Djela nepoznatih autora

Neno

Neno

Elita
Poruka
20.436
Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio.

On: Halo
Ona: Zdravo.. ja sam. Dugo se nismo čuli..jako dugo.
On: Ne mogu verovati da si to ti... ali prepoznajem ti glas...
Ona: Da predugo... predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sada.
On: Da...
Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama...sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.
On: (tišina) ..kako to da si nazvala...?
Ona: (tišina) pa htela sam te čuti... videti kako si?
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... dobro sam.. ide nekako.. živi se dan po dan. A ti?
Ona: Dobro sam...
On: Lažeš...osetim ti po glasu..nikada nisi znala lagati.
Ona: Tebi ne...
On: Da, to je uvek valjalo kod nas.. barem se nikada nismo lagali.
Ona: Znaš... (tišina)..nemam pravo to pitati ali... jel se setiš kada mene?
On: (tišina)
Ona: Ne moraš odgovoriti.. postavljam pitanja bez smisla...previše je vremena prošlo imaš svoj život..
On: ...naravno da se setim...i nekada poželim da nije tako..ali uvek je isto.
Ona: Pitam se zašto sam to napravila..zašto sam te oterala od sebe .... nikad mi to nije bilo jasno... možda sam se previše bojala da ćeš biti kao i svi drugi..
da ćeš i ti otići na kraju...terala te a jdino sam zelela da ostanes..
On. I ja sam hteo samo to..da ostanem...
Ona: Ja sam kriva za sve...
On: Ne, nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe.. otišao ponosno muški.. da bi sada sedio sam i razmišljao o tome kako bi bilo da sam ostao.
Ona: (tišina ) i kako si ti.. jesi oženjen? Imaš porodicu?
On: Nemam..Oženio se jesam.. ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga..sve mi je želje ispunjavala, ali je nisam voleo..
Trudio sam se da je zavolim ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće pa sam je pustio da ode...
Sada se udala ima dvoje dece i sretna je.
Ona: A ti živiš sam?
On: Da .Živim sam..naučio sam se na to.. navikne se čovek kada mora.
Ona: Da..navikne se čovek...
On: A šta je s tobom?
Ona: Ja sam sama..uživam kao i uvek.. dobro je...
On. Nikad se nećeš promeniti...ali nisi sretna.
Ona: (tišina)
On: Ne moraš mi to reći..znam te toliko...mirnija si nego što si bila pre...
Ona: Pa eto bilo je vreme da i ja malo odrastem...
On. Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena...
Ona: Da..morala sam i ja malo odrasti.
On: Znaš često sam razmišljao o ovome... sanjao da ćeš nazvati..da ćeš se pojaviti negde...onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti sretan ako te opet vidim ili čujem
( tišina)....i jesam sretan ..ali sam istovremeno i potišten..
Ona: Zašto?
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro...promenili smo se... nismo više deca..nismo više tako mladi i puni poleta...u stanju menjati sve.
Ona: znam.. znam da nije više isto..ali..
On. Nema tu ali .. znaš to i sama .. ne moram ti to ja govoriti... odrasli smo...
Ona: (tišina) znači kad... znači kad spustim slušalicu...
On: Nećemo se više čuti... neću te zvati a nećeš ni ti mene... samo bi se povredili još više.
Ona: znači nećemo se ni videti...?
On: Nećemo..to je bolje za nas oboje... bolje da te ne vidim...
Ona: Htela bi te videti...
On: Nije stvar u tome da te ne želim videti..želim to više od svega... ali znam da ne smem . Tako bi samo povredio sebe a i tebe...
Ona: Znam.. (tišina)
(tišina)
On: Nisam te zaboravio..niti ću to ikada moci...znaš to.. nikada te neću isterati iz svog srca..niti iz svojih misli..tamo ću te čuvati dok sam živ.
Ona: (tišina) ali...
On: I nemoj se sada pitati zašto... nemoj jedina.. tako je moralo biti. Sada bi najveća pogreška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina...
Ona: Ne mogu dalje..od onda? Od onog dana...
On: Znam...
Ona: Nisam htela da budeš nesretan.. oprosti mi...
On: Nisi ti kriva... ne možeš se kriviti što sam te zavoleo..previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu... jednostavno je tako..
Ona: (tihi jecaj)
On: Draga vreme je da se pozdravimo..i da završimo s ovom mukom... molim te napravi to zbog sebe i zbog mene.. nećemo se više kažnjavati.. dobro?
Ona: (tihi jecaj) ...nemoj... nemoj spustiti slusalicu..molim te...
On: (tišina)..nemoj plakati....
Ona: (tihi jecaj) ...volim te...
On: I ja tebe.. ali ne možemo ovako..ne možemo opet otvarati stare rane.. nemoj.. nemoj misliti više na to..živi život...živi i seti me se kada spavaš... tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći..tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
Ona: Ne želim ovo... ne želim da nestaneš...
On: Znam.. ni ja to ne želim ali znam da je to najpametnije.. a znaš i ti.. samo što sada ne želiš to priznati..
Ona: Ne mogu poklopiti slušalicu...
On: Onda ću ti pomoci još ovaj puta voljena.... pozdravicu te... i reći ti da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu... živi srećo moja.. živi... volim te...
(spuštena slušalica)
Ona: ...jecaj...i ja tebe volim.... jecaj...

