Quantcast

Djela nepoznatih autora

@neno@

Primećen član
Poruka
575
Zazvonio je telefon. Dugo je zvonio. Konačno se javio.

On: Halo
Ona: Zdravo.. ja sam. Dugo se nismo čuli..jako dugo.
On: Ne mogu verovati da si to ti... ali prepoznajem ti glas...
Ona: Da predugo... predugo sam oklevala da okrenem tvoj broj. Ni sama ne znam kako sam se na to naterala sada.
On: Da...
Ona: Našla sam tvoj novi broj na informacijama...sva sreća pa nema puno muškaraca s tvojim imenom.
On: (tišina) ..kako to da si nazvala...?
Ona: (tišina) pa htela sam te čuti... videti kako si?
On: Nakon toliko vremena da me pitaš kako sam... dobro sam.. ide nekako.. živi se dan po dan. A ti?
Ona: Dobro sam...
On: Lažeš...osetim ti po glasu..nikada nisi znala lagati.
Ona: Tebi ne...
On: Da, to je uvek valjalo kod nas.. barem se nikada nismo lagali.
Ona: Znaš... (tišina)..nemam pravo to pitati ali... jel se setiš kada mene?
On: (tišina)
Ona: Ne moraš odgovoriti.. postavljam pitanja bez smisla...previše je vremena prošlo imaš svoj život..
On: ...naravno da se setim...i nekada poželim da nije tako..ali uvek je isto.
Ona: Pitam se zašto sam to napravila..zašto sam te oterala od sebe .... nikad mi to nije bilo jasno... možda sam se previše bojala da ćeš biti kao i svi drugi..
da ćeš i ti otići na kraju...terala te a jdino sam zelela da ostanes..
On. I ja sam hteo samo to..da ostanem...
Ona: Ja sam kriva za sve...
On: Ne, nisi ti kriva... i ja sam prebrzo digao ruke od tebe.. otišao ponosno muški.. da bi sada sedio sam i razmišljao o tome kako bi bilo da sam ostao.
Ona: (tišina ) i kako si ti.. jesi oženjen? Imaš porodicu?
On: Nemam..Oženio se jesam.. ali nakon dve godine sam se i razveo. Bila je dobra, draga..sve mi je želje ispunjavala, ali je nisam voleo..
Trudio sam se da je zavolim ali nakon nekog vremena shvatio sam da je to nemoguće pa sam je pustio da ode...
Sada se udala ima dvoje dece i sretna je.
Ona: A ti živiš sam?
On: Da .Živim sam..naučio sam se na to.. navikne se čovek kada mora.
Ona: Da..navikne se čovek...
On: A šta je s tobom?
Ona: Ja sam sama..uživam kao i uvek.. dobro je...
On. Nikad se nećeš promeniti...ali nisi sretna.
Ona: (tišina)
On: Ne moraš mi to reći..znam te toliko...mirnija si nego što si bila pre...
Ona: Pa eto bilo je vreme da i ja malo odrastem...
On. Da, ko bi rekao da ćeš i ti jednom odrasti i biti ozbiljna žena...
Ona: Da..morala sam i ja malo odrasti.
On: Znaš često sam razmišljao o ovome... sanjao da ćeš nazvati..da ćeš se pojaviti negde...onako iznenada. Zamišljao sam kako ću biti sretan ako te opet vidim ili čujem
( tišina)....i jesam sretan ..ali sam istovremeno i potišten..
Ona: Zašto?
On: Zato što mi je sad jasno da se neke stvari ne mogu vratiti na staro...promenili smo se... nismo više deca..nismo više tako mladi i puni poleta...u stanju menjati sve.
Ona: znam.. znam da nije više isto..ali..
On. Nema tu ali .. znaš to i sama .. ne moram ti to ja govoriti... odrasli smo...
Ona: (tišina) znači kad... znači kad spustim slušalicu...
On: Nećemo se više čuti... neću te zvati a nećeš ni ti mene... samo bi se povredili još više.
Ona: znači nećemo se ni videti...?
On: Nećemo..to je bolje za nas oboje... bolje da te ne vidim...
Ona: Htela bi te videti...
On: Nije stvar u tome da te ne želim videti..želim to više od svega... ali znam da ne smem . Tako bi samo povredio sebe a i tebe...
Ona: Znam.. (tišina)
(tišina)
On: Nisam te zaboravio..niti ću to ikada moci...znaš to.. nikada te neću isterati iz svog srca..niti iz svojih misli..tamo ću te čuvati dok sam živ.
Ona: (tišina) ali...
On: I nemoj se sada pitati zašto... nemoj jedina.. tako je moralo biti. Sada bi najveća pogreška bila verovati da možemo nastaviti gde smo stali pre 12 godina...
Ona: Ne mogu dalje..od onda? Od onog dana...
On: Znam...
Ona: Nisam htela da budeš nesretan.. oprosti mi...
On: Nisi ti kriva... ne možeš se kriviti što sam te zavoleo..previše zavoleo. Nisi ti kriva što ne mogu voleti drugu... jednostavno je tako..
Ona: (tihi jecaj)
On: Draga vreme je da se pozdravimo..i da završimo s ovom mukom... molim te napravi to zbog sebe i zbog mene.. nećemo se više kažnjavati.. dobro?
Ona: (tihi jecaj) ...nemoj... nemoj spustiti slusalicu..molim te...
On: (tišina)..nemoj plakati....
Ona: (tihi jecaj) ...volim te...
On: I ja tebe.. ali ne možemo ovako..ne možemo opet otvarati stare rane.. nemoj.. nemoj misliti više na to..živi život...živi i seti me se kada spavaš... tamo možemo biti zajedno. Tamo te čuvam svake noći..tamo imamo 22 godine i ništa nam se ne može dogoditi.
Ona: Ne želim ovo... ne želim da nestaneš...
On: Znam.. ni ja to ne želim ali znam da je to najpametnije.. a znaš i ti.. samo što sada ne želiš to priznati..
Ona: Ne mogu poklopiti slušalicu...
On: Onda ću ti pomoci još ovaj puta voljena.... pozdravicu te... i reći ti da ćeš mi uvek biti u mislima i srcu... živi srećo moja.. živi... volim te...
(spuštena slušalica)
Ona: ...jecaj...i ja tebe volim.... jecaj...

