On, ugledav se u mačka, sam se Koderom nazvao, i svakog čestitog čoveka ili dečka za Kodera drži i kome on kaže Koder, to je njegov čovek...", pisao je Ignjatović, navodeći da je nekom drugom prilikom pesnik možda i drugu verziju priče o svom nadimku pričao.

Svoje "koderstvo" Marković je zaista terao celog života. Toliko je često menjao poslove i prelazio iz službe u službu, da bi se teško moglo reći da je bio rob bilo kog društvenog sistema, nije tražio ni zvanja ni povlastice, niti se probijao da bude u vrhu društvene lestvice. Veći deo života proveo je kao siromah, bez para, ali se uvek nekako dočekivao na noge, a nije mnogo mario čak ni za uobičajenu etikeciju, pa je išao u starim, iznošenim odelima koje je dobijao od prijatelja ili kupovao kod starinara.

Poezija je, ipak, bila verovatno, najveći domet njegovog "koderstva". Sloboda u stvaranju doprinela je da danas imamo jednog od najoriginalnijih pesnika, ali i pisca oko čijeg se dela treba pomučiti da bi se razumelo. Neverovatni jezik, delom izmišljen, delom oslonjen na narodni govor gatara, bajalica i vračara, delom pretvoren u čistu melodiju bez značenja, teško je ili nemoguće do kraja rastumačiti. Želja za stvaranjem novih reči, njihovih neverovatnih spojeva, kao i unošenje narodnog govora u književni, nisu nikakva novost u doba predromantizma i romantizma. Naprotiv, u vreme kad je završena Vukova jezička reforma i kad je narodni govor odneo pobedu, mnogi stvaraoci zabavljali su se filološkim pitanjima i eksperimentisali sa mogućnostima srpskog jezika. Markovićevo "koderstvo" otišlo je, međutim, korak dalje — pravilo da reč mora da označava određeni pojam neretko je kršio, a tamo gde značenja postoje, često ih je teško naći jer u njegovom rečniku koji obiluje kovanicama jedna reč često označava više pojmova. Slavuj je, tako, lužnik, plongalac, vrisak, stihirac, igroslavac, miloranac. Kavez je kanadica, ali i verenac, odolenka je zrno, ali može značiti i crv, muva, spokoj. Zizuljci su ljubavni sastanci, plauzina je morska pučina, mica je moć, a smica ono što vara vid, varka. Iz takvih neobičnih reči rađa se jedan neobičan pesnički svet: u njemu vile daruju različite moći čoveku, životinjama i pticama. Taj svet prepun je bilja, od kojih neko ne raste ni u jednom drugom književnom delu osim Koderovom, kao devesilje.

Pojedini savremenici tražili su mu da pojasni svoje stihove, da ih približi čitaocima, ali on je ostao istrajan u "koderstvu". Iako je za neka dela štampao i "razjasnice", objašnjenja, one nas samo još više uvlače u neverovatni svet vila i devesilja, u kojem cvrkuću igroslavci, a smice za koje mislimo da su stvarne samo varaju naš vid.


TAJNA MISAO Ispisujući u svojoj "Istoriji srpske književnosti" poglavlje o Đorđu Markoviću, Miodrag Pavlović navodi da je pesnik 1861. godine, kao emisar kneza Mihaila, putovao po Bosni "nekim tajnim političkim poslovima". Staniša Vojinović, u svojoj knjizi o Koderu, skida veo tajne s ove epizode iz pesnikovog burnog života. Marković je, naime, učestvovao u pregovorima koji su se vodili između hercegovačkih ustanika i međunarodne komisije, koja je okupljena da bi smirila prilike u uzavreloj Hercegovini. Kodera je za svog tumača uzeo pruski konzul Oto Blau, na preporuku kneza Mihaila. Kao izaslanik komisije, Marković se nekoliko puta sastao s ustanicima prenoseći im poruke predstavnika evropskih zemalja. Komisija je, na kraju, doživela neuspeh. Deo krivice za to, Jozef Kečet, lični lekar Omer-paše Latasa, takođe jednog od pregovarača, prebacuje čak i na samog Kodera. Slanje tumača pruskog konzula, "propalice i pijanice", Kečet vidi kao prvu pogrešku komisije.