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovoj ploći u donjem desom uglu je malo ugravirano srce, a pored njega reći: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomicno klečala.. zatim se nagla, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu...polako..polako... kao da ne želi otići. Svake je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvek bi se zadržala nekih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla..nije bilo starice..nije bilo više ruže...samo prazan grob i sneg na njemu. Te noći zvezde su posebno jako sjale... sjale su jer nije više bilo tuge..jer su konačno bili zajedno, tamo gde su jedino mogli biti sretni zajedno...u večnosti...

NN
 
R u k e
Uvijek mi kod ljudi koje tek upoznajem pogled spontano klizne k rukama. Jer, ruke govore o osobi više od lica. Ruke imaju svoj život. Svoju prošlost, koju je lice već zaboravilo, jer ionako svakodnevno mijenja maske, od situacije do situacije. Nošeno nekom silnom željom ili strahom.
No, ruke… Ruke uvek govore istinu. Jeste li kad vidjeli tužne ruke? Umorne? Zbunjene? One ponizne? Da ne govorim o onim nametljivim, ljutim, rukama koje uvijek žele imati kontrolu i koje su izgubljene u uzaludnim pokušajima služenja nekom razjedinjenom biću.
U rukama je molitva. Stvaranje i – razaranje.
Ne postoji ljepša slika od sklopljenih dlanova u poniznoj molitvi. Ruke su naša veza sa Stvoriteljem, ali i sa svijetom u koji nas je poslao.
U rukama je ljubav, tijela s tijelom i duše s drugom dušom. Kroz njih teče energija cijelog Svemira. One opraštaju, ali i opominju. Miluju, igraju se, smiju se. Jeste li ikada vidjeli – nasmiješene ruke? Pogledajte ruke djeteta. Čiste i nevine, tek krenule u svijet uz iskonsku želju da ga upoznaju i stope se s njim u spontanoj igri dodira.
Ruke služe za univerzalnu komunikaciju sa svime što postoji. S ljudima. Životinjama. Biljkama. Pa čak i stvarima. Energija dodira još dugo blagoslivlja (ili proklinje) ono što su jednom nečije ruke dotaknule.
Priče se pričaju rukama. Samo one mogu ispričati skrivene detalje koji bi se u rečima izgubili ili se učinili nevažnima. Samo ćete pogledom na ruke otkriti ljubav. Ili ravnodušnost.
Ne na licu. To "piše" na rukama.
Ruke sade. Njeguju. Beru. I hrane. Ruke liječe. Previjaju rane. Iscjeljuju one tjelesne, ali i rane duše, jer ona je najviše i najjače povezana upravo s rukama.
Ruke su uvijek istinite. Čak i kad lice to nije. Pogledajte svoje ruke. Pratite kako se ponašaju u situacijama kada imate osjećaj da Vi niste Vi, da ste neko drugi, ko je bolji od Vas, ili – lošiji. Vaše će ruke uvijek ostati dosljedne sebi. I Vama. Ma šta Vi pokušavali biti, one će uvek ostati iste, i jednostavne. I ma koliko ih natjerali da budu ljute, ili bijesne, one će uvijek sa zadrškom obavljati "posao", kao nedovoljno plaćen radnik, nemotiviran u služenju svog tvrdoglavog i nemilosrdnog gospodara. A u trenucima mira, Vaše će vam ruke reći ko ste zaista.
Vjeerovali ili ne, rukama se može zagrliti cijeli svijet.
I planeta Zemlja stane samo u jedan jedini dlan..

NN
 
Siva boja godina poznijih od tvog detinjstva
u tebi se razmazuje
sve dok ne stvori neku neobičnu tvorevinu
nalik na maglu
koja blago miriše na ulje kojim si
nekada podmazivao pokretne delove
obrađujućih strojeva
ponovo sebe vidiš kako stojiš kraj njih
u plavom radničkom odelu
bilo je to beznačajno vreme kao i pokreti
koji ti nisu pripadali
ni reči koje su ti nesvesno izlazile iz usta
međutim ta nepomičnost kao da je dospela i u
korake drugih ljudi
kada si hodao s rancem punim prljavog veša
kroz ceo grad
nigde se nije moglo skrenuti, nigde se nije moglo hodati
samo onom ulicom sa starim raspadajućim
secesionističkim kućama
upijala te je kao bezdano ždrelo
zavirivao si u male tvornice, u nekakve
sporedne ustanove sa par nameštenika
u neuređena dvorišta
koja su bila zapuštena kao ti pre
nekoliko sati
na časak si ih posmatrao – kako namotavaju debelu
čeličnu žicu na neobične koturove
idući sve više i više ljudi su se proređivali
i automobili
jedno najobičnije jutro, a još uvek
nije mu se video kraj, mada je taj dan de facto
za tebe završen
kod kuće si otresao čarape od rđe
i seo za pisaći sto sa složenim belim
papirom za pisanje
gde više nije bilo ničeg
osim po sredini horizontalno
isprekidane crte