Prošlo je 40 godina. Nisu nikada više razgovarali niti su se videli. Onda je on umro. Na njegovoj ploći u donjem desom uglu je malo ugravirano srce, a pored njega reći: Ovo je srce pripadalo samo njoj. Pored toga je stajao datum njihovog telefonskog razgovora. Tog hladnog zimskog jutra na grobu je klecala seda starica i tiho plakala. Suze su klizile niz njeno naborano lice, a njen topli dah je bio jedino što je bilo toplo. U naboranim rukama je držala jednu crvenu ružu. Dugo je tako nepomicno klečala.. zatim se nagla, poljubila ružu i stavila je na grob. Otišla je polako u daljinu...polako..polako... kao da ne želi otići. Svake je godine dolazila na taj dan i nosila ružu. Uvek bi se zadržala nekih 15 minuta i opet nestala. Jedne godine starica nije više došla..nije bilo starice..nije bilo više ruže...samo prazan grob i sneg na njemu. Te noći zvezde su posebno jako sjale... sjale su jer nije više bilo tuge..jer su konačno bili zajedno, tamo gde su jedino mogli biti sretni zajedno...u večnosti...

NN
 
Poslednja izmena od moderatora:

@neno@

Primećen član
Poruka
575
R u k e
Uvijek mi kod ljudi koje tek upoznajem pogled spontano klizne k rukama. Jer, ruke govore o osobi više od lica. Ruke imaju svoj život. Svoju prošlost, koju je lice već zaboravilo, jer ionako svakodnevno mijenja maske, od situacije do situacije. Nošeno nekom silnom željom ili strahom.
No, ruke… Ruke uvek govore istinu. Jeste li kad vidjeli tužne ruke? Umorne? Zbunjene? One ponizne? Da ne govorim o onim nametljivim, ljutim, rukama koje uvijek žele imati kontrolu i koje su izgubljene u uzaludnim pokušajima služenja nekom razjedinjenom biću.
U rukama je molitva. Stvaranje i – razaranje.
Ne postoji ljepša slika od sklopljenih dlanova u poniznoj molitvi. Ruke su naša veza sa Stvoriteljem, ali i sa svijetom u koji nas je poslao.
U rukama je ljubav, tijela s tijelom i duše s drugom dušom. Kroz njih teče energija cijelog Svemira. One opraštaju, ali i opominju. Miluju, igraju se, smiju se. Jeste li ikada vidjeli – nasmiješene ruke? Pogledajte ruke djeteta. Čiste i nevine, tek krenule u svijet uz iskonsku želju da ga upoznaju i stope se s njim u spontanoj igri dodira.
Ruke služe za univerzalnu komunikaciju sa svime što postoji. S ljudima. Životinjama. Biljkama. Pa čak i stvarima. Energija dodira još dugo blagoslivlja (ili proklinje) ono što su jednom nečije ruke dotaknule.
Priče se pričaju rukama. Samo one mogu ispričati skrivene detalje koji bi se u rečima izgubili ili se učinili nevažnima. Samo ćete pogledom na ruke otkriti ljubav. Ili ravnodušnost.
Ne na licu. To "piše" na rukama.
Ruke sade. Njeguju. Beru. I hrane. Ruke liječe. Previjaju rane. Iscjeljuju one tjelesne, ali i rane duše, jer ona je najviše i najjače povezana upravo s rukama.
Ruke su uvijek istinite. Čak i kad lice to nije. Pogledajte svoje ruke. Pratite kako se ponašaju u situacijama kada imate osjećaj da Vi niste Vi, da ste neko drugi, ko je bolji od Vas, ili – lošiji. Vaše će ruke uvijek ostati dosljedne sebi. I Vama. Ma šta Vi pokušavali biti, one će uvek ostati iste, i jednostavne. I ma koliko ih natjerali da budu ljute, ili bijesne, one će uvijek sa zadrškom obavljati "posao", kao nedovoljno plaćen radnik, nemotiviran u služenju svog tvrdoglavog i nemilosrdnog gospodara. A u trenucima mira, Vaše će vam ruke reći ko ste zaista.
Vjeerovali ili ne, rukama se može zagrliti cijeli svijet.
I planeta Zemlja stane samo u jedan jedini dlan..