OBJAVLJIVANJE "ROMORANKE" Jedini spev objavljen za života, "Romoranku", Koder je završio 1858. godine. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da njegovo "delce" ugleda svetlost dana, spev je konačno štampan tri godine kasnije. Od tada, osim u kraćim izvodima, "Romoranka" nije objavljivana sve do kraja osamdesetih godina 20. veka, kada se pojavljuje drugo, fototipsko izdanje.

PISMO VELIKOM VUKU Na početku književnog stvaranja, u vreme kada je drugovao sa Milovanom Vidakovićem, kojeg je poštovao, ali i sažaljevao, Koder šalje svoju pesmu Vuku Karadžiću, jednom od Vidakovićevih najljućih književnik protivnika. Marković prilaže "na mjenije i strogu kritiku" velikom Vuku, čije se mišljenje tada veoma cenilo, pesmu "Ljubav grlice k svom drugu". Zna se da je sakupljač narodnog blaga pesmu pročitao, ali njegov odgovor pesniku izgubljen je, pa tako ne znamo kako je čudnovato delo ocenio reformator jezika.

Jelena Beoković | broj: 3020 | godina 2009. | Politikin zabavnik
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
DVA LEPTIRA

Zbegle su se magle i mrazovi.
Progonicom pneulka selencem,
Rasclipuće nabubrile pupe,
Što ti zimi sanak boraviše,
Po mlakama oživile ulke,
Pijavice biju kroz ulice
Žvalka školjka razjapila pole,
Slinovlači uglibice rije,
Meur' zapti zračke lakotili
Kroz vodicu, na licu joj prsne.
— Napenica u vodicu, Zrak u Zrak —
Odvugle su grudve pruži'lice
Riju, snoboravke u Zrak biju.

Odanulo, život zapatilo
Tera, bije, i presvuda žuri
Baruse se i rutave vitke,
I bistaju ivovine žarke,
Rute pčele: Na Život na Zdravlje
Lasta dođe iz topli zemalja,
Roda klepće, nad dimnikom veze
Voskresice s' sve ponevidilo.

Na Sunce je izmilila Mara,
Šaren s' Leptir čaurice manô —
Talasa se po mlakom vetriću
Senke baca i boje preliva,
Pa besedi po belom Seltiru:
'Oživico! iz Snoborisanja,
Već simuljiš i leniš po Zraku
Kazuj meni: di si dangubio?
Porobica cele Zime bio.
Jesi l' tamo plonio po Krinu
Utajnene jasnine di pio?
Padalice, razbirodoslovce
Izmetice, toplotom domićen,
Mastivice Žute usukice,
Sa krastice žuti prašak snimô?
Da l' celivô, sitne utrimice
Zlatna ustra cveta Suncokreta
Il' čamio ti, di, na Dvocvetu
Da l' cencićem tipkô Zumbul beli.
Il' Nevena obrimao Krili,
Na sunčastoj plilki sanovao,
Kad s' izrastô tanke košuljice
I snimio na smilj i plavomilj
Ded naumi: di si stanarisô?
Na to njemu beli proromori:
'Ja se trgo' iz neke nesvesti,
Kako mi je i kad dan svanuo,
To ja ne znam otkud da ti kažem,
Men' praoci stari moji vele
Da sam bio, ja, podoban Žiru,
U Nevinku, ko det' u povitku,
Sve to ne znam, tajna je to za me.
Samo vidim gospodska sam stasa,
Krilca čistim na jarkome Suncu,
Ukrašaj im od rosice čuvam,
Od nje s' klonim, a u njoj se kupam
Pa ti stasam na Prolećnu Sasu
Mi smo, druže, što proleće glase!
Na to belom žuti protiv'slovi:
'Da smo rano mi na rosnom Cvetu
Padamo u pleti-Zamajice,
Od pnušasta lako svilka duvka,
Što ti grade Slov'obilazice,
Kad u Celcu Haljinice tope,
Plairasto, oči razrogače.
Kad umotre zrako'livke boje
Putiriće celce celivamo. —
Žaokice, crne čavorice
Udivkane u boja raznine
Smelkane su po šagrasti krilci.
Jagrasija-prašak na njim stoji,
Lakoleši kô zorke pepeljak
Na cepači, ili trnovači.
Te miline, to su nam' pokoji! —
To je tako: al' nam' stane leto lako.
No preteci, kakve smo mi hasne?
Kad nam vrsni žitelj ote slavu
Koji kupi soke za alvatke.
Za užitak, da sladi ulitak.
A suviškom dušu zima pita.
Mine l' leto, lepote se lišim
U čauru tavnu kuću težiš,
Bez spomena, kloniš se sa sveta.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
POSETA ĐOKI MARKOVIĆU KODERU