Sa neta CZ
 
Ko sam ja ....
Neko je pitao, ko sam ja...
Za one koji me ne poznaju, evo, da se predstavim...
...Moje ime je Emotivna luda...
Zrela sam žena, a nosim neisplakanu bol večnog deteta...
Divlja u Srcu...
Večito dete koje bi još uvek da vozi biciklo po kiši...
Da gledam Štrumpfove...
Da se zalećem na vetrenjače...
Izbeglica sam iz besmisla...
Sama i svoja...
Izluđuju me navike, pravila, nametnuti kompromisi...
Ova ja, kakva sam postala...
Ni sama ne znam, kojim sam to putem krenula, na koje pogrešno skretanje, koja pogrešna odluka...
Ja sam pajac...
Privatni pajac za osmehe i dobro raspoloženje...
Smehom strah pokrijem uvek...
Ja sam uplašeno dete koje bi se nekada tako rado sakrilo u mišju rupu, dok oluje ne prođu...
Ja sam borac...uvek napred...never,never,never give up...
Ja sam razum..brinem se o svima koje volim.. štitim ih i glumim da sam jaka i odrasla.
Uzmem njihov strah i učinim da nestane.
Dam im snagu i osmeh...
Ja sam Srce..nekada se tako sklupčam na podu kupatila, kad me niko ne vidi, i dugo plačem...znam svaku šaru na tim pločicama, svaku pogrešnu fugu...koja je deblja od predviđene...
Ja sam ledena kraljica...ona za druge - lako je njoj, ima sve u životu, da nam je njen mozak da se odmorimo...
Ja sam veštica koju treba kamenovati...
Samo nema bezgrešnih koji bi se usudili...
Imam svoju bodlju, da me brani od sveta...
Pravim greške u životu, jer sam živa...padnem i podignem se, i čeznem, tragam, idem dalje...
Najviše me može dodirnuti, ljudska dobrota...
Još uvek verujem da će ljubav spasiti svet...
Poznajem najružnije lice čoveka...osetila sam ga...doživela na sopstvenoj koži...
Još uvek verujem u bajke...
Uprkos svemu...
U inat....
Ja sam mimo sveta...
I neka sam..Neko i to mora biti.

NN
 
Ми источњаци и љубав схваћамо много озбиљније: она је за нас мање забавна и осећајна, него што је мучна и тегобна, иако се она нашем опстанку придружује са многим тешкоћама. У годинама када је човек лакше подложан својим осећајима, и када на себе радо узима улогу понизног пажа, мени се чињаше као да су муж и жена противници, штавише, највећи непријатељи, и ја се питах: Од куда то долази, да се мо, поред свега што знамо и разумемо, ипак дамо привући амбису који нам прети да нас прогута. Случај ме тада доведе у Кијево (врло стар превод) драгоценом уметношћу богату стару руску варош која је за свакога Руса са многим светим успоменама била скопчана.

Сестре из Саида
 
Listala je i rukicom veliki tamno plavi album i kažiprstom prelazila preko slika.
Kosa bi joj na momente padala preko očiju, ali ona ju je vešto terala u stranu.
Ljuljala je noge,često okretala glavu i gledala me.. odmeravala.
Tražila je odgovore u slikama, odgovore na pitanja koja nije želela postaviti, jer je znala d...a to sama mora shvatiti...
- A tata, kad je ovo slikano ?
- Nešto malo pre tvog rođenja, srećo.
- A ovo?
- Eh, tu je tata imao dvadesetak godina.
- A ovo?
- Vidi tata kako je stric Mija bio mlad, ko mu je ova beba u rukama.
- Pa to si ti anđele.
- To je slikano na dan tvoga rođenja.
- A tata ko je ovo ?
- Ne znam.
- Pa kako ne znaš, evo je i ovde.
- Ko je ovo tata?
- Ne znam medu tatin.
- Evo vas i ovde.
- 'ajde tata reci mi, ko je ovo?
- To je.. to je tvoja mama.
- Mama !?
- Da..Bože... kako je prelepa.
- Jeste srećo.
- Tata, lićim li ja bar malo na mamu ?
- Možda malo.
- A joj, ja bi volela da budem kao mama, kako je samo lepa.
- Veruj princezo moja, da ne želiš .
- Pa zašto?
- A tata... šta je bilo šestog januara?
- Odkud ti to?
- Pa, na kraju albuma ima tekst pesme koju si ti pisao.
- A ništa bitno, zlato moje.
- A tata... Gde je mama sada, hoću li je ja ikada videti?
- Ne znam ljubavi, ne znam zaista.
- A što ona nije sa nama.
- Svi moji drugovi imaju mamu, zašto je ja nemam?
- A vidi medu, postoje trenuci u životu kada starije osobe se jednostavno dogovore da je za oboje bolje da počnu ići različitim putevima.
- Pa, zašto baš ti i mama?
- Tako je Bog hteo.
- A tatice.. Zar ti nisi govorio da se za neke stvari vredi boriti čitav život?
- Jesam živote.
- Pa, što se nisi borio za mamu?
- Jesam malena, al' nekad jednostavno odustati moraš.
- Ali tata, ti ne odustaješ..
- Tad jesam.
- I zbog toga ja nemam mamu.
- Ne možeš srećo tako gledati na život.
- Dobro.. A tata vidi ovu sliku, ko se ovo krije iza papira?
- To smo ja i mama.
- Heh, kako ste samo simpatični, pa što se krijete?
- Tad smo se bojali da nam svet ne oduzme jedno drugo, pa smo se krili od ostalih.
- I kad su vas našli?
- Kad smo prestali da živimo kao zajedno.
- Tata, a hoće li mama ikada doći kod nas?
- Možda, malena moja.
- Zna li ona da ja postojim ?
- Pa, naravno ludice, ona te je rodila.
- Volela bih da je vidim, da je zagrlim..
- Volela bi da me mazi i češka po kosi.
- Volela bi da nas troje igramo žmurke sa čitavim svetom.
- Da budemo tim.
- Možda jednog dana živote, nikad se ne zna.
- Tata.. Hoću da mi obećaš.
- Šta, medena moja?
- Da ćemo jednoga dana, kada mama dođe mi živeti zajedno.
- A kako znaš da će mama ikada doći?
- Znam.
- Pa, kako?
- Doći će kad je stignu sećanja.
- Kao što i tebe tata.
- Jednom kad je kao tebe pesma rasplače koja peva o mami, tada će doći.
- A kako znaš da tatu pesma rasplače?
- Pa tata, čak i kada spavaš, ti govoriš mamino ime.
Muk....mrtvilo...
Jedino su njene okice pričale jezikom nevinosti.
Ukočio sam se.
Stegao se!
Molio Boga suzu da ne pustim!
Ne znam da li mi je bilo teže na ratištu ili sada pred mojim malim zlatom.
Nisam joj rekao ništa...
Ćutao sam ostatak dana.