NN
 
Poslednja izmena od moderatora:

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Siva boja godina poznijih od tvog detinjstva
u tebi se razmazuje
sve dok ne stvori neku neobičnu tvorevinu
nalik na maglu
koja blago miriše na ulje kojim si
nekada podmazivao pokretne delove
obrađujućih strojeva
ponovo sebe vidiš kako stojiš kraj njih
u plavom radničkom odelu
bilo je to beznačajno vreme kao i pokreti
koji ti nisu pripadali
ni reči koje su ti nesvesno izlazile iz usta
međutim ta nepomičnost kao da je dospela i u
korake drugih ljudi
kada si hodao s rancem punim prljavog veša
kroz ceo grad
nigde se nije moglo skrenuti, nigde se nije moglo hodati
samo onom ulicom sa starim raspadajućim
secesionističkim kućama
upijala te je kao bezdano ždrelo
zavirivao si u male tvornice, u nekakve
sporedne ustanove sa par nameštenika
u neuređena dvorišta
koja su bila zapuštena kao ti pre
nekoliko sati
na časak si ih posmatrao – kako namotavaju debelu
čeličnu žicu na neobične koturove
idući sve više i više ljudi su se proređivali
i automobili
jedno najobičnije jutro, a još uvek
nije mu se video kraj, mada je taj dan de facto
za tebe završen
kod kuće si otresao čarape od rđe
i seo za pisaći sto sa složenim belim
papirom za pisanje
gde više nije bilo ničeg
osim po sredini horizontalno
isprekidane crte

Sa neta CZ
 

@neno@

Primećen član
Poruka
575
Ko sam ja ....
Neko je pitao, ko sam ja...
Za one koji me ne poznaju, evo, da se predstavim...
...Moje ime je Emotivna luda...
Zrela sam žena, a nosim neisplakanu bol večnog deteta...
Divlja u Srcu...
Večito dete koje bi još uvek da vozi biciklo po kiši...
Da gledam Štrumpfove...
Da se zalećem na vetrenjače...
Izbeglica sam iz besmisla...
Sama i svoja...
Izluđuju me navike, pravila, nametnuti kompromisi...
Ova ja, kakva sam postala...
Ni sama ne znam, kojim sam to putem krenula, na koje pogrešno skretanje, koja pogrešna odluka...
Ja sam pajac...
Privatni pajac za osmehe i dobro raspoloženje...
Smehom strah pokrijem uvek...
Ja sam uplašeno dete koje bi se nekada tako rado sakrilo u mišju rupu, dok oluje ne prođu...
Ja sam borac...uvek napred...never,never,never give up...
Ja sam razum..brinem se o svima koje volim.. štitim ih i glumim da sam jaka i odrasla.
Uzmem njihov strah i učinim da nestane.
Dam im snagu i osmeh...
Ja sam Srce..nekada se tako sklupčam na podu kupatila, kad me niko ne vidi, i dugo plačem...znam svaku šaru na tim pločicama, svaku pogrešnu fugu...koja je deblja od predviđene...
Ja sam ledena kraljica...ona za druge - lako je njoj, ima sve u životu, da nam je njen mozak da se odmorimo...
Ja sam veštica koju treba kamenovati...
Samo nema bezgrešnih koji bi se usudili...
Imam svoju bodlju, da me brani od sveta...
Pravim greške u životu, jer sam živa...padnem i podignem se, i čeznem, tragam, idem dalje...
Najviše me može dodirnuti, ljudska dobrota...
Još uvek verujem da će ljubav spasiti svet...
Poznajem najružnije lice čoveka...osetila sam ga...doživela na sopstvenoj koži...
Još uvek verujem u bajke...
Uprkos svemu...
U inat....
Ja sam mimo sveta...
I neka sam..Neko i to mora biti.