Posle šest sati ujutru dođem do Palilule i raspitujem gde sedi Koder Marković. Naiđem na tu kuću, negde za palilulskom crkvom.

Uđem kroz mala vrata u avliju, nadesno mala kućica, i ovde zapitam za Markovića.

Velika avlija, sasvim ostragu opet jedna kućica, vidim vratanca, malim prnjama zapušen prozor, vrata zatvorena, lupam, niko se ne javlja, vidim kanapčić gde ima biti iznutra reza, povučem i vrata se otvore. Imam šta viditi, sobica kao vajat: "Dobro jutro, Koderu", a on pusti glas, pozna me i reče mi da na prozoru prnje skinem, jer je mrak.. To učinim i vidim celokupnog Kodera, pod njim neke drvene koze i stolice kao krevet, on obmotan čaršav, go-adamitski kao god Vinjeron, al lica mu ne vidim, nataknuta mu na glavi maska za fehtovanje. Skine masku, pozdravi me i ponudi da izvučem od dve drvene stolice jednu, i da sednem.

Pitam ga zašto mu je maska na glavi, a on mi odgovori da zbog komaraca. Primetim, šta se boji komaraca kad je zapušen prozor, a on odgonetne da su ti već pre doseljeni neg što je zapušen prozor, pa sigurnosti radi, kad bi se ovi uzbunili, da ne mogu lako na obraz; a inače kad bi koji zabasao, a on još baci peškir na masku, pa je miran. Pao mi je na pamet Vinjeron. Slične sobe.

Koder ustane onako adamitski, go nag, pa na sebe najpotrebnije navuče, nije se ženirao kao Vinjeron.

Koder mi reče da sedim dok se pripravi. Kod prozorčića malen stol, tu papiri, pero, tinta, razbačene knjige, na zemlji do zida sanduk, o klin povešana dva šešira, jedan od tih slamen, dva para starijih cipela, i druge sitnarije. O jednom klinu opet visi sablja za vežbanje.

Kaže mi da ostanem u sobi i da što čitam dok se vrati, izađe napolje, a ja kroz prozor gledim kuda će; on upravo bunaru, pa sagibnut jednom rukom vuče vodu na glavu, na prsa, na leđa, svud, tako da nitko, pravoverni sin Muhameda, zameriti mu ne bi mogao.