Sačekao sam noć da zaspim i izgovorim mamino ime...
 
Tako se desi, slučajno,da neki Stranac prođe kroz nas život.
U ruci u svetiljka kojom, na tren, obasja naše postojanje.
Zadrži se u našoj blizini neko vreme, ostavi trag, a onda krene dalje.
Kao da je zastao slučajno, u prolazu, i sam u potrazi za nečijom svetiljkom..

...Stranac neočekivano produži svojim putem,a nas zaboli mrak.
Žmirkamo zbunjeno i preplašeno unutrašnjim čulima tumaramo po emocionalnoj pomračini, trazeći put do sopstvene Duše.
Uzalud mislima grebemo po maglovitom sećanju u potrazi za davno zakopanim tajnama Srca.
A ono pulsira sve jače kako ronimo dublje u mračne ponore Duše,i osećamo kako nas bride pukotine davnih godina smeštene u pamćenju Srca - tog najranjivijeg dela tela..
Iako znamo da je Stranac odavno nestao u pomračini usahle nam želje,u očima nam još uvek blješti ona svetlost kojom nas je obasjao..
Panično,poput plime,nadolazi surova misao kako će proći mnogo,nemerljivo mnogo vremena pre nego što neko novo svetlo uspe da osvetli one tamne vilajete u nama,zatrpane prašinom izmrvljenih strahova.
I u tom trenutku,tako prepoznatljivom,postajemo svesni kako zavodljivi sjaj mečecine polako počinje da nam curi iz očiju..
Nemilosrdno se rađa misao da će se one vremenom,ponovo polako navići na dobro poznati mrak.
Hvata nas beznađe od pomisli da se novo svetlo možda nikada više neće ni pojaviti..
Stranci putuju, dolaze i odlaze..
Samo naša Duša i mi ostajemo zauvek zajedno.
Uporno,kako nam je to valjda i genetski usađeno,pokušavamo da dosegnemo harmoniju sopstvenog življenja.
U potrazi za njom, često se desi da nam se jedan delić Srca otkine i samostalno nastavi put ka neobeleženoj, nekoj drugoj koordinati.
I taj nas otkinuti deo dugo tišti, i uglavnom prezdravimo, ne znajući ni sami kako..
Ali,postoje neke stvari neprevodive u reči, koje, zapravo, nikada u potpunosti i ne prebolimo..

Nikada?
Možda prejaka reč..
"Nikad ne reci nikad"...zasvetli, kažu - obično, kada se najmanje nadaš.
Svetlost uvek postoji,možda samo često i predugo žmurimo,pa smo se navikli na tamu..?
Istina je da se sve više plašimo tog "podnošenja mraka", kada već znamo šta svetlost znači.

A možda..
Uz malo sreće...biće opet svetla mnogih svetiljki : fenjera, lampiona, mirisnih sveća, treperavih svetala svitaca u polju i hladnog isijavanja dalekih Zvezda..
Možda će još biti romantičnih noći sa Zvezdama padalicama i Mesecom koji će zaigrati u očima......
Tvojim, Njegovim, Njenim, Nečijim ..
I što je najbitnije, potrebno je setiti se nečega veoma važnog..
U celoj ovoj rasomonskoj dilemi pitanja Srca i Duše, često zaboravljamo na svetlost sopstvenog sjaja.
Nečije, tuđe svetlo je potrebno da prihvatimo samo kao dopunu sopstvenom sjaju.
Jer..,opasno je dati nekom toliku moć,da može da nas obasjava..
Ali je uzaludno, znam..
Kao da se stvarima, koje se tiču Duše i Srca može upravljati...
JA ne mogu
 
Sreli su se sasvim slučajno, između nekih čudnih redova u kojima su prepoznali jedno drugo.
On je bio Mali Princ, ona je bila sreća.
Zajedno su bili čudo.
On je obećavao da će biti jak za oboje, umeo je da prepozna svako njeno osećanje kroz samo jednu reč; bio je tako drugačiji od drugih, tako savršen.