NN
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Ми источњаци и љубав схваћамо много озбиљније: она је за нас мање забавна и осећајна, него што је мучна и тегобна, иако се она нашем опстанку придружује са многим тешкоћама. У годинама када је човек лакше подложан својим осећајима, и када на себе радо узима улогу понизног пажа, мени се чињаше као да су муж и жена противници, штавише, највећи непријатељи, и ја се питах: Од куда то долази, да се мо, поред свега што знамо и разумемо, ипак дамо привући амбису који нам прети да нас прогута. Случај ме тада доведе у Кијево (врло стар превод) драгоценом уметношћу богату стару руску варош која је за свакога Руса са многим светим успоменама била скопчана.

Сестре из Саида
 

@neno@

Primećen član
Poruka
575
Listala je i rukicom veliki tamno plavi album i kažiprstom prelazila preko slika.
Kosa bi joj na momente padala preko očiju, ali ona ju je vešto terala u stranu.
Ljuljala je noge,često okretala glavu i gledala me.. odmeravala.
Tražila je odgovore u slikama, odgovore na pitanja koja nije želela postaviti, jer je znala d...a to sama mora shvatiti...
- A tata, kad je ovo slikano ?
- Nešto malo pre tvog rođenja, srećo.
- A ovo?
- Eh, tu je tata imao dvadesetak godina.
- A ovo?
- Vidi tata kako je stric Mija bio mlad, ko mu je ova beba u rukama.
- Pa to si ti anđele.
- To je slikano na dan tvoga rođenja.
- A tata ko je ovo ?
- Ne znam.
- Pa kako ne znaš, evo je i ovde.
- Ko je ovo tata?
- Ne znam medu tatin.
- Evo vas i ovde.
- 'ajde tata reci mi, ko je ovo?
- To je.. to je tvoja mama.
- Mama !?
- Da..Bože... kako je prelepa.
- Jeste srećo.
- Tata, lićim li ja bar malo na mamu ?
- Možda malo.
- A joj, ja bi volela da budem kao mama, kako je samo lepa.
- Veruj princezo moja, da ne želiš .
- Pa zašto?
- A tata... šta je bilo šestog januara?
- Odkud ti to?
- Pa, na kraju albuma ima tekst pesme koju si ti pisao.
- A ništa bitno, zlato moje.
- A tata... Gde je mama sada, hoću li je ja ikada videti?
- Ne znam ljubavi, ne znam zaista.
- A što ona nije sa nama.
- Svi moji drugovi imaju mamu, zašto je ja nemam?
- A vidi medu, postoje trenuci u životu kada starije osobe se jednostavno dogovore da je za oboje bolje da počnu ići različitim putevima.
- Pa, zašto baš ti i mama?
- Tako je Bog hteo.
- A tatice.. Zar ti nisi govorio da se za neke stvari vredi boriti čitav život?
- Jesam živote.
- Pa, što se nisi borio za mamu?
- Jesam malena, al' nekad jednostavno odustati moraš.
- Ali tata, ti ne odustaješ..
- Tad jesam.
- I zbog toga ja nemam mamu.
- Ne možeš srećo tako gledati na život.
- Dobro.. A tata vidi ovu sliku, ko se ovo krije iza papira?
- To smo ja i mama.
- Heh, kako ste samo simpatični, pa što se krijete?
- Tad smo se bojali da nam svet ne oduzme jedno drugo, pa smo se krili od ostalih.
- I kad su vas našli?
- Kad smo prestali da živimo kao zajedno.
- Tata, a hoće li mama ikada doći kod nas?
- Možda, malena moja.
- Zna li ona da ja postojim ?
- Pa, naravno ludice, ona te je rodila.
- Volela bih da je vidim, da je zagrlim..
- Volela bi da me mazi i češka po kosi.
- Volela bi da nas troje igramo žmurke sa čitavim svetom.
- Da budemo tim.
- Možda jednog dana živote, nikad se ne zna.
- Tata.. Hoću da mi obećaš.
- Šta, medena moja?
- Da ćemo jednoga dana, kada mama dođe mi živeti zajedno.
- A kako znaš da će mama ikada doći?
- Znam.
- Pa, kako?
- Doći će kad je stignu sećanja.
- Kao što i tebe tata.
- Jednom kad je kao tebe pesma rasplače koja peva o mami, tada će doći.
- A kako znaš da tatu pesma rasplače?
- Pa tata, čak i kada spavaš, ti govoriš mamino ime.
Muk....mrtvilo...
Jedino su njene okice pričale jezikom nevinosti.
Ukočio sam se.
Stegao se!
Molio Boga suzu da ne pustim!
Ne znam da li mi je bilo teže na ratištu ili sada pred mojim malim zlatom.
Nisam joj rekao ništa...
Ćutao sam ostatak dana.

Sačekao sam noć da zaspim i izgovorim mamino ime...
 

Top