Tako okupan vrati se i umota u čaršav, pa tako, robinzonski, gore-dole koračajući, pozove me van da uživamo prirodu, jutro je krasno. Izađem i ja za njim, počne se razgovarati, sad šaljivo sad ozbiljno, kad opazi preko dosta udaljene tarabe da mu dolazi učenik da se vežba, fehtuje. "Eto već dolazi amikus, sad ćete videti šeprtlju, samo da se obučem". Uđe u sobu, a ja opet za njim, ne puštam Kodera ispred očiju, jer sam ga voleo. Toaleta će biti kratka. Skine s klina neke tanke, uzane pantalone, drugo ništ; učenika neće da dočeka u sobi, već uzme s kreveta, ako se te daske krevetom mogle nazvati, masku, uzme sablju, pa učenika dočeka napolju.

Koder je bio mršav, al su mu mišice bile dobro razvijene i kad sam ga tako u gladijatorskoj formi vidio, došlo mi je kanda sam u kakvom gimnastičnom cirkusu, i da ću viditi kakve produkcije. Učenik od 19 — 20 godina star, na glavi mu fes, kaput plavetan, zdravo okruglo lice, prsat, jakog sastava. Posle običnog pozdrava da se vreme ne gubi, skine kaput i baci ga na stranu, tako isto i fes, i napršnjak, da je komotniji. Koder je donde na zemlju bacio masku i sablju, još mu donese iz sobe ispod stola bačene kožne rukavice za vežbu, i tako Koder učenika uparadi maskom, rukavicom i sabljom. Koder je uzeo u ruku jedan tanak prutić, i tako se vežba započne. Koder je bio žestoke naravi, rad bi učeniku od štiha sve da ulije, al to ne ide, i nestrpeljivost njegova još većma ga zbunila. Koder se dere, pa opet popusti, "angard, degaže, po taktu mičite"; sad opet ne dopada se Koderu, ne zna šakom da obrće, mulinetira bez da mu se lakat malo ne sagibne. Koder se prodere: "Idite u ševin dalak", i nasta počivka. Kad se Koder razljutio, nije strašan izgledao, njegovo smešljivo oko ga izdalo, i odmah je stišan, kao kad se posle grmljavine izvedri. I učenik posle toga smeši se na Koderovu viku.

Tek što s jednim svrši, opet dođe drugi, te Koder tako i s njim svoje tera.

Kad je svemu kraj, a mi opet na naše druge predmete pređemo. Prepoveda mi kako slabo naplaćuje; tešim ga da ne može od siromašnih đaka bogzna šta iziskivati, pa i to mu spomenem da je nestrpeljiv, prežustar, da zaplaši đaka, a Koder se tek nasmeši, dopada mu se kad se tko i njega boji. Zovem ga u varoš, neće, sve nešto zazire od sveta, od svakog se boji; šta je tome uzrok? Ta Koder je tako miroljubiv, on se u ništa nije pleo, čega se ima bojati? I, ipak, bojao se. Koder je pratio događaje od početka Pokreta. Njegovo osećanje je bilo demokratsko, sa Rusovljevim kalemom. Enciklopediste su mu lebdili pred očima. Što je god pisano o liberalizmu, to je on sve prigrlio. Ustanak srpski za Vojvodinu nije mu išao u glavu, držao je doista da su Srbe u taj ustanak uveli ljudi bečke reakcije. Redak je bio komu bi to otvoreno iskazao, i tek gdekome, ako je što o tom rekao, to bi bilo izmeđ četir oka, najpre osvrtajući se da ga tko s leđi ne sluša, pa bi dve-tri reči šapnuo štogod protiv rekacije, i tu bi mu i oči potvrdi pripomogle. Sad mi počne ređati, od kog treba zazirati: od svih konzula, osim sardinskog i engleskog, al i tamo dolaze opasni ljudi, pa su opasnosni svi policaji, pa i sami činovnici, pa još i oni koji se s policajma druže, a da ima i potajnih policaja, "noderera", u svakoj branši, i te je teško nanjušiti. Ako sam kadgod Kodera docnije kud povući mogao na večeru, tu ne bi se dugo bavio, i vrlo bi pazio šta govori; posle jela odmah da mu je dalje ići. Dođe l ko treći u naše društvo, Koder bi uvek na strani kod praznog stola mesto zauzeo. Koder bi se odmah podigao, pa zbogom, tu šale više nema. Neće ni da dočeka da se o politici ko počne razgovarati. Ali to je bio samo slučaj kod sumljivih, al kojih je kod njega dosta bilo. Među prisnima ostao bi bio, al tih je bilo malo. Koder se bojao i samog Lenoara, i to sa dve strane. Jedno se bojao zato što sve posla ima sa Garašaninom, pa to, misli, nije čista stvar; drugo, pak, šuruje s turskim pašom i sa emigrantima; kad bi opet k njemu odlazio, mogao bi ga tko denuncirati, pa bi opet kod Austrijanaca imao bede.