Ona je počela da veruje da zaslužuje bajku o kojoj celog života sanja, počela je da se smeje vetru i da grli oblake. Pravila je planove, maštala, sanjala. Redovno. Bila je iskrena do bola, kao i uvek. Sanjala je za oboje, prepričavala mu snove, čekala jutro samo da bi znala da se bezbedno vratio kući..

On je slao poruke samo da bi joj rekao da misli na nju. Umeo je da razgovara samo jednom rečju. Pisao je čudno, ali je i stavljao srca. Ljubio je bez uzvičnika, savetovao je pametno.

Ali je i voleo kišu i jesenji vetar, a ona se toga boji. Jedan takav joj ga je i odneo...
Konačno je i on bio iskren. Bacio je u vodu sve čudo o kom je toliko pisao. Završio je dvema rečima.

A ona nije imala snage da nastavi.. Rekla je nešto što nije mislila. Pritisla je jedan taster. Zažmurila.

Rekla je:''Mogu ja sama.'' I otišla. Ne znajući da će put koji tek počinje biti užasno dug...
 
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija,
onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne mijenja život kad nije zadovoljan svojim
poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti,
niti jednom u životu,
da pobjegne od smislenih savjeta...

Živi danas!
Reskiraj danas!
Učini danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!
 
Žene su poput jabuka na stablima.

Najbolje se nalaze na vrhu stabla.
Muskarci ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i ozlediti se.

Umesto
toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu
tako dobre, do njih lakse dodju. Zato jabuke koje se nalaze na vrhu
stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one
velicanstvene.

Jednostavno
moraju biti strpljive i cekati da pravi muskarac dodje, onaj koji je
tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas
dohvate, ko nas treba i voli napravit ce SVE da dodje do nas.

Zena
je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave
da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude
zasticena, i blizu srca da bude voljena.
 
Znas li je ?

Onu sto te je uvek cekala ..
onu sto te je uvek volela ...
onu sto ti je sve prastala ...

Kad nista o tebi nije znala
Boga i andjele za tvoj zivot molila
Onu sto ti je suze brisala
zajedno ih sa tobom prolivala
onu sto ti je dusu lecila .

Poljupcima oci umorne umivala
ljubavlju rane ti povijala,
sa usana neznost poklanjala.

Da hodas te ucila ...
boje u svet nistavila unosila
Srcima nasim bespostedno
sebe davala tebe grlila
neumorno pustinjom
za senkom ti koracala .

Onu sto se pesmom
tvoga sjajem oka zvala ...
Onu sto ti dahom iznad usne
svake veceri lebdi,
onu sto zvezdama sapate salje
da tebi osvetle nebo.

Onu sa kojom nemuste razgovore
vodis i svaku je vece pohodis
da vidis dal sanja il joj
suza na obrazu sjajna
kosu joj sa cela otklonis ....
Da je telom pokrijes svojim
od studeni da je sklonis ...

One sto u tvom narucju
svako vece spava
one sto ti protice kroz vene
i dok si ljubio neke druge zene ..
One sto kao oblak svoj odraz
u vodi vidi i gledajuci tebe
pocne da gori sa tvojom divljinom
i njenom u tebi ....

One sto te ugrizla jako za
levo rame
gde kad je nema boli ...
One sto u dusi ti prazan deo fali
i izvire jutrom u oku i glavi
u tvojoj javi ....
Znas li je ?

:heart:
 
Neno:
Sreli su se sasvim slučajno, između nekih čudnih redova u kojima su prepoznali jedno drugo.
On je bio Mali Princ, ona je bila sreća.
Zajedno su bili čudo.
On je obećavao da će biti jak za oboje, umeo je da prepozna svako njeno osećanje kroz samo jednu reč; bio je tako drugačiji od drugih, tako savršen.

Ona je počela da veruje da zaslužuje bajku o kojoj celog života sanja, počela je da se smeje vetru i da grli oblake. Pravila je planove, maštala, sanjala. Redovno. Bila je iskrena do bola, kao i uvek. Sanjala je za oboje, prepričavala mu snove, čekala jutro samo da bi znala da se bezbedno vratio kući..

On je slao poruke samo da bi joj rekao da misli na nju. Umeo je da razgovara samo jednom rečju. Pisao je čudno, ali je i stavljao srca. Ljubio je bez uzvičnika, savetovao je pametno.

Ali je i voleo kišu i jesenji vetar, a ona se toga boji. Jedan takav joj ga je i odneo...
Konačno je i on bio iskren. Bacio je u vodu sve čudo o kom je toliko pisao. Završio je dvema rečima.

A ona nije imala snage da nastavi.. Rekla je nešto što nije mislila. Pritisla je jedan taster. Zažmurila.

Rekla je:''Mogu ja sama.'' I otišla. Ne znajući da će put koji tek počinje biti užasno dug...
Kliknite za proširenje...

Odakle je ovo? Smem da pitam? 😊
 
Noćas sam opet pod tvoje prozore došla
i bogzna gde sam pošla... ali sam ipak tu.
Znam... tu... iza tog prozora dišeš al nikad dalji nismo
i draže mi kad pišeš nego blizina ova.
Kako bih... samo... da malo snage smognem,
da poverujem ludo (sebi bih da pomognem)
da će se desiti čudo... uzalud!
A noć je hladna... i samu sebe čudim
tolko sam gladna da noćas te probudim...
U san ti stižem kradom a ti... ko da se budiš...
okrećeš jastuk i tom me kretnjom sludiš.
Bežim od sebe... od svega što sam htela,
žurim da tebe još usred sna tog vrela
dodirnem sumnjom da negde još postojim...
umrle zvezde brojim...
u nadanjima svojim jedno se Bogu molim...
da znaš da još te volim... i čekam... dok postojim.
 
Vi bjele zore rane.


Pustite me da spavam,
u narjučju moje ljubavi
...kad bi znali koliko sam srećna,
nikada me nebi budili.

Ne budite mene,
iz carstva moji snova
jel u snu me zove "voljenom"
ljubav moja.

Pustite me da uživam,
vi bjele zore rane,
da uživam u snu
kraj ljubavi moje prave.

Kad bi znali
koliko sam u snu srećna,
nebi me jutrom,zore budile,
i vi biste srećne samnom bile.

xx
 
NA RASTANKU

Na rastanku pobednika nema,
svaki covek bar ponekad gubi,
svako srce bar jednom zaboli,
gubi onaj ko iskreno ljubi.

Na rastanku pobednika nema,
i zbog tuge svaka dusa vene,
prodje mladost i slike izblede,
al' ostaju uvek uspomene.

Na rastanku pobednika nema,
samo case,prazne,ispijene,
i secanje na veliku ljubav,
na prelepe dane izgubljene.

:roll:
 
Čemu?


Čemu ljubav, čemu ruža,
čemu sve što sreću pruža?
Čemu sve zemaljske stvari
kad bez tebe srce stari?

Čemu pjesma, čemu slova
što ti nudi ljubav ova?
Čemu sve nebeske nade
kad bez tebe život stade?

Čemu mis'o, čemu riječ,
čemu kad ćeš s drugim leć'?
Čemu život bez tebe
kad nema sreće kraj mene?

I čemu rana, čemu sol
kad ljubav je najveća bol?

Autor : N.N.
 
Ti, sto topis reci kad se zvezde gase,
dok jutarnja rosa svezinu ti daje,
kako da ti stihom uzvratim za ljubav,
kad pred tobom nem sam, kad sve moje staje...


***************************************************************

Misle ljudi
Misle ljudi da imaju prava na vaš život. Misle da imaju vlast nad vašim vremenom, osećanjima, samovoljno polažu vlasništvo na vaše stavove, poglede, lozinke i misle da je tako jedino ispravno. Misle da im niste dovoljno zahvalni iako vas nisu ničim zadužili, da njihovo dobro ima vrednost, a da se vaše podrazumeva.
Misle ljudi da su bogovi. Razumeju vaše muke, ali je njihova veća. Slepi su za vaše prećutane potrebe, ali su njihove zvučne, vidljive i naglas izgovorene. Misle ljudi da tako treba, da ste glupi i slepi, da ne vidite, da ćutite jer misle da vas drže u šaci. Naprave od sebe žrtvu, naprave alibi za svako unapred isplanirano ubistvo dostojanstva, naprave razloge i izgovore, a od vas koji prećutkujete naprave skota ako zinete. Misle ljudi da je to dobro.
Misle ljudi da im niste dovoljno dali, da niste dovoljno za njih tu, da dišete više vazduha od njih, da imate komad života veći od njihovog, da oni zaslužuju više; krivi su svi za ono što im je život zakinuo, što su imali pa gubili, a sad otimaju; ljubomora ih razdire što u vašem tanjiru stoji komadić kolača iako je u njihovom cela torta. Misle ljudi da im pripada sve.
Misle da su ispravni samo njihovi stavovi. Dreče i pre nego li im stanete na žulj, rupe na vašem životu nisu ništa koliko je na njihovom razderotina i zakrpa i to svi moraju da čuju, istine zasnivaju na sumnjama, tračevima i sopstvenim fikcijama. Vaše istine nisu istine, ali su njihova samoušuškavanja u laži dvostruke istine. Misle ljudi da ste budala ako ste čovek.
Puštam ljude da misle šta hoće, a sve se nešto mislim: pucati istinom u jednu ovakvu glavu značilo bi genocid nad glupostima.

XX
 
Tih dana smetao mi je i njen nespretan hod, nered koji ostavlja za sobom - šminka u kupatilu, isprevrtane bočice parfema i ispreturana odeća po ormarima.
Stalno sam joj govorio: ''Iskra, trgni se! Probudi se, pobogu!''
Smetalo mi je i njeno kašnjenje, neodgovornost, zamišljenost.
Čak mi je postao odbojan i njen ekscentričan, upadljiv izgled - kratka bela kosa, tamni karmini, bunde do kolena i tanke nožice u ogromnim platformama.
Smetao mi je njen osmeh pun ljubavi i njena ruka na mom ramenu dok radim.
Smetalo mi je što je nosila moje košulje i jakne, i što ju je uspavljivao moj miris, pa bi uvek zaspala tik uz moj vrat, obavijajući me oko stomaka.
Smetale su mi njene prekrštene noge na stolu, pepeo na novinama, mrvice po nameštaju, ispodvlačene knjige i muzika koja mi je igrala po nervima.
Ili je slikala, bojila, žrvljala, ili je pisala, čitala, pravila nakit, sveće, ramove, kojekakve maske i figure.
Drugi su je smatrali izuzetno kreativnom, a ja izuzetno napornom.
Bila mi je nepodnošljiva tako svoja, tako netipična, drugačija, zanesena, naivna, daleko od prizemnog i realnog sveta.
Danima i noćima sam je kritikovao, ispravljao, kleo i pretio, i uvek sam joj govorio: ''Budi se, Iskra, život se ne vrti oko tebe!''
Iskra je uvređeno skupljala stvari za sobom, i kada sam se vraćao u naš stan, počeo sam da je viđam kako sedi ispred zgrade, u parku, sama na klupi i puši.
Pravio sam se da je ne poznajem.