Pitam ga da l se sastaje sa Vinjeronom; odgovori mi da vrlo retko, i to na sokaku, za jedno magnovenje. Već on nije ni sa Vinjeronom sasvim načisto, drži ga da je il lud il da simulira; ali da je lud, ne bi tako bistro, logično katkad govorio. Koder je od Vinjerona, Vinjeron od Kodera zazirao. Vinjeronu nisam se čudio, jer je doista bio čarapom fisnut, al čudio sam se Koderu, koji je sve četiri imao u glavi. Spomenuo sam Koderu kako sam bio u viziti kod Vinjerona. Nasmeši se.

"I ja sam bio, al samo jedared, više nikada. Sobe su nam, doduše, jednake, no ja nemam te ekonomije u sobi."

"Kakve ekonomije?"

"Pa zar niste videli petla u sobi?"

"Kakvog petla?"

"Pravi gallus gallmacaeus bellax, pa prase, kozu".

"To nisam vidio".

"Jest, tu ima u sobi i sitnih životinja: petao lep kao husar".

Posle sam čuo da Vinjeron doista tu živad drži, možda ih u sobi hrani, al kad sam bio kod njega, u taj par baš nisu bili u sobi. Možda se od moje strane viziti nadao, pa gdegod van pozatvarao. Koder se tome smejao, al u njegovoj sobi comfort nije bio mnogo veći, samo s razlikom što nikakve živadi, živine, u sobi nije imao, i čistije se držao. Dokaz je bar svakidašnje kupanje kod bunara. Robinzon, Diogen. Spomenuo sam da se Koder nije dao lako dublje u varoš domamiti, i tek ako je sam prešao ovamo, a čovek ga dočepao, onda bi ga mogao malo tu zadržati. No jedno je rado imao, kad su mu njegovi prijatelji došli i unapred što poslali da se kuva u kući što je bila također u avliji. Tu je sedela jedna porodica iz Banata, iz Sanada, jedan mlad učitelj sa mladom ženom i materom. Preko puta u drugoj kući opet jedna sanadska porodica, otac, mati i kći. Ove dve porodice su dobro živile i svaki dan mogle se u skupu viditi. Kod tih porodica bio je Koder kao kod kuće. Tu se obično rašćeretao, tu mu je čovek mogao viditi dušu, srce, narav u svojoj nagosti. Aleksić dogovori se sa mnom da držimo kod Kodera majales, premda je mesec maj već prošao. Dogovor stoji. Aleksić će poslati Koderu meso za ćebap, pa brašno i sve drugo što treba, pa i vina. Od Aleksića će to Koder primiti, stari su znanci. Sutradan će, dakle, biti majales kod Kodera, u avliji, koja je velika kao kakva poveća crkvena porta. U kuvanju, pecvarenju nadzornik je sam Koder, jer je on domaćin, a mi gosti. Dođemo oko pol dvanajst kod Kodera da vidimo kako će kuvati. U avliji ćebap se na ražnju okreće i pravi se mesto gde ćemo posedati. Ovde jedan crkvenjak ćabap okreće. Sad nas odvede Koder kod učitelja, tu se opet kuva paprikaš jagnjeći, a gospođa učiteljka mesi pitu — sa sirom. To Koder vole. Tu, posle Koder naređuje koliko treba soli i paprike, i druge mirođije i đakonije, i svetlo mu lice što mu baš za rukom sve ide. Tu sad svi pomažu, tu je učiteljka, mati, žena, Leksa, Krista. Kad sve bude gotovo, a mi sednemo na svoje mesto, svak kod ćabapa, a čak iz kujnje donose druga jela.