Više nije spavala u našem krevetu.
Nije puštala muziku, nije ostavljala nered za sobom, nije ni jela u našem stanu, a knjige je vraćala na police, tako da izgledaju netaknuto.
Tad mi je još više smetala - smetalo mi je što nemam šta da joj zamerim, što nemam zbog čega da je kritikujem i nipodaštavam.
Smetalo mi je što se povukla, što je ćutljiva i tiha.
Sledećeg jutra probudio me zvuk radija i miris cveća, listova, trave i drveća.
Otvorio sam vrata spavaće sobe i ugledao Iskru kako pevušeći pravi herbarijum sa venčićem oko glave.
Zgrabio sam Iskru i svalio je na kauč.
Bacao sam cvetove, latice, travke i plodove svuda po stanu, uzevši na kraju tvrdu svesku sa onim starim, teškim, smeđim papirom i bacio ga pravo na Iskru.
Psovao sam je dok sam šutirao i gazio biljke na podu.
''Nikada nećeš biti normalna i ista kao sve druge žene.
Nikada se nećeš probuditi!'' viknuo sam u mržnji, uzeo kaput i zalupio vrata od stana.
Iskra ništa nije rekla.
Gledala me je zabezeknuto, čupava, sa venčićem od cveća koji joj je pao na grudi.
Na tom je mestu držala ruku, kao da pridržava venčić ili smiruje lupanje srca.
Nije me bilo briga.

Te noći kada sam se vratio, zatekao sam prazan stan.
Nije bilo ni cveća, ni perlica, ni papira, ni tempera, ni platformi, ni karmina...
Svi prozori su bili širom otvoreni tako da se njen miris sasvim izgubio.
Sve što je ostalo bilo je moje.
I u tom trenutku sam shvatio da sam ostao sam.
Na kauču sam ugledao pokidani venčić, a kada sam prišao bliže, pronašao sam jedan istrgnut stari, smeđi papirić na kome je pisalo:
''Iskra se probudila.''
 
"Pekara... U radno vreme... Gužva... I najbolji burek na svetu...
Ona je mlada... Recimo II godina fakulteta... Ima lepu "Bečku" kariranu košulju... Farmerke i starke... Kosu jutros opranu... Lepe zube... I nasmejane oči... Izgleda kao prototip "fine Studentkinje iz Provincije, koja je več na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i ozbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje".

Pored nje je čovek... 55 godina... Nizak... Sed... Sa brkovima požutelim od duvana... Prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom... Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput... Nervozan... I očigledno na mestu na kome ne pripada...Nesnađen u gužvi i napetosti... I Srbiji... I u Dvehiljaditim...
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu... Da vidi gde i kako živi... Da bude malo ponosan... I da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu... Mići Nosonji, Piksiju i Dani...

Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene... Ona jede neki mali kroasan... Pa njoj uostalom, ni ne treba puno... Izgovara “E sad ćeš da vidiš šta je burek... O tome sam ti pričala, Tajo“... I onda.... Kreće otimanje.... Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep... On je oštar u neprihvatanju... “Neka neka, imam ja još od stipendije... Tebi treba više...“ izgovara ćerka.
Otac se brecnu... Godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu... Od 176 dinara... Jedu ćutke... Zajedno su... Uživaju...

“Kad ti polazi autobus“... “U 10“ … “Super stižemo opušteno. Mnogo mi je drago da si bio. Hvala ti. Čim prođe junski rok eto me kući“...reče ćerka.
Razmišljam... Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu... Diskretnih heroja... Skromnih, ispravnih i dobrih... Zagledanih u budućnost... koju sada stvaraju...svojim svakodnevnim odricanjem...i trudom... Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji... Siromašnih i pristojnih... Maksimalno stisnutih... Uskraćenih za svako zadovoljstvo... zarad budućnosti... i zato što je to kod nas tako normalno... jer pobogu" imaju studenta“...

Mislim se... Ko li će se usrećiti sa njom? Koja firma, sud ili bolnica? Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku? Kome li će ona roditi neke nove studente? Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, ponosu i ispratiti u Beli Svet...Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina... Voleo bih da mogu da privirim u pekaru tamo negde oko 2040... I da je zateknem sa ocem (dekom) i ćerkom (unukom)... Kako njupaju... I smeju se....

Jer... Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni... Jednostavno mora biti tako.... Mora jedanput krenuti.... To je igra velikih brojeva...to jest godina... Mada..."
 