Falimo jela, što je Koderu opet milo.

Koder je imao dobar apetit, mogao je dosta jela podneti, premda ovaka čast kod Kodera bilo je nešto vanredno; inače je na dan jednim jelom zadovoljan bio. Vino redovno nije pio, al u društvu među ljudma koje je držao za svoje prijatelje popustio bi i popio i koju čašu vina, i to je već bila od njegove strane velika koncesija; jelom se nije dao mnogo nuditi. Kad bi se rašćeretao, uvek bi se rado sa ženskima koškao, a ove opet s njime. Koder nije ni najmanje gramzijo za ženskima, nit je bio ikad ikakove ženske chevalier u svome veku, al je voleo ipak s njima konverzirati neg sa muškima. Ženiti se nije mu nikad na pamet palo, nit je u svom veku ljubav provodio. Ženske nisu se ni najmanje Kodera ženirale, ćaskale su gdekoje pred njim ma šta al Koder sve njih u tikvu satera. Kod ženskih je, naravno, najmilija tema o ženidbi-udadbi. Kad ih već dobro suzbio i muški pol nad ženskim uzvišavao, rekao bi im — vi ženske ste ispod zvonare, tu je vaše mesto, niste ljudma ravne. Zapitaju ga kako to, a on im odgovori — zato, veli, jer posle šest nedelja od krštenja, muško se dete nosi kroz oltar, a žensko pred dveri oltara; kako ste krštene, veli, tako i ostajete — pod zvonarom.

Kad se Koder rašćepurio, počnemo ga ganjati, zašto se on zove Koder i kako se na to ne srdi. Koder se nasmeši, pa razvede kako je mačka plemenita životinja, slobodoumna, ne da se lancem vezati kao ker, i opet služiti il za drugog se samo mučiti kao magarac. Neodvisnost je karakteristika mačke; živiti kao mačka, to je slobodno živiti. Ma s kakve visine bačena, na noge padne. Pa i sami demoni rešpektiraju mačku; đavo kad noću putuje, ono mu mačak kočijaši, katkad se i sam đavo u nj uvuče. Mnogo šta ima u svetu što se ugleda na mačku, i vojena škola u Carigradu zove se Mačka. I to je istina. Koder je mačak ili kožoder, u stanju i kasapskom keru kožu oderati; za ženske mačke ime je Maca, što je bar kod Srba svud prijemljeno. On, ugledav se u mačka, sam se Koderom nazvao, i svakog čestitog čoveka il dečka za Kodera drži, i kome on kaže Koder, to je njegov čovek, šuši to neće kazati, kao sovuljaga Minervi, Koderu je "koder" simbol. Koder je ovom prilikom tumačio svoje koderstvo. U drugim prilikama možda je drugu versiju istaknuo.

Tako kod Kodera provedosmo i posle svak svojoj kući.


manje poznate reči: fehtovati (nem.) — mačevati se; ženirati se (fr.) — ustručavati se, stideti; angard (fr.) — na oprezu; degaže (fr.) — slobodan; mulinetirati (fr.) — upredati, presti; noderer (nem.) — tajni policajac; majales — majska zabava u prirodi; koder (nem.) — mačak, mačka

Tekst Poseta Đoki Markoviću Koderu preuzet je iz knjige Memoari 2 Jakova Ignjatovića, priredio Živojin Boškov, izdanje Matice srpske Novi Sad i Jedinstva Priština, strane 92—98, odeljak IX, godina izdanja 1988.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.