Bio sam mnogo stariji od nje
Stid me je i da vam kažem koliko.
Svaki put kada bi mi otvorila vrata svog stana
Onako u pidžami, sa punđom na glavi
I nenašminkanog lica
Pomislio sam
’’Bože, ona je devojčica’’.
Prolazio sam sa njom kroz sva ona dela
Svetske književnosti
Koja je čitala na fakultetu.
Nismo pričali o ljudima iz okoline
Ni o našem nemirnom gradu
Ni o stvarnosti.
’’Ogovarao’’ sam Karenjinu
Dok ju je ona branila
Zajedno smo sudili Raskoljnikovu
Istim žarom i gorčinom..
Nisam znao
Vidi li u meni očinsku figuru
Ili srodnu dušu.
Nikad nisam uspeo da je dokučim do kraja.
Budila je u meni mladost
Želju za životom
Jer, ja i jesam bio
Mlad čovek zatočen u telu odraslog muškarca.

Posle toliko decenija
Opet sam pisao prstima po zamagljenim prozorima
I radovao se prvom snegu
I bivao opčinjen njenim trepavicama.
Njena mekana koža podsećala me je
Na njene krhke godine.
Još uvek je bila žustra, glasna, tvrdoglava
Buntovna prema životu
Tek je prevalila dvadesetu.
Još uvek joj je bila fora da se popne na prste i iskrivi mi šešir.
Nasmejavala me njena bezbrižna, rasejana mladost.
Nosili smo duge kapute
I pričali o piscima i novinarima
Koji su dobijali Pulicerove nagrade.
Gledali umetničke performanse
I plakali na delo Marine Abramović.
Slušao sam njene ideale
I bio pomalo ljubomoran na njih
Zbog ludačke strasti
S kojom je pričala o njima.
Nije mi bila teška
Kao što sam znao da je teška svim tim momcima
Za mene dečacima
Koji su njena generacija.
Volela je da se šminka i da izgleda starije
Približnije meni.
Pratila me na velikim događajima
I dodelama nagrada
Kao prijateljica.
Nosili smo crna odela
Oboje
Oštrog kroja
Sa kravatama.
Vezali bismo strogi, niski rep.
Oboje sa dugim kosama
Njena smeđa
Moja proseda…
Bila je luda
I ja sam bio lud
Za njom.
Toliko me je provocirala
Toliko mi je dolazila i izmicala
Ne zadržavajući se dugo
Ni u dolasku ni u odlasku
Volela je da je slušam
Znala je da ja kao odrastao
Stariji, zreo i ostvaren čovek
Neću gledati sa podsmehom
Na njena pitanja o smislu života
Na pitanja o sopstvenom egu
Pa čak ni na ona o modi, o minimalizmu, i parfemima.

Duše su nam se razumele
A vreme nas je u ogledalu
Svakog dana podsećalo
Koliko smo udaljeni jedno od drugog.
Tad sam se pitao
Prvi put
Šta je to vreme?
I kakvog smisla ono ima uopšte?
Posula je svoju magiju svuda po mom životu
Po peškirima kojim sam brisao njenu kožu od viskija
Po stolovima
I zidovima po kojima smo škrabali citate
Iz ljubavnih pisama velikana
Po policama
I knjigama sa vrhovima stranica obojenim u roze
Od njenog mokrog kupaćeg kostima
I po tepihu, i po parketu, i po krevetu…
Pustio sam je da ode
Kad sam shvatio da bi moja budućnost sa njom
Zaustavljala prirodan tok njene budućnosti.
Prestao sam da joj dolazim na vrata
I video sam je nedavno
U prolazu
Izdaleka
Bila je našminkana
Kao i uvek kad je želela da izgleda starije
Sa strogo vezanim, niskim repom.
Vraćam se u svoj stan
Kao napušteni samac
Tu se uvek pitam
’’Šta to vreme predstavlja?’’
Jer duša ne stari, samo telo
A po telu se poznamo, biramo i tražimo
Umesto po duši.
Tu je osećam
Kako demonstrativno viče kada je zezam
Što jedino što zna da napravi je Nes kafa
Tu se vrti praveći piruete
Tu me ispituje o mojim filmovima, knjigama i životu
I sluša me kao kada deci čitate bajke ili strašne životne priče
Nozdrve i zenice joj se šire
A usne opuštaju
Onako spremne da ih ljubim
Kao onda prvi put
Kad sam proklinjao i sebe i život
Što to radim
A istovremeno
Što nisam to radio ceo svoj život.
Tu njena magija isijava iz svakog kvadrata
Tu je volim
Onako kako ljudi treba da nauče da vole
Onako da shvate da je ta
Ta prava ljubav smisao celog našeg bednog života…

Ostao sam bez moje devojčice i devojke, ljudi
Ostao sam bez smisla.”
 
Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav!

A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled…

Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled.
Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.
 
Nisam ti nikada rekla
ali toga dana padala je ljubicasta kisa.
Visibabe su gledale na gore
I mirisalo je na cimet.
Nisam ti nikada rekla,
ali godina je dobila smisao,
shvatila sam da je lepo
sto sat ide unapred.
Suza iz oka postala je biser
a reci su se same slagale.
Nisam ti rekla
a shvatio si.
Ljubav moze da se dodirne,
ovde u grudima.
Da se procita
u ocima .
Da minut postane vecnost
i traje, traje...
Nisam ti rekla da od toga dana
moji snovi imaju smisao
moj zivot usmerenje,
moj osmeh lakocu
i buducnos sigurnu ruku.
Nisam ti rekla
ali ti to znas.
Jedino sa tobom mogu da disem,
Jedino sa tobom mogu da volim.
Jedino sa tobom mogu da zivim.


NN
